Сећате ли се ових никада изговорених речи: „Сви смо ми помало Апис„

Сваки народ има свој усуд, своју судбину, менталитет и код који га води да уради оно што му је у карактеру. Историја нас може пуно тог научити само ако хоћемо да је тумачимо и читамо. Али они који мисле да историја почиње од њих и њихових одлука, они је не разумеју. Знате на кога мислим?

Послали смо их у Брисел да не потпишу ништа. Да сачувају земљу, визију и правду свога народа. Да не потписују анексију. Они то нису разумели. Хтели су своје иметке, име и власт да сачувају под притиском Запада. Зато ће све изгубити. Изгубили су прво себе, изгубиће затим народ, па све остало. И историја ће их осудити.

А у историји о српским вођама и владарима све је записано и лако читљиво. Само они српски владари који су се држали апсолутне правде, остали су у сећању народа и трају и дан данас и у историји и у сећању народа. Остали су нестајали, лозе им се губиле, род им се затро и историја их оцрнила. Нико их се више и не сећа.

Ко ће се за пар деценија сећати садашње власти и како?

Ко имало има представу о српском друштву зна једно засигурно; власт само мисли да влада. Државом владају они који стварно спроводе власт на терену и који одлучују ко ће горе а ко доле. То су државна безбедност, војска и полиција. А и ту извршну власт усмерава народ неком својом општом вољом и моралом по коме се живи. Знамо и осећамо колико је то страшан и моћан спој базиран на друштвеној неправди због које сви пате. Тај брутални механизам меке диктатуре се храни неморалом и бешчашћем. И зато је тај систем владања неправедан према свима и неће заобићи ни оне који неправду творе. Издаја се издајом наплаћује у том свету.

Јер, неколицина политичких лидера обрађених кроз окултне ложе и обавештајне службе мисле да могу да држе под контролом земљу у којој иза сваког ћошка вреба неки Апис и иза сваке кафане се организује Црна рука. Треба бити свестан да иза сваког генерала стоји пет Аписа и десетине анонимних црних руку. Ово је земља дуге црне руке споја полиције, војске, навијача и криминалаца. И страсти да се све ломи преко колена. Зар сте заборавили где живите, зар сте заборавили ко вас је довео на власт, какве сте опасне структуре створили. Зар сте заборавили како се правци деловања лако мењају, како сте ви своје кумове и пријатеље издали? Зар сте заборавили како ствари овде функционишу и шта се може изродити?

И опет сте потписали, отворили бездан за адске енергије и сукобе у овом напаћеном друштву. Толико сте одговорни и промишљени. Ђавола сте призвали да запали буре баруте на коме седите.

На жалост, Европљани нас боље разумеју него ми сами себе. Али није их брига. Они имају своју агенду, свој план, свој циљ. Драже им је да се призна Косово него да у Србији бесни напетост и нестабилност. Јер они знају како ће народ реаговати. Одавно им је све јасно, још од пре 100 година када су вршили Анексију Босне и постављали ултиматум Србији. Знају ко је прави Апис и каква ће бити реакција српског народа на анексију Косова. Знају али их није брига. Верују да су сада још јачи и да им се историја неће поновити. И они заборављају на учитељицу живота.

А историја Европе и света је забележила да су Апис и Црна рука прва организована терористичка организација у свету. Нисмо ми то схватили, већ они. Да у нашем народу постоји решеност за такву акцију. И они знају да је сваки велики Србин мали Апис. И да Апис није чекао датум од Аустријанаца већ да је деловао. Питате ли се некада промишљени наши политичари малих органа колико њих међу нама има који неће чекати датум већ ће деловати као Апис? Плаши ли вас то или тога нисте ни свесни у својим историјским мисијама?

Али опет, нисте ви криви. Ми смо криви. Наше руке су црне од греха који чинимо и који ћемо бити спремни да починимо црном руком, јер смо неправедни према себи самима, према сопственој историји и према творцима наше земље. Неправедни смо пре свега према онима који су Косово прославили својим животима. Ми и ви смо неправедни када у белим рукавицама уморне и урбане неолибералне Србије потписујемо капитулацију и отимање дела државе. Историја ће нам то наплатити на свој начин.

И зато сада не знам за ког непријатеља да се молим, за онога споља или за онога унутра. Ко је већи и важнији? Ко је од њих злокобнији и страшнији?

Наши мали и велики несрећни људи изгубљени у мору црних мисли и сивог срца мисле да је датум важан. Убедили су их медији и политичари да је датум важан, да ће он нешто да промени. Важан је данашњи и сутрашњи дан, важни су наши животи које живимо сада и живот који ћемо дати нашој деци сутра. Важна је правда, јер правда побеђује кроз ток и жрвањ историје. Правда је важнија од датума. Косово је важније од Европе.

Датуми постоје у историји да подсете на јунаке и издајнике.

Датум не постоји у вечности.

Башта Балкана