Пре неколико дана се обистинило оно што смо на овом месту наговестили као реалну могућност још пре пола године, а ради се о томе да се Србија и званично прикључила војном савезу ОДКБ у својству посматрача. То значи да је на заседању Савета Парламентарне скупштине ОДКБ у Санкт Петербургу одлучено да се делегацији Народне скупштине Србије, коју је предводио њен председник Небојша Стефановић, додели статус посматрача у Скупштини Организације договора о колективној безбедности.
Иначе, ОДКБ је организација која војно обједињује цели низ чланица бившег СССР-а, а осим Русије, која представља окосницу тог савеза, у њу су укључене и Белорусија, Казахстан, Јерменија, Таџикистан и Узбекистан.
Како је приликом стицања статуса посматрача изјавио председник српског парламента – „Србија је заинтересована за најозбиљнију и најактивнију сарадњу са овом организацијом, због тога што ниједна држава није у стању да се самостално избори са изазовима савременог света, као што је тероризам“, при чему је имао у виду прокламоване циљеве постојања ОДКБ-а, а то су поред заштите територијално-економског простора земаља учесница и супротстављање међународном тероризму, борба против трговине наркотицима, нелегалних миграција, транснационалног организованог криминала, као и колективно реаговање на ванредне ситуације и хуманитарне катастрофе, те борба против претњи у информатичкој сфери.
Иако је стицање статуса посматрача у ОДКБ-у у потпуности у складу са државним ставом о војној неутралности Србије, и оно се не може поистовећивати са чланством у тој организацији, у појединим руским медијима, као на пример у Независимој Газети, одмах су се појавила мишљења појединих војних стручњака да и сама чињеница српског доласка међу посматраче у организацију ОДКБ представља велико достигнуће Русије у остваривању њених геополитичких интереса на југу Европе, јер се тиме интересовање за рад тог одбрамбеног савеза по први пут проширило и на земље изван бившег Совјетског Савеза.
У истом контексту су се могла чути чак и таква мишљења, попут оно генерала Леонида Ивашова, да би тај статус за Србију могао бити “тек први корак”, зато што по њему “логика догађаја указује на даље приближавање Београда, Москве и њених савезника”, а пуноправно учешће Србије у ОДКБ-у Ивашов оцењује као “сасвим вероватно и очекивано, јер ће то помоћи Србији да ојача своје позиције на Балкану, у том смислу и у решавању проблема Косова”.
А други војни аналитичар који се огласио тим поводом, капетан Константин Сивков, отишао је још даље у коментару да би “распоређивање руских војних објеката у Србији, као на пример авијације и лансирних рампи оперативно-тактичких ракета «Искандер», сигурно ојачало суверенитет Србије и постало фактор одвраћања, што би учврстило безбедност Београда”.
Међутим, без обзира на мишљења аналитичара који се помињу у руској штампи, у стварности је на снази Декларација о војној неутралности коју је Народна скупштина Републике Србије усвојила 27. децембра 2007. године, којом је Србија прогласила неутралност у односу на све постојеће војне савезе.
Уосталом, како је изјавио и сам генерални секретар ОДКБ-а Николај Бордјужа – рано је говорити о пуноправном чланству Србије у том војном савезу окупљеном око Русије, и појаснио да Србији није додељен статус посматрача у самој организацији, него само у оквирима делатности њених законодавних органа.
Стога, с обзиром да Србија на симетричан начин већ дуже време сарађује и са западним војним савезом и учествује у Партнерству за мир, опште је мишљење да чин приступања Србије ОДКБ-у у својству посматрача ни на који начин није у супротности са њеном досадашњом државном неутралношћу, нити са ванблоковским карактером њене спољне политике.
Ратко Паић,
