Из докумената до којих је у Лондону дошао наш познати историчар, др. Драгољуб Живојиновић, а који говоре да је у Првом светском рату Енглеска све чинила да Срби потпуно нестану, објављено је обимно дело ,,Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт”. У овом делу се говори о англоамеричкој намери, као нашим тобожњим савезницима, да тек створену Југославију распарчају у чему су и успели.
Друга антисрпска варијанта којом су располагали Британци је био Аустро-славизам, за који су се залагали “отац енглеске балканистике” Р. Ситон-Ватсон (Роберт Wиллиам Сетон-Wатсон) и публициста Викам Стид (Хенрy Wицкхам Стеед).
Та два “експерта” су предлагала уочи првог светског рата унутрашњу реформу Аустро- Угарске империје којом би се омогућило образовање федералне јужно-словенске јединице под хегемонијом Загреба, са улогом анти-руске католичке тврђаве и карике новог енглеског поретка на Балкану.
Са челних положаја у Одељењу за непријатељску пропаганду, основаног на иницијативи лорда Норфклифа (Нортхцлиффе) 1917, Ситон-Ватсон и Стид сукритиковали “крфске” обрисе будуће Југославије, назирући у њима замену за велику Србију или “српску империју”. За та два страсна поборника “југословенске идеје”, српска алтернатива моделу “хрватске Југославије до Дрине“је значила “тријумф оријенталне идеје над Западном”. Енглези су приступили мировној конференцији са скривеним антисрпким предрасудама и са намером да поправе ситуацију у своју корист кроз преговоре.
Заузимали су став да Југославија мора бити децентрализована и федерална и упозоравали су да ће Федерација састављена од самих Срба, Хрвата и Словенаца ићи на руку српској хегемонији. При чему су хтели поделити српски етнички простор нааутономну Македонију и Црну Гору. Личне везе између Стида, Ситон-Ватсона, енглеских и америчких делегата су биле од крупног значаја за даљи ток англо-саксонске политике наспрам Србије, с обзиром да су сви припадали Групе Округлог стола.
Идејни творац и оснивач Групе Округлог стола (Роунд табле) био је енглески милионер Сесил Родс (Цецил Рходес), чији се животни идеал састојао у “унапређењу британске империје и постављању целог нецивилизованог света под њену управу, уједињење англо-саксонске расе у једну империју”. Групе округлог стола су окупљале империјалне елите одане тој идеји. Амерички огранак су основале велике прекоокеанске династије, везане породичним или пословним везама за британску олигархију, међу којима су се истицале породице Морган, Рокфелер или Карнеги.
Како би оријентисали ток светске политике у складу са својим “идеалом” замислили су да оснују парадржавне организације за дугорочно планирање спољне политике. Енглески и амерички делегати на Версајској конференцији за мир, који су већиномприпадали Округлом столу, су се договорили да оснују Краљевски институт за међународне послове (РИИА) у Енглеској и Савет за спољне односе (ЦФР) у САД.
Монополом над спољном политиком својих држава та друштва би постепено створила услове за англо-америчко садејство у међународној политици. Радило се у ствари о “јединственој англо-америчкој организацији за проучавање и дугорочно планирање спољне политике“. Англо-саксонска месијанска идеја садржана у идеологији те владајуће метаструктуре Запада, утемељена на вери у супериорност англо-саксонске расе и на социјал-дарвинистичком светоназору, оспоравала је словенским народима субјективну улогу у светској политици и ниподаштавала је њихова цивилизацијска достигнућа.
Англоамерички пројекат против “српске хегемоније”
У међуратном периоду, утицајне личности припадајући друштву Округлог стола и Краљевском институту за међународне послове су водиле непрекидну кампањуразобличавања “великосрпске хегемоније” и тражиле територијално и конституционално преустројство Југославије. Примерице, новински магнат ЛордРотермер (Ротхермере), брат лорда Норфклифа, чувен по својим симпатијама према фашистичким режимима, захтевао је преко својих гласила проширење Мађарске државне територије на рачун Србије и оснивање аутономне Хрватске увећане за целу Далмацију са Боком которском.
У дубље намере ових захтева није тешко прозрети: тражило се од Срба ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима како би се створио антируски морски мостобран и запречио пут изласка на море православној регионалној сили. Рачунајући на подршку енглеских пријатеља Хрватске, вођа Сељачке странке Влатко Мачек, предложио је 1932. године да Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ потпишу федерални уговор.
Очито је да се радило о пробном балону са намером да се “напипа” пулс српске политике и провери њен степен попустљивости по територијалном и националном питању.
После убиства краља Александра у Марсељу и наглог заокрета у француској страној политици, Велика Британија је почела да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине.
Тајним каналима је подржавала хрватски сецесионизам. Радови Марк Аронса и Џон Лофтуса су утврдили да је њена обавештајна служба држала на платном списку вишечелних Ијуди усташког покрета. На Црну Гору и Македонију, британска политикаје гледала као на посебне земље, ван оквира Србије. Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету.
Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин Офиса, у већини случајева католике са прохрватским симпатијама (према Мек Лину), пан-српски “Равногорски национални програм” или Мољевићев пројекат “Хомогене Србије“,састављен у јуну месецу 1941. године, где се јасно наговештава да “Срби морају имати хегемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији”.
Контра мере су муњевито предузете како би се онемогућило “оснивање такве православне тврђаве на Балкану. Већ у лето 1941, Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку “англо-америчку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа”.
Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана Британци су одредилизаједничку “платформу” са Америком о федерализацији Југославије. Британци су обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима.Оспоравање спрског права на самоопредељење је била поента те стратегије.
Енглези кроје мапу
Сер Евлин Вудворд (Wоодwард) је приметио да када би његова влада подржала Михајловића, усвојила би линију наклоњену пан-српским замислима о будућности Југославије. По запажању Наталије Нарочничке “било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије “Начертанија” ллије Гарашанина из 1844…представља страшило за западну Европу.”
Насупрот безброју критика изречених на рачун “великосрпских” тежњи, британсказванична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству, ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република.
Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима? Превагу су опет однели геополитички критерији када је дошао час да се званично ускрати подршка четничком покрету.
Бригадир Фицрој Меклин (МацЛеан), шеф британске мисије при Титовом штабу језакључио у меморандуму послатом Идену (Еден): “…Што се тиче генерала Михајловића он је велико-Србин и реакционар. У тим условима, Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет”.
Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин Офису (Фореигн Оффице) при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у тврдњу великог енглеског историчара А.Ј.П Тејлора да је “изградња Тита била чисто енглеска авантура“?
Територијални поткомитет Саветодавног одбора за послератну спољну политику, основан 1942 године на иницијативу председника Рузвелта и Државног секретара Кордел Хала, донео је у октобру 1942. године предлог о стварању источноевропске федерације и подунавске федерације, са улогом тампон зоне између Русије и Немачке, под англо-америчким окриљем. Радило се о ад хоц структури, основанојпо моделу пројекта за “студије о рату и миру” Савета за спољне односе и састављеној од истих чланова.
Територијални огранак, на чијем се челу налазио географ Изаја Боуман (Боwман), морао је радити под велом тајне “с обзиром да су територијални проблеми народа и земаља били експлозивни” и бавио се изучавањем сценарија прекрајања поратнеЕвропе, посебно њеног источног дела и Балкана. На отвореним седницама позвани су били да учествују представници “влада у егзилу” са простора Совјетског савеза и Југославије, као и надвојвода Ото Хабсбуршки.
Језгро саветодавног одбора су чинили Мајрон Тејлор (Мyрон Таyлор), један од врховних чланова Савета и лични представник председника Рузвелта при Ватикану, затим државни секретар Кордел Хал (Цорделл Хулл) и Норман Дејвис (Давис), Рузвелтов опуномоћени амбасадор и председник Савета за спољне односе. Рузвелт, који је био у сталном контакту са Куденхов-Калергијем и Ото Хабзбуршким, је послао 1943. године кардинала Шпелмана да преговара са Светом столицом о перспективама организовања подунавске федерације, у чији би састав ушле Словенија и Хрватска до Дрине.
У Америци, струја на чијем се челу се налазио Мајрон Тејлор, бранила је послератнуопцију повратка хабзбуршке лозе на престо обновљене Мителевропске федерације.
Син Винстона Черчила, Рандолф, је уверавао своје хрватске пријатеље на Топуском конгресу да ће федерална Југославија бити кратког века и да ће се после њеног распада територије до Дрине укључити у подунавску федерацију католичких држава,наглашавајући да “све што се протеже до Дрине мора бити Европско…“.
Генерални секретар Хрватске сељачке странке, др. Крњевић, толико је био уверен у транзитни карактер Југословенске федерације да је на прослави педесете годишњице оснивања странке (1954) изнео план о подели земље на шест независних држава уграницама административних република које би се касније интегрисале у подунавску федерацију.
Аутор извештаја о скупу, амерички обавештајац, је забележио да “…пошто др Крњевић одржава одличне односе са Енглеском, може се претпоставити да субритански планови што се тиче Југославије мање више исти” али да ће то остати пусти снови пошто се западни политичари противе разградњи Југославије “све док се одржи Титов режим”.
Етнички одбори под контролом америчког кардинала
Напредак Црвене армије до срца Европе је натерао западне савезнике да одложе планове о католичком “интермаријуму” за погоднија времена. Оснивање централно-европског федералног клуба, 1944. године у Лондону, чије су послератне вође биле Миха Крек и Влатко Мачек, доказује, ако је потребно, да се Енглези нису помирили са судбином и да су настављали да кују планове о католичком фашистичком блоку на Истоку Европе.
Енглеска тајна служба МИ6, у сталном дослуху са Ватиканом, образовала је и држала на узди низ организација сличних Федералном клубу, као што су били блок антибољшевичких нација, Словенска конфедерација, која је тежила спајању Украјину и Бјелорусију са Пољском, Сељачка интернационала, у којој опет наилазимо на Миху Крека и Мачека, Интернационала Слободе, Прометејска Лига, Фракција Абрамчик.
У њихове редове су масовно ступали вође фашистичких и сепаратистичких источно- европских покрета пребеглих на Запад захваљујући “пацовским каналима” Ватикана, Велике Британије и Америке. Те организације су функционисале по систему “комуникационих судова”. Разлике у стратешким циљевима су биле незнатне а чланство им је често било заједничко.
Узгред буди речено, за америчке и енглеске тајне службе од посебног интереса је било регрутовање вођа сецесионистичких мањина са простора Совјетског савеза и “стручњака” за етничка питања, попут истраживача Ванзе (Wансее) Института, задужених од стране СД-а (тајна служба СС-а) за студије просторног распореда и бројчаног стања етничких група на подручју источне Европе и Совјетског савеза.
Послератни Евро-Азијски институт и Институт за студије Совјетског Савеза, са седиштем у Минхену, такође су се бавили питањем мањина у Русији, за шта сукористили искуства бивших нациста. Извештаје су достављали своме налогодавцу и “добротвору” ЦИА-и.
Крајем четрдесетих година, све горе наведене организације су се стопиле у радикални блок антибољшевичких нација и прешле под надлежност америчких обавештајних структура, што је било у складу са водећом улогом САД-а у Хладном рату против Русије.
Од “организације намењене федерисању свих неруских мањина које су се ставиле у службу Трећег рајха” БАН се претворила после рата у кровну организацију свих источно-европских фашистичких покрета, попут Хлинкине гарде, Усташа, галицијских нациста итд…
Хрвате су представљали у БАН-у Стјепан Хефер, Антон Бонифацић, Динко Шакић и Иван Јелић.
За оперативну контролу БАН-а и осталих “ослободилачких група” био је задуженБиро политичке координације, тајно одељење министарства Спољних послова одговорног за организацију “специјалних операција” и за планификацију дугорочнеАмеричке политике у свету.
Директор Бироа за политичку координацију пословни адвокат Френк Визнер(Wиснер), је добио од америчке владе зелено светло за регрутовање источноевропских избеглица са анти-комунистичким педигреом и за њихову политичку обуку и организацију на тлу Сједињених држава. На том послује радио са својим пријатељем Аленом Делсом (Дуллес), који ће 1952. године, примити функцијудиректора ЦИА-е.
Као адвокати великих банкарских кућа, били су уско повезани са пословним круговима Вол Стрита и са Саветом за спољне односе. Америчка влада је усвојила,на предлог Бироа политичке координације, акциони план против Русије и њених сателита кроз низ директива Савета националне безбедности (НСЦ).
Директива НСЦ 10/2 1948 године је давала широка овлашћења тајним службамаза предузимање субверзивних акција на тлу Русије посредством “ослободилачких група” (Блоwбацк, стр. 102) Те исте године, Савет националне безбедности је усвојиопрограм финансијске и друге помоћи “ослободилачким покретима” пореклом из Источне Европе.
Кључну смерницу Америчке стране политике спрам Русије представљала једиректива НСЦ 20/1 од августа 1948. године, која изричито гласи “Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички те номинално пријатељски режим; а) не располаже убудуће никаквом војном моћи, б) у економским односима да силно зависи од спољног света, ц) да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, д) да не успостави ништа налик на гвоздену завесу”.
Биро за политичку координацију је овлашћен резолуцијом НСЦ/20 да ствара Амерички одбор за ослобађање народа Русије, у чији састав су ушли “легитимни представници” мањина са подручја руске републике. На темељима те резолуције је изникло је низ “ослободилачких” група попут Крсташког покрета за слободу (Црусаде фор Либертy) чији програм препоручује “разбијање федералних комунистичких држава по републичким и етничким шавовима” и “ослобађање малих покорених нација источне Европе“. Међу важније покрете те врсте спадао је Сабор поробљених европских нација.
У питању је удружење “етничких одбора” народа и народности пореклом из земаља комунистичког блока. Америчка влада се односила према етничким одборима као да се радило о “владама у избеглиштву”, мада су се њихове вође истакли за време рата као сарадници нациста. Сабор је сваке године прослављао Дан поробљених нација у присуству “америчког папе”, кардинала Френциса Спелмана.
На предлог “Сабора”, Конгрес САД је усвојио 1959. године резолуцију ПЛ 86-90 “о поробљеним нацијама” која је се залагала за разградњу Совјетског Савеза и Русије и оснивање независних држава “Казакије и Идел-Урала”.
Ова резолуција је под Регановом администрацијом “влада у избеглиштву” и “етничких одбора” достигла моћ и свој врхунац.
Увиђајући да су Титу одбројани дани, Запад је 1977. године поставио на дневни ред питање “будућности Југославије“. Назирало се да ће после Титове смрти доћи до промена уставног поретка и урушавања дотадашњих националних равнотежа у корист српског фактора…
©Гето Србија
материјал: Лист против мафије
