Јелена ПУСТОВОЈТОВА | 14.11.2011
Звучне реченице о спасавању евра, Европске уније и замало па и европске цивилизације директно изговарају се да би се прикрила нагост истине – а она је: да би се сачувала норма добити највећих банака и корпорација морају се још једном почистити џепови већине, која и онако нема…
Чак и најситнији банкарски чиновници знају захваљујући чему се држи благостање у том бизнису, који је постао глобални: пружи човеку могућност да данас потроши паре, и он ће их сигурно потрошити, не размишљајући што ће сутра због тога морати да плати и камату. Тај закон важи и применљив је у свим државама, јер би иначе тешко било објашњиво зашто та иста Грчка све дубље тоне задужујући се код ММФ-а и Европске Централне банке, само како би плаћање своје лакомислености одложила за после. Ето зашто сви клијенти банке који узимају у банци кредит постају банчини робови, а све државе које узимају кредит код ММФ-а постају робови ММФ-а.
За један од финансијских инструмената сматра се и продаја својих дугова – наравно, са каматом. Где је корист ако се хиљадарка сопственог дуга прода на пола године, кад ти затим стичеш обавезу да свој дуг откупиш за хиљадушездесет – нека нам данас објасне Грци. Они и тако морају да сачекају са плаћањем, зато што су ЕУ и ММФ задржали исплату следеће транше „помоћи“ о којој су се са Грчком договорили још годину дана пре тога, јер су се увредили на њу због предлога председника владе Г.Папандреуа да одржи референдум, питајући народ да ли треба да још више тоне у дугове, – пише грчка „Нафтемпорики“. ЕУ и ММФ од септембра не уплаћују шесту траншу кредитне подршке Грчкој, која износи 110 милијарди. Сада држава исплате врши само „у капима“, пре свега исплаћујући плате и пензије државном сектору и за финансирање пензионих фондова, али – пре тога – плаћајући дуг ММФ-у и ЕУ, као и одговарајуће камате.
Следећи трик са продајом краткорочних благајничких папира на шест месеци био је 8. новембра, али тај новац ће да оде за дугове, којима истиче рок. Осим тога, у октобру је, због штрајкова и дозвољеног одлагања исплате низа пореза од физичких лица, приход грчке државе од пореза на приход смањен је за 7%. Зато се у текућем билансу земље појавила „рупа“ од 2,4 милијарде евра. Остатак на рачунима државе у грчкој Центробанци се смањио крајем августа са 4,8 милијарди евра на отприлике 1 милијарду. А до децембра влади Грчке треба 7,1 милијарда за текућа плаћања, иначе ће доћи до онога, што се назива банкрот.
Одлука Г.Папандреуа да се обави референдум о новом кредитном споразуму са ЕУ постало је његово лично достигнуће – ништа више од тога. И не зато, што је оно наишло на јак отпор од стране грчког министарства финансија, опозиције, па чак и колега из партије премијера. У суштини, Г.Папандреу је дао да се јасно схвати да ће игра „предајем се“ са ЕУ и ММФ-ом Грчкој одузети остатак суверенитета, што је за земљу у којој се демократија родила као директна влада народа и за народ, сложићете се, увредљиво. Ако би тај референдум био одржан, његови резултати би могли унапред да се без грешке прогласе: народ би гласао против новог ужета око врата и захтевао би обрачун са банкама, па и међународним, и то са банкарима и транснационалним корпорацијама. Ето зашто се због идеје Г.Папандреуа дигла дивљачка дрека по читавој Европи. Резултат: референдума неће бити, а Папандреу је поднео оставку.
Пре тога, како пише немачки «DieWelt», „у Европи су почеле да завијају све сирене. Неочекивана изјава из Атине да ће Грци на референдуму да гласају о пакету мера за спашавање, на берзама је изазвала талас шокова. Инвеститори су били сигурни да Грци неће одобрити најоштрије мере у економији, које захтевају кредитори, као безпоговорне услове за настављање пружања помоћи“.
У таквом стању је „Велика двадесеторка“ која се састала у Кану, устима председника Француске Николе Саркозија, изговорила: „Борићемо се да заштитимо Европу и евро!“ и донела одлуку о повећању квоте Међународног девизног фонда (ММФ-а). Да ли сте приметили: штитиће не Грке, који стрмоглаво сиромаше, већ евро. Значи – учиниће све, како би се учврстио механизам потчињавања банкарско-кредитном капиталу националне економије Грчке и читаве еврозоне. Свој допринос тој ствари од 10 милијарди долара дала је и Русија. „У завршном документу лидери двадесеторке, – констатовао је Би-Би-Си, – обећали су да ће „брже да се крећу“ како би се повећала лакоћа размене девиза, подржао ММФ и, уколико буде неопходно, издвојиће му више новца, поздравили су позив ММФ-у да у Италији врши мониторинг спровођења економских реформи, позвали су земље са развијеним економским сектором да предузму мере ради повећања унутрашње потражње (то јест ради продаје своје робе у својој земљи), основали су циљну групу по питањима колико је младих запослено“.
Уосталом, додаје Би-Би-Си, коренита реорганизација, очигледно самиту није успела, „јер у завршном коминикеу G20 нема никаквих детаља и бројки“. Велика Британија је потпуно одбила да учествује у спашавању Грчке и осталих проблематичних земаља кроз механизме, које су осмислиле земље еврозоне. На празну причу „двадесеторице“ су прохладно реаговали и „неевропљани“: ни једна земља ван еврозоне није прихватила да учествује у фонду подршке евру. Разлог је разумљив. Они, који су се окупили на самиту G-20, у ствари су били заузети не Грчком, чак и не евром: они су јачалимеханизам транснационалног гушења националних економија Европе…
Сами Грци одлично разумеју шта се дешава са њиховом економијом после ступања Грчке у ЕУ. Пошто су прихватили туђа правила и норме њима је, корак по корак, одузета не само производна снага, традиционална за Грчку, која потпуно зависи од конкретних природно-климатских услова те „земље маслина“, већ и социјалне гаранције, које су Грци много дуже од једне деценије добијали од своје владе. И богато уливање у Хеладу са њеним питомим морем и богатим сунцем су им се чинили као реална плата „за учествовање“. Када је у ЕУ дошло до потребе да се економише, прекинуте су инвестиције Грчкој. Међутим, пошто су своју економију „савили“ да би се прилагодили Европској унији, Грци сада не желе да стану на колена пред ММФ-ом и не прихватају на отворену пљачку земље – па њима је већ предлагано да „дугове“ подмире продајом својих острва…
Али Еладу ће ипак натерати да плати рачуне – не мора са Папандреуом, може и без њега.
Међутим, да се вратимо одлукама, које су донете на конгресу „двадесеторице“. Међу гомилама речи постоји и једна врло интересантна тачка: „Италија је позвала ММФ да прати ток економских реформи“. Из ког је па то разлога трећој економији Европске уније затребао „надзорник“? „Али је «Credit Suisse» направио неутешну прогнозу: Италији је остало само стотинак дана до банкротства“ – пише «La Repubblica». Ситуација је у њој постала критична када је рентабилност државних облигација дошла до прага од 6%. Односно – исти трик са продајом сопствених дугова је захтевао да се државни папири сместе испод 6%, иначе ни један купац неће ни кљуцнути. А 6% за Италију представља тачку испод које нема повратка, јер средства која се добију продајом са једним процентом камате мање тешко да ће успети да подмире оно што је стигло на наплату. И када се тај праг пређе остаје оних истих 100 дана после којих ће дугови моћи да се врате само ако се добију нови кредити. Баш као у Грчкој. У протеклој недељи шестопроцентни „рубикон“ је од 28. јула пређен други пут. „Сада ће или влада успети да изврши хитне и ефикасне мере, које је обећала Европској унији, или је финале већ знано: једини излаз из ситуације ће постати интервенција међународних институција“ – констатује «LaRepubblica».
Добре воље ћу да се сложим са немачким «Sueddeutsche Zeitung»:„ Ни Европа, ни евро неће да пропадну због Грчке. Али ако у дужничку јаму упадне Италија, што се већ запажа у трећој по снази економији Евроуније, Европљани то неће успети да превазиђу… И истовремено, док сви погледи напрегнуто гледају ка Атини, само на пар стотина километара даље може да се развије право финале европске дужничке кризе: независно од Хелена у Италији се решава питање да ли евро и европска заједница могу да опстану. Ствар је у томе, што је улога Италије много важнија: 60 милиона становника, трећа по снази економија у европском клубу и 1200 милијарди евра дугова“.
«La Repubblica» сматра да је кривац за све непаметне потезе италијанске владе Берлускони, који не баш драговољно признаје да је неопходно да се штеди и да се врше реформе. Ту скоро се „он сложио да Италија не живи у складу са својим могућностима, међутим италијански премијер, по свему судећи, чак ни сам нема намеру да се придржава чак ни сопственог плана економије. И то може да буде фатално за економију земље у целини. Италија, која је огрезла у дуговима, принуђена је да се задужује још више, како би покрила старе дугове. Спирала се завртела, али шефови држава ЕУ не могу отворено да пљују Берлусконија, да не би подливали уље у ватру шпекулантима. Постоји само једна особа која може да натера Берлусконија да крене на одлучније мере – то је Италијан Марио Драги, нови председник Централне банке. Ако Берлускони не прихвати ни његове наговоре шеф ЕЦБ може да припрети да уколико до нечега дође он ће одбити да купи италијанске државне облигације“.
Западни економисти већ одавно показују прстом: одмах после Италије исти проблеми сазревају у Шпанији. А «TheIndependent» цитира свежу прогнозу Међународне организације рада ОУН из које произилази да милиони људи могу да остану без посла, а социјално незадовољство може да поприми масовни карактер. А кад? „Како упозорава Међународна организација рада број радних места, узевши глобално, може да се обнови, можда, тек до 2016. године, а дотле негодовање маса може да се излије на улице Европе и других континената“. Према подацима МОР ризик социјалних експлозија расте у 40% земаља, које је организација проучила.
Не мислим да ће се у свакој од тих земаља наћи свој Папандреу, који ће покушати да омогући да народ реши питање: преко чијих леђа треба да се плаћају алавост банака и корпорација. И тим пре – преко чијих леђа треба да се прекине „светско уже“ у облику ММФ-а, које су два дана заредом у Кану покушавали да учврсте „Великих двадесет“…
Фонд Стратешке Културе