Страховита цензура пала је на београдске медије, и штампане и оне који нас трују кроз етар фармама и великом браћом. Што уредницима тих медија, навикнутим на беспоговорну послушност свакој власти, није тешко пало.
А, народ је остао глув и слеп код очију, јер су га данима уверавали, а ни сада не посустају, како је Србија победила Тачија, како Косово није признато и како од ове напредњачко-комунистичко-динкићевске власти боље није било од цара Душана до вакта данашњега.
О издаји и слому српске кичме ни речи, осим часног изузетка који се зове “Наше новине” и који је овом ојађеном, слуђеном, гладном народу сасуо сурову истину: КАПИТУЛАЦИЈА.
Многи се добро сећају оног “мрачног” Слобиног времена када је власт на узди држала два-три медија, док су остали по Вођи ударали из свих оружја. Ех, па да, друга су то времена била, сипао је Запад паре шаком и капом да одржи “независно новинарство”, као што сада исто ради не би ли од Вучића и Дачића направио хероје који су смогли снаге да издају сопствену земљу.
Зато се са зебњом питам докад ће колеге из “Наших новина” пустити да пишу шта им падне на памет, уместо да за мишљење приупитају тамо где треба. Наћи ће им већ нешто: да их финансира омражени Ђилас, или неку сличну грозоморну оптужбу довољну да се заврну славине и пусти да “Наше” премину натенане.
Београдски медији (уз поменути часни изузетак) нису дозволили да ико види или чује Кустуричину изјаву да “власт нисмо бирали да би продала, већ да не би дала Косово” и да сада сви виде да је “цар го, а мислили смо да има ново одело”.
Зато су са прљавих стубаца и упљуваних екрана пљуштале похвале, од Канаде до Загреба, храбром српском двојцу који је начинио историјски корак који нису смели да учине чак ни осведочени издајници. А државни колумнисти су грмели: ко је против овог споразума, тај је против будућности наше деце!
Јадна нам будућност, јадна наша деца са безумницима…
Има, међутим, и нечег доброг у тој медијској страховлади која је запушила сваку рупицу кроз коју би свеж дашак слободе допро до смрдљиве новинарске баруштине. Сетите се Слобе и његовог покушаја да свима запуши уста, сетите се како се тај суманути покушај завршио.
Сетите се како је на Дневнику Београдом шетала шачица хулигана, а на улицама буктао устанак стотина хиљада људи. Вратите мало филм на очајничке монтаже стварности, на време када је Вођа од Србије направио огроман експрес-лонац, из кога је грунуло 5. октобра.
Паметни се уче на туђим, а аматери на својим грешкама. Ови садашњи мисле да су лукавији од Слобе, мајстора опсене, свађају се са народом преко екрана, смета им што би и дијаспора нешто да каже, бусају се у груди лажним борачким стажом, нуде референдум који никад неће расписати, распрцаше земљу, а куну се да им је Србија светиња…
Много је то лажи одједном, чак и уз артиљеријску припрему на све спремних “посленика јавне речи”, што уплашених, што потплаћених, што убеђених у другосрбијанску истину да се без срца дуже и, што је најважније, боље живи.
Кад цару падну гаће испод новог одела, а она ствар упадне у процеп, брзо ће се медији мрака прешалтовати, у то не сумњам. Јер, све је то посао, ништа лично, г. екс премијеру и г. екс први потпредседниче.
“Тамна је ноћ, небо тмурно и суморно, нема звезде ни месеца, ја се осећам уморно…”, поново пева Бора Чорба, на жалост, данас актуелнији него икад: “Тамна је ноћ, не види се прст пред оком, завршићемо сви у мраку ужасно дубоком”.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ
Вести
