“Месецоход1” – совјетски интерпланетарни уређај који је слетео на површину Месеца 1970. године и за који се веровало да је уништен или да је неисправан, поново је “проговорио”. Примљен је одбијени ласерски сигнал, послат из опсерваторије у Француској.

Совјетски инжењери својевремено су поставили на уређај такозвани угаони одашиљач, предат француским колегама. Овај једноставни уређај налази се напољу и одбија све врсте зрака.

За разлику од огледала одашиљач враћа зрак назад у исту тачку одакле је дошао. Тако да је задатак формулисан једноставно: требало би осветлити “Месецоход” ласером и ухватити његов одраз. У пракси то је много сложеније: погодити уским зраком са Земље совјетски уређај скоро да је исто што и погодити новчић са удаљености од неколико километара. Французима је то пошло за руком. За две и по секунде слаби ехо импулсног зрака враћен је на Земљу, истичу научници.

Мада је Месец окренут Земљи увек истом страном, ова видљива страна се мало окреће тамо и назад, као да се клати. Тај процес научници називају – либрација. Пошто “Месецоход” ближе од других уређаја стоји ка ивици видљивог диска, он ће бити идеални инструмент да се проучи та појава.

Место где се својевремено заувек зауставио “Месецоход” дуго је било познато само приближно. Телескопи са земље не могу да га виде. Знало се да је после спуштања на Месец прошао више од 10 километара.

Седамдестих година није било тачне карте Месеца. Четрдесет година касније састављена је карта и усаглашена њена веза са координатном мрежом. Дате су нове координате свим објектима и одређено тачно место “Месецохода”.

Тек 2010. године уређај је примећен на снимцима америчког месечевог сателита. Американци су брзо утврдили његове координате и успели да га осветле ласером. То се десило први пут после 1971. године, када је прекинута веза “Месецохода” са совјетским командним центром. Сигнал апарата био је много јачи од других одашиљача на Месецу које су оставиле посаде “Аполона”.