- Стратешки интерес Ватикана је дробљење Српске православне цркве на седам-осам малих црквених заједница у чијим ће именима придев „Српска“ бити изостављен или видно редукован. А једна од таквих јесте такозвана Православна црква Косова (или како неки кажу, Косовска православна црква)
- После нестанка институција српске државе са Косова и Метохије, Епархија рашко-призренска ће бити лак залогај у пројекту Православне цркве Косова
- Већ се пише нова косовска историја под окриљем историчара са Косова и Албанске академије наука и пријатеља из ЕУ и САД
- Започело се са најгрубљим фалсификатима. Приштински историчари без срама тврде да су Немањићи заправо Нимани (!), да је манастир Високи Дечани подигло локално племе Гаши (!) а не Стефан Урош III Дечански Немањић, чија је задужбинарска повеља на пергаменту сачувана до данас
- Велелепна призренска црква Богородица Љевишка на интернет презентацији „Albanian.com“ већ је убележена као „најстарија албанска црква на овим просторима“. Слично се тврди и за „цркву Улпијану“ односно манастир Грачаницу, коју је подигaо свети краљ Милутин, највећи српски ктитор
- Србија без КиМ постаће „провизорна“ држава, протекторална и вазална као у време Милоша Обреновића
- Посебно место у америчким интересима има куповина пољопривредних комбината широм Србије за извесне муслиманске емирате, управо поред трасе гасовода „Јужни ток“
- Стратешки интерес Немачке јесте свођење Српства на такозвану предкумановску Србију или модел Недићеве Србије под немачким протекторатом
Томислав КРЕСОВИЋ, публициста
Вељко ЂУРИЋ МИШИНА, доктор историјских наука
ДА ЛИ ће Ватикан признати „Републику Косово“ у наредних годину дана?
Постоји довољно чињеница да се може закључити да пројекат Сједињених Америчких Држава растурања Србије има три фазе: отимање, затирање и заборав!
Прва фаза, према њиховом мишљењу и понашању, после бомбардовања Србије 1999. и проглашења независности „Републике Косово“ 2008. године, сада треба да се у име пута Србије ка Европској унији оконча прихватањем диктираних услова, пре свега немачких уз сва понижења кроз састанке у Бриселу и сусрете Ивице Дачића и Хашима Тачија, Томислава Николића и Атифете Јахјаге, и то све под патронатом ЕУ.
Степен притиска на Србију је такав да државно рукводство може да узме или остави понуђена понижавајућа решења без већих исправки у корист Србије. Србији се намећу решења уз понижења и мали политички маневар.
Ради се о новој геополитичкој игри у којој се легитимне државе и народи, попут Србије и српског народа, лишавају своје територије и колективног памћења на основу силе (рата) и интереса (дробљења нација) и формирање „фантомских“ држава „Косово Република“. Пошто је Косово под протекторатом НАТО и САД, али и ЕУ, оно је још „недовршена“ творевина коју треба насилно „ишчупати“ из природног „лежишта“ – Србије.
На тај начин Србија без Косова губи или слаби свој национални индентитет са ограниченим суверенитетом. Таква Србија постаје „провизорна“ држава, протекторална и вазална као у време Милоша Обреновића према турском османском султану.
Богородица Љевишка
И друга фаза – затирање – у међувремену је већ почела 17. марта 2004, наставља се постепеним фалсификовањем цивилизацијске баштине српског народа на Косову и Метохију кроз преименовање у косовску и на крају у шиптарску.
Реализација треће фазе – заборав – је веома комплексна јер је планирано да међу „извођачима“ буду и представници политичке врхушке у Србији, бројне (не)владине организације и појединци, а посебан део плана се већ остварује кроз таблоидизацију и „пинковизацију“ медија ради стварања бесловесне масе и писање „нове“ историје Балкана. Крајњи циљ јесте негирање српске цивилизације у Старој (Рашка, Косово и Метохија) и Јужној Србији (Македонија), а све – кроз преименовање у шиптарско, односно албанско.
Веома је уочљиво да Европска унија, а посредством ње Ватикан, врши притисак на политичку врхушку у Београду да „нормализује“ односе са Приштином. То подразумева фазно одвајање Србије од својих права и интереса на Косову и Метохији који су прецизирани у резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација и прихватања плана Мартија Ахтисарија (који је одбачен у Уједињеним нацијама) и Еулекс модела, који поништава државне институције на Косову и Метохији и означава предају свих облика политичког, друштвеног и економског живота и светиња Српске православне цркве под утицај и власт „владе“ у Приштини.
Интерес Европске уније се везује за утицај Немачке, а духовни и политички – за Ватикан. Избором да Европска унија посредује између Београда и Приштине, који је власт у Београду направила, реализује се и мисија Ватикана на Косову и Метохији.
Док је покрајина била заштићена резолуцијом 1244 Уједињених нација, Ватикан као држава није желео да се стави на страну оних који су 2008. године започели процес признања „Републике Косово“ као независне државе.
На српској политичкој сцени постоји једна врста заблуде да ће Ватикан остати неутралан око Косова и да ће бити изван утицаја да призна његову независност. Овде се не поставља питање да Ватикан сада не признаје државност Косова, већ када ће се то десити! Постоје солидне претпоставке да ће се то десити наредне 2014. године, у зависности од такозване мапе пута Србије ка Европској унији и добијања светог датума. Баш на 100-годишњицу Првог светског рата.
Доста негативно звуче речи министра иностраних послова Србије Ивана Мркића да Ватикан неће признати независност: „Добили смо чврста уверавања да нема никакве промене става Ватикана у том смислу. Нема признања, нити увода у признање. У то су нас уверили представници Свете столице“, рекао је Мркић.
И београдски надбискуп Станислав Хочевар сматра да Ватикан ни након избора новог папе неће признати независност Косова. Према његовим речима, Света столица одувек је била на страни сваке праведности и зато сматра да ће Ватикан, и након избора новог папе Фрање (Франциска Првог), истрајати у ставу да неће признати независност Косова.
Када се одбаци језуитска фразеологија ватиканских званичника, јасно је да се иде етапно на стратегију „корак по корак“ која води Ватикан у признање независности Косова.
Није ни чудо што је „премијер“ Косова Хашим Тачи, муслиман по вероисповести, тражио током приватне аудијенције код папе Фрање да Ватикан призна Косово. Тачи се приликом инагуранције папе Фрање састао са више светских моћника – немачком канцеларкаом Ангелом Меркел, председником Европске комисије Жозе Мануелом Барозом, председником Европског савета Херманом ван Ромпејом и другима.
Током 2011. и 2012. године у Приштини су се састали „косовски“ министар иностраних послова Енвер Хоџај и нунциј у Словенији, који је истовремено и апостолски изасланик Ватикана на Косову, Јулијус Јанус. Једном приликом апостолски нунције је дипломатски поручио да ће се „Света Столица ускоро вратити на Косово и са добрим вестима из Ватикана“.
Грачаница
Хоџај је рекао да би признање од стране Ватикана било надахнуће за многе земље у свету које би следиле исти пример и додао: „Поред тога, то би било признање за патње кроз које је прошао косовски народ и за његову садашњу снажну посвећеност изградњи демократске државе у пуној сагласности са најбољим европским демократским вредностима, јер је Косово европска држава и по својој историји, али и према својој географији и култури.“
Сједињене Америчке Државе су имале добре односе са Ватиканом за време агресије на Србију 1999. године, чак су тражиле неку врсту благослова, то јест да се Света столица не меша у америчке војне планове. У необјављеном извештају од 11. јуна 2001. председнику Џорџу Бушу су били представљени достигнути циљеви у бившој Југославији: „Америчка влада ангажовала је Свету столицу да промовише решење сукоба на Балкану“. То је показивало да су геополитички циљеви Америке, Натоа и Европске уније ишли преко Ватикана.
Пројекат „Република Косово“ још није завршен а сада је његова реализација при крају. То ће започети доношењем формалне одлуке о будућности Србије у Бриселу, можда је боље рећи у Вашингтону, Берлину и Ватикану, јер без аминовања тих центара нема статуса Србије у Европској унији.
Темељ стратешких интереса Америке налази се у Бондстилу, споредни односно потпорни фактори су муслиманске паравојне формације којима је намењена обавеза стварања психозе несигурности проласка „Јужног тока“ кроз Србију (о чему су пре неколико година писали експерти за муслимански џихад Американци Јозеф Бодански и Грегори Копли).
Посебно место у тим америчким интересима има куповина пољопривредних комбината широм Србије за извесне муслиманске емирате, управо поред трасе гасовода „Јужни ток“.
Стратешки интерес Немачке јесте свођење Српства на такозвану предкумановску Србију или модел Недићеве Србије под немачким протекторатом.
Стратешки интерес Ватикана јесте дробљење Српске православне цркве на седам-осам малих црквених заједница у чијим ће именима придев „Српска“ бити изостављен или видно редукован. А једна од таквих јесте такозвана Православна црква Косова (или како неки кажу, Косовска православна црква)!
После нестанка институција српске државе са Косова и Метохије, Епархија рашко-призренска ће бити лак залогај у пројекту Православне цркве Косова. Пут за тако нешто је већ познат: Православна црква у Црној Гори! (Узгред, сличан пројекат је у току у Босни и Херцеговини. Тамо, међутим, превелики залогај представљају двојица архијереја, епископи бањалучки Јефрем и зворничко-тузлански Василије, па је против њих, а нарочито на епископа Василија, покренута велика медијска хајка, чији је центар у Сарајеву, док извесна подршка стиже са Цетиња, али и из Београда кроз таблоиде.)
Европска унија посредством власти у Црној Гори тражи дијалог Српске православне цркве и невладине организације „Црногорска православна црква“, која у многочему подсећа на усташку политику према Српској православној цркви. Тај „модел“ се увелико разматра и за „Републику Косово“!
Да постоје такве намере, упозорио је још 4. фебруара 2009. године др Срђа Трифковић у интервјуу за франкфуртске „Вести“: „Крајњи циљ Приштине јесте успостављање Косовске православне цркве, уз налажење макар симболичног броја српских свештеника и једног или два јерарха спремних да то и прогутају у име опстанка јер ће прећутна, али јасна претња шиптарских власти бити да несарадња повлачи коначан нестанак. Чућемо тада и аргумент да су и Грци такође подељени у више јурисдикција детерминисаних политиком (Цариград, Атина, Никозија, Јерусалим) што им не мења ни духовни, ни културни идентитет.“
Високи Дечани
У свему овоме још је нејасно како ће се понашати архијереји Српске православне цркве имајући у виду неслогу која се види и кроз чињеницу да неколике одлуке Сабора поједине поједине владике не поштују, као и рашчињење епископа рашко-призренског Артемија Радосављевића итд.
Патријарх Герман, мада је живео у једном посебном времену, није прешао „црвену линију“, нити му историја може да стави на терет такозване расколе – Македонски и Амерички. Патријарх Павле је остао на Светосавском путу, садашњи првосвештеник патријарх Иринеј је у великом процепу између двојице утицајних архијереја.
Патријархова позиција је постала још сложенија после кратког говора председника Владе на степеницама Саборне цркве и после неколико благих речи на рачун „платформе“ председника Србије, после чега су медији покренули праву хајку о наводном великом финансијском скандалу у Архиепископији београдско-карловачкој (којом као архијереј управља баш патријарх). Судећи по патријарховим најновијим изјавама, глобална политика Патријаршије биће јасна!
Остаје питање како ће се понашати они архијереји на које рачунају првенствено амерички (што су депеше на Викиликсу обзнаниле) и други дипломати. Исто тако, остаје питање да ли ће ти архијереји бити спремни на разноразне уступке под изговором да „треба спашавати што се спасити може“.
Ово добија на снази јер се већ чује флексибилност у стилу да је битно да Косово и Метохију задржимо у духовно-метафизичком смислу, док су физички посед и територијално политичко устројство световна, то јест пролазна ствар! Управо тако желе и да чују у Вашингтону, Берлину и Бриселу.
Имајући у виду да се Московска патријаршија већ изјаснила кад је у питању Српска праваославна црква на Косову и Метохији, остаје нејасно како ће се у свему томе понашати Цариградска патријаршија, која пледира да буде стожер и центар светског православља. Да ли ће се поновити већ виђена прича широм источноевропских држава кад је цариградски патријарх великодушно делио самосталности и аутономије тамошњим верским заједницама како би их одвојио од Москве и ставио под свој огртач?
Питање добија на значају због добро знане улоге Цариградске патријаршије у процесу изградње Албанске православне цркве у међуратном периоду!
Велика је мистерија и око наредног сусрета папе Фрање и цариградског патријарха око приближавања заједничких ставова поводом рада на „Светској хришћанској цркви“ у наредним деценијама. Цариградска патријаршија допринеће афирмацији Православне цркве Косова да би се, наводно, заштитила хришћанска Европа од најезде ислама.
Истовремено, Ватикан перфидно ради на дијалогу са атеистима и муслиманима у Европи, како би се римокатоличанство модернизовало у „new age“ у склопу нове религије XXI века.
Није далеко моменат када ће се из Приштине чути захтеви за, на пример, обештећење Косова од Србије по разним основама, пре свега уплате милијарди евра за пензије, али и предлози за промену назива јурисдикције у нешто налик на Православна архиепископија Косова, чије би границе биле истоветне са „државним“. Да се такав дан приближава види се по отимању српских светиња.
Приштинска „Влада“ је спремна да издвоји велике паре за обнову манастира и цркава на Косову и Метохији, само ако пристану на статус Православне цркве Косова.
Да подсетимо да је Косово и Метохија „душа“ Србије и једнако важна као Јерусалим за Јевреје али и Палестинце. Ако се буде чупало „корење“ српског православног и хришћанског народа на Косову то је модел за разарање народа и држава у њиховом колективном памћењу.
Кад се једном народу „почупа“ памћење и извади „колективна душа“, онда народ постоји само као статистички фактор без индентитета. На тај начин се урушавају старе нације и стварају хрибридне за потребе „Светске владе“ и владара „у сенци“.
Ватикан зна да је Косово „колективно памћење“ српског народа на Балкану и потребно је што дубље и шире „преорати“ по историјском, духовном и колективном памћењу управо тог народа. Зато је и потребно ретуширати историју Срба на Косову и Метохији, фалсификовати духовно и хришћанско наслеђе кроз ново „учење“ о Косову и њеним староседеоцима Албанцима раније Илирима.
Већ се пише нова косовска историја под окриљем историчара са Косова и Албанске академије наука и пријатеља из Европске уније и Сједињених Америчких Држава.
Започело се са најгрубљим фалсификатима. Поједини медијски извештаји кажу да приштински историчари без срама тврде да су Немањићи заправо Нимани (!), да је манастир Високи Дечани подигло локално племе Гаши (!) а не Стефан Урош III Дечански Немањић, чија је задужбинарска повеља на пергаменту сачувана до данас…
Истовремено на интернет презентацији „Albanian.com“ велелепна призренска црква Богородица Љевишка већ је убележена као „најстарија албанска црква на овим просторима“. Слично се тврди и за „цркву Улпијану“ односно манастир Грачаницу, коју је свети краљ Милутин, највећи српски ктитор, наводно, „само оправославио, а која у ствари припада албанској римокатоличкој традицији“.
На крају остају два питања: Чиме се баве српски историчари? Шта ли ради Српска православна црква осим што прославља Милански едикт?
Факти
