Зграда Војног архива у кругу војног комплекса у Жаркову, до које се стиже после краће вожње аутомобилом по проласку контроле на улазној капији, изгледа савремено, обложена је црвеном фасадном циглом. Уређен прилаз, велика табла са исписаним називом ове установе изгледају како и доликује институцији од националног значаја која је недавно успоставила сарадњу са Меморијалним музејом холокауста САД и која у сарадњи са амбасадом Канаде учествује у пројекту „Свет се сећа”, заправо попису жртава Првог светског рата. Архивска грађа је уредно смештена на полицама, као и сандуци у којима се чувају документа која због законских ограничења нису доступна истраживачима.
Међутим, постоје и проблеми везани за овај простор. Током обиласка зграде ових снежних и кишних дана у ходницима се може наићи на кофе пуне воде, на неким местима паркет и зидови су оштећени влагом, а у појединим просторијама разапет је најлон. Запослени дају све од себе да заштите 40 милиона докумената архивске грађе, несумњиво национално благо. Поврх свега, нема места за пријем грађе па се она, уместо у Војном архиву, чува у јединицама Војске Србије и организационим целинама Министарства одбране.
– Уместо прописаних микроклиматских услова који би требало да буду присутни све време у депоима, због недостатака адекватних климатизационих и вентилационих система, проблеми којима је изложена архивска грађа варирају од влаге и хладноће зими, па до високих температура лети. У комбинацији са повећаном влажношћу, топлота убрзава хемијске процесе разлагања и погодује развоју микроорганизама на архивској грађи – објашњава пуковник Милорад Р. Секуловић, директор Војног архива.
Ова институција била је смештена у објекту Министарства одбране у Бирчаниновој улици у Београду, у такозваној кули која је чинила целину са тешко оштећеним Генералштабом у Улици кнеза Милоша. Током рата 1999. године НАТО је бомбардовао Генералштаб и том приликом уништен је део грађе који је чуван у депоима, који су се налазили испод ове рушевине. Постоји нада да ће, приликом санирања или рашчишћавања овог објекта, део грађе можда бити извучен. После тог ваздушног напада, Војни архив је евакуисан и размештен на више локација. Тек 2006. године Војни архив је смештен у кругу Војнотехничког института у Жаркову, на периферији престонице.
– Данас користимо зграду у којој су некада боравили студенти некадашње Војнотехничке академије. На спратовима из статичких разлога не смемо да разместимо архивску грађу, која иначе може бити веома тешка, чува се у челичним сандуцима тешким око 150 килограма. Примамо пуно странака, тако да није згодно ни што смо на периферији Београда. Код нас долази много старијих људи, а зграда коју користимо је веома удаљена од улаза у војни комплекс у Жаркову – каже пуковник Секуловић.
Покренута је иницијатива за премештање Војног архива у други објекат који одговара прописаним захтевима. Једна од идеја је да то буде зграда коју данас користи Војна гимназија на Сењаку, у близини кружног тока Топчидерска звезда.
– Ових година, пре свега због поступака рехабилитације и реституције, постоји велико интересовање за архивску грађу војног правосуђа. Сви грађани Србије имају право увида у архивску грађу, с тим што је, у складу са законом, отворена грађа старија од 50 година, дакле закључно са 1963. годином. Могу нам се обратити лично, телефоном или мејлом. Отворени смо и за странце, за њих постоји посебна процедура, али је на скоро сваки захтев одговорено позитивно – објашњава пуковник Секуловић.
Странци се највише занимају за документа из периода Другог светског рата, посебно за податке о жртвама холокауста. Када је реч о новијој историји, у складу са законом архивска грађа доставља се Хашком трибуналу, али су данас ови захтеви све ређи.
– До сада је дигитализовано око 10 одсто укупне грађе. Овај процес смо својевремено почели захваљујући подршци партнера, пре свих Норвешке, а када су се они повукли наставили смо сами. Данас нам недостаје савремена техника за дигитализацију, као и за микрофилмовање које је у светској архивистици и даље највише цењен метод чувања докумената – каже пуковник Секуловић.
————————————————————–
Шта би данас рекао војвода Путник
Војни архив, основан 1876. године, прошао је кроз сва искушења кроз која и Србија. У најтежим тренуцима Првог светског рата 1915. године, војвода Радомир Путник наредио је евакуацију архива. Војни архив је из Београда пребачен у Ниш, да би преко Рашке и Липљана стигао до Љеша у Албанији, а одатле на Крф где је грађа уредно сређена, пописана и предата на даље чување. Тада сачувана документа и данас су део грађе Војног архива који, век касније, тражи адекватан смештај.