Заборављени јунак са Повлена

Прошле су 22 године од погибије деветнаестогодишњег војника Стојадина Цола Мирковића, приликом одбране складишта код Бјеловара заједно са мајором Миланом Тепићем, а држава Србија се није на прави начин одужила ни њему ни његовој мајци

Обрадовала се Аница Мирковић када смо стигли пред њену кућу у ваљевско село Горње Лесковице. Иако је знала да ћемо начети тешку и болну причу, накратко је скренула разговор на малињак тврдећи како се од прошлогодишње суше још није опоравио.

Потом je сетнијим гласом казала да је захвална свима који је посећују, говоре и пишу о њеном сину Стојадину Цолу Мирковићу (1972–1991) како се његово јунаштво и погибија када је тек закорачио у живот не би заборавили.

Када је почетком 1991. године у ваздуху мирисало на големе невоље, Стојадин је испод препуне шатре испраћен на одслужење редовног војног рока у Бањалуку. Да се обучи за тенкисту и возача транспортера.

Томе се радовао и био поносан. Када је обуку завршио са одличним успехом очекивао је, тако је навео у једном писму, да буде прекомандован у неки од градова и касарни које ће бити ближе родном Ваљеву. Међутим, упућен је у Бјеловар, односно тамошње војно складиште Беденик које је било једно од највећих, за гориво и муницију у тадашњој Југославији.

После вишедневне блокаде, разне паравојне групе из Хрватске појачавале су напад на складиште и његову посаду, да би 29. септембра 1991. кренуле у свеопшти напад. Командант складишта мајор Милан Тепић наредио је повлачење, што је млађани и поносни Стојадин одбио, позивајући се на војничку заклетву коју је дао пред старешинама, друговима и родбином. „Ако треба и свој живот ћу дати…”

У једном моменту разорна „зоља“ је погодила транспортер у којем је био деветнаестогодишњи Цоле. Када је видео шта се десило, његов командант мајор Тепић је дигао минирано складиште у ваздух.

– Мом Цолу је до краја војног рока остало нешто више од два месеца, јер је уз наградне дане очекивао да раније скине униформу. Хтео је да се врати кући и да настави да одржава имање, јер му је отац, односно мој муж Живојин, млад погинуо приликом превртања трактора. Сећам се, када је стигло његово последње писмо молио ме, због ситуације у земљи, да се не секирам и поручио да ће доћи да се ожени на време. Да заврши започету кућу у Ваљеву са старијим братом Добривојем. Од свега тога туга и бол. Пуна три месеца после погибије нисам знала праву информацију и потајно сам се надала да ће једно јутро или вече покуцати на врата. Међутим, мајчина војничина стигла је ковчегу обмотаном државном заставом – присећа се Аница, додајући када је све то морало тако да буде, утеха и понос су јој што се понео тако храбро.

Бришући сузе, додала је да је имало по коме да му дође, јер је Цолов отац био Титов гардиста, деда по оцу краљев гардиста, који су војску поштовали као највећу светињу.

На питање да ли је држава заборавила да на прави начин награди јунака испод Повлена, Аница је слегла раменима и после дуже паузе додала:

– Он је херој у мом срцу а убеђена сам и међу онима који су га познавали и чули како се понео у окружењу вишеструко бројнијих и бруталних нападача. Што се тиче државе, она како хоће. Можда једног дана и то учини. Што се тиче осталих обавеза, држава је сносила све трошкове око сахране, дала ми је инвалиднину и да не говорим колику, јер ми смо увек били сеоска сиромашна и скромна породица. Када су ми рекли да ради повећања инвалиднине треба да тужим државу, одговорила сам да тако нешто не бих учинила ни кад ми не би дали ништа. Ја и моја породица смо држави дали један млад живот и сада да се тужакамо због пара. То не иде. Одликован је мој Цоле „Орденом за заслуге у области одбране и безбедности Првог реда“ који му је доделила војска. Али, херој није – каже Аница, захваљујући листу „Политика“ на посети и евоцирању сећања на њеног сина.

И Љубомир Брадић, председник Удружења бораца ратова од 1990. до 1999. из Ваљева, који је у сталном контакту са мајком погинулог Стојадина Мирковића, каже да за њу и родитеље који су доживели сличну ситуацију нису пресудне паре и материјална помоћ. Њима се, вели, пара срце што држава није ни после толико времена нашла начин да им искаже поштовање за оно што су њихови синови урадили. Војник Стојадин Мирковић и пилот Мленко Павловић су неспорно народни хероји из овог краја и не постоје никакви изговори да то неко игнорише. Он очекује да ће председник државе Томислав Николић донети указ којим ће бити успостављено признање у рангу народног хероја, а које ће бити додељено свима који су то заслужили. То је најмање, поручује, што држава може за наше хероје и њихове родитеље да учини. Он очекује да ће барем једна улица у Ваљеву понети име Стојадина Мирковића, а исказао је и захвалност основној школи у селу Лесковицама која сваке године 29. септембра организује час сећања на свог храброг ученика.

Будо Нововић

Политика