Ко је уцењен, држава Србија или политичари на власти?

Супротстављање западним центрима моћи и остварење слободе кошта, али је цена мања него губитак територије, достојанства, домаће привреде и природних ресурса, што нас чека у другом случају.

Често се кад се помиње улазак Србије у Европску Унију говори о томе да смо као држава уцењени признањем Косова и Метохије ако хоћемо да уђемо у ЕУ. Многи су већ заборавили колико је других услова било до сада: од испоручивања свих српских политичких и војних првака Хашком трибуналу, преко прилагођавања бројних домаћих законских аката бриселским диктатима, до потписивања ССП-а на сопствену економску штету. А многи и не размишљају колико ће нових уцена тек бити након окончања предаје Косова и Метохије. Шта је следеће: Рашка област, Бујановац и Прешево, осамостаљење Војводине, продаја пољопривредног земљишта странцима, приватизација Телекома, ЕПС-а и водовода, обавезна организација геј параде у свим градовима Србије, подршка Београда укидању Републике Српске…? Притом, ко уопште очекује било шта друго изузев уцена од оних који су нас бомбардовали, последњих 20 година у континуитету увек били на страни свих српских непријатеља и директно раде на заокруживању НАТО државе на КиМ?

Ако на тренутак изузмемо шта су све биле досадашње уцене и које нас нове још чекају, и посветимо се актуелној ситуацији уцењивања из ЕУ у преговорима о Косову и Метохији у непријатељском Бриселу, поставља се неколико питања:
1.Зашто наша „нова власт” не врати преговоре у Савет безбедности Уједињених нација, где имамо савезнике у Русији и Кини, и где не може проћи ништа што је против интереса државе Србије и српског народа на КиМ?
2.Зашто Влада Србије не тражи учешће руске стране у преговорима, када сви знамо јавну тајну да је амерички представник Рикер стално присутан у Бриселу?
3.Зашто у преговорима око Косова и Метохије нема ни помена око судбине наших светиња на КиМ – цркава и манастира, односно зашто је СПЦ искључена из процеса преговора, као уосталом и Срби са Косова и Метохије?
4.Зашто у преговорима нема теме отете српске имовине на КиМ, повратка прогнаних, истраживања трговине људским органима, да не говоримо да се у потпуности прећуткује шта ће бити са телекомуникацијама и енергетиком…

Први одговор биће да наши властодршци све то не могу да ураде јер је наша држава уцењена притисцима из Брисела и Вашингтона и да се у таквој ситуацији не може водити самостална политика. Одмах ће се ту поменути и вероватно реалан аргумент да за један дан ЕУ може да прекине доток финансијских аранжмана из страних банака, па да нам се држава нађе пред банкротом, а на крају ту је и већ испаљени последњи аргумент да нам прети глад уколико не сарађујемо са ЕУ по сваку националну цену. И све су то онда разлози зашто се у Бриселу заправо ништа и не може преговарати, већ само беспоговорно извршавати оно што је наређено.

Постоји ли друго решење?
Није спорно да велике силе могу и да нас поново и бомбардују ако хоће, као 1995. и 1999, мада је то данас далеко теже да се деси, јер се геополитичка карта света много променила и евроамеричка цивилизација није више толико доминантна као што је била пре 14 година. Уцењени сигурно јесмо, у Бриселу нема неутралног вођства преговора већ је и медијатор на другој страни, сигурно може и да нам затвори финансијске славине преко својих банака које непрестаним задуживањем одржавају државу Србију да не банкротира, али идеја о глади без ЕУ је дефитинивно смешна и бесмислена. Ако сигурно нећемо бити гладни, ако на неки други начин и преко некога другог одржимо државне финансије без банкротирања, па чак и ако банкротирамо, а потом направимо нови економско-привредни систем који неће бити у обавези према Светској банци и ММФ-у нити ће им враћати дугове – зашто можда тај свеукупни сценарио не би био генерално бољи по нас, а да у том случају плус наставимо борбу за Косово и Метохију у саставу Србије?

Да будемо што прецизнији: супротстављање западним центрима моћи и остварење слободе кошта, али је цена мања него губитак територије, достојанства, домаће привреде и природних ресурса, што нас чека у другом случају. Сваки српски патриота определио би се за наизглед тежи пут – окретање од ЕУ ка другим геополитичким алтернативама, који му омогућава националну слободу, државни суверенитет и ослањање на сопствене снаге, без обзира на тешкоће на том путу. Зашто на то нису спремни актуелни политичари на власти, под изговором да би нам нагло скретање са ЕУ пута после толико година сада сломило кичму?

Право питање гласи: ко то у овоме часу одлучује о Косову и Метохији и да ли је уцењена држава Србија или су уцењени наши политичари на власти? Ко је од Томислава Николића, Александра Вучића и Ивице Дачића, као водећих представника на Западу омрзнуте Милошевићеве Србије, направио прихватљиве проевропске политичаре, и шта су му они дужни? Да ли се они заправо плаше да ће ако не играју како ЕУ свира Брисел изазвати банкрот државе, а потом и велике демонстрације због неисплаћених плата и пензија, па ће пасти са власти? Да ли су у вечитом страху од резервних ЕУ играча, ДС и ЛДП, које СНС и СПС могу да победе само ако ЕУ буду служили верније и послушније од њих?

Данас трио Николић-Вучић-Дачић неодољиво подсећа на Милошевића из прозападног периода када га је Запад сматрао гарантом мира на Балкану и када је повукао границу на Дрини према РС, у Дејтону дао и оно што му нису тражили од Босне и Херцеговине и на крају издао Републику Српску Крајину. Да ли је то политика коју данас води и овај несрећни трио по питању Косова и Метохије? Јер је више него очито да су одустали од поштовања Устава Србије, да Косово и Метохију не третирају као део Србије, да признају независност тзв. државе Косово и да се још само боре за неку врсту аутономије српског народа на независном Косову, коју притом – тако самопониженим – никоме не пада напамет да им да.

Шта нам је чинити?
Што се Покрета Двери тиче, ствар је потпуно јасна. Србија нема шта да тражи у ЕУ. Будућност Србије постоји само ако остане ван ЕУ. Јачи ослонац на Русију, Евроазијску Унију, ОДКБ и земље БРИК-а представља развојну и одбрамбену шансу Србије у свим областима. Косово и Метохија су привремено окупирана територија. Наш највећи национални и државни интерес у овом тренутку је пропаст преговора у Бриселу и повратак статуса Косова и Метохије у УН. Ако као последица тога будемо зауставили и придруживање ЕУ, то је најбоља вест која се може добити. Разуме се да то није интерес ЕУ, јер ЕУ перфектно већ 13 година држи Србију у вазално-уцењивачком односу где нема уласка Србије у ЕУ, а има сваке врсте притиска и контроле над Србијом на основу празног обећања о уласку у ЕУ.

Свако ко се, међутим, усуди да потпише предају Косова и Метохије имаће велики проблем са српским народом који се са тим неће помирити. На делу је тренутно огромно медијско збуњивање, залуђивање и спиновање са циљем да се отупи оштрица народног гнева против издаје Косова и Метохије, па чак ови преговори представе и као историјски и победнички, али то неће успети. Сваки чин потписивања издаје КиМ неће проћи мирно и не сме проћи мирно.

Актуелна коалиција старе и нове власти: СНС-СПС-УРС-ДС-ЛДП по питању ЕУ и КиМ, представља прву генерацију политичара у историји Србије која тврди да Косово није српско. То српска историја до сада није запамтила. Баш зато треба јасно поручити да они који потпишу предају КиМ не представљају српски народ, већ само своје уцењене главе које ће срамним словима бити уписане у историју српског народа.

Притом, треба нагласити:
1.Они који данас размишљају и преговарају о предаји КиМ на власт су дошли на нерегуларним изборима након којих су наша актуелна Скупштина и Влада услед изборне крађе апсолутно нелегитимни.
2.Они су – да се не заборави – и да ништа ново не потпишу већ повукли границу и признали царину као елемент признања државности тзв. Републике Косово, а све то супротно предизборним обећањима да ће поништити све што је пре њих у Бриселу договорио Борко Стефановић.
3.Када више не буду на власти и на власт дођу српски родољуби, сви који изврше чин потписивања предаје КиМ кривично ће одговарати за кршење Устава, а сви њихови потписи биће поништени и проглашени неважећим.

Ако у актуелном триу Николић-Дачић-Вучић уопште има неко ко се двоуми да ли треба пристати на све уцене из ЕУ, има довољно простора за промену актуелне погубне политике и добиће подршку за то од свих српских родољуба. Ако уместо те подршке бира подршку из ЕУ, нека му ЕУ буде у помоћи када му српски народ буде закуцао на врата да му објасни да ниједан Србин не може да преда Косово и Метохију. Ако пак мисле да могу да побегну од суочавања са својим народом, увериће се већ 6. априла да је то немогуће. Зато је битно да сви они који ових дана размишљају да 2. априла пристану на уцене добро знају да ће већ 6. априла морати да се суоче са својим народом који се са предајом КиМ никада неће помирити. А на велико народно окупљање 6. априла у Београду долазимо под слоганом ОВАКО ВИШЕ НЕ МОЖЕ не само по питању Косова и Метохије, већ у комплетном односу државног врха према ЕУ, која се распада на наше очи. То је тренутак рађања јасног опозиционог фронта против било каквог даљег пута у ЕУ, и почетак формирања одавно очекиване алтернативе.

Немци су нас поново бомбардовали као 6. априла 1941. са ових 7 тачака које су испоставили као услове српској држави. И данас је као и тада спремних на капитулацију, али и оних који се са капитулацијом никада неће помирити. И тада је Трећи Рајх изгледао непобедив и вечан, као што се данас многима чини снага Четвртог НАТО Рајха САД и ЕУ. Међутим, идеал слободе и независности јачи је од сваке окупационе силе и диктата споља. Није се случајно у новим немачким захтевима нашла и промена свести, о којој толико често у последње време говори и Александар Вучић. Променити свест о националној слободи и независности у ЕУ-ропски менталитет једини је начин да се умире Срби и Србија и допусте коначно разбијање српске државе и народа на Балкану. Зато излазимо 6. априла на београдске улице да покажемо Влади Србије да не пристајемо на промену националне свести. А од тога до рушења Владе Србије која би одабрала предају КиМ и наставак пута у ЕУ по сваку националну цену пут није далек.

Бошко Обрадовић

Двери