НИШ – Водосистеми попут “Селове”, “Првонека”, “Барја”, “Брестовца”… почели су да се граде у срећна времена пре 30 година, а њиховом завршетку не назире се крај. Градња брана и фабрика воде сматра се завршеном тек кад течност без које нема живота потече из славина житеља јужне Србије.
Надлежни су се недавно сагласили да се приоритетно мора завршити водосистем “Селово”, који са пројектованих 2.700 литара воде у секунди, треба да снабдева водом читаву Топлицу и део Ниша. Остале акумулације су званично завршене, али је становништво и даље жедно, а да апсурд буде већи, воде има и више него што треба.
Тако Лесковчани из Барја могу да црпе 840 литара воде у секунди, а користе само 240. Потребе Врањанаца су 380, а “Првонек” има капацитете од 550 литара у секунди, што је довољно за подмири потребе Прешева и Бујановца. Лебане се налази између две акумулације, “Брестовац” и “Барје”, али сваког лета се водом снабдевају из цистерне. Из “Брестовца” се, међутим, користи тек 10 литара у секунди, а може се експлоатисати десет пута више.
– У преговорима смо са лесковачком општином да се прикључимо на водосистем “Барје”. Ако би успели у томе, трајно бисмо решили проблем снабдевања водом не само Лебана него и свих равничарских села – каже Зоран Илић, председник општине Лебане.
ПЧИЊА У ПЛАНУ је изградња још једне акумулације у Трговишту на реци Пчињи. Међутим, овај пројекат се третира као међународни, јер би се водом осим житеља ове општине снабдевали и становници севера Македоније, односно Куманова са околином. Зато се и планира да се новац обезбеди из европских фондова.
Просечан рок градње акумулације и фабрике воде у свету је пет година. Цена изградње наведених, креће се од 70 до 100 милиона евра, мада је после три деценије тешко израчунати стварни трошак и цену капитала који је уложен.
– Код нас се граде седам пута дуже и скупље и опет није све како треба. Тако Врањанцима сада поред 70 милиона евра које је потрошено за изградњу “Првонека”, потребно још пет милина евра за водоводну мрежу. Пара треба и Лесковчанима за проширење водоводне мреже.
– Акумулације су почеле да се граде у срећна времена кад се поред пијаће воде, размишљало и о наводњавању. Нико тада није могао да предвиди да ће нас снаћи турбуленције на свим пољима и општа беспарица – каже Зоран Стојановић, директор лесковачког “Водовода”. Он подсећа на то да је и “Барје” пројектовано да снабдева водом Лесковац, Лебане и Власотинце. Власотинце је “пожурило” па су саградили своју фабрику воде, али воду захватају директно из Власине, што је ризично када дође до еколошких акцидената.
УЛОЖЕНО 70 МИЛИОНА ДОЛАРА КАМЕН темељац за изградњу “Селове” постављен је 1986. године. У брану дугачку 527 метара, до сада је утрошено 42 милиона кубика материјала. Само од 2004. до 2007. године у овај пројекат је инвестирано око 70 милиона долара, а за завршетак је потребно још 20 милиона долара.
Драгољуб Миљојковић, директор Водопривредног центра “Морава”, каже да акумулације и поред свих недостатака и губитака нису изгубиле смисао.
– Морамо да радимо на подизању свести свих – да је вода веома скуп производ. Њихова функција није само водоснабдевање него и наводњавање и заштита од поплава. Чињеница је да су се околности промениле и да хитно морамо донети националну стратегију развоја ове области. Тренутно је мало неуређена и објекти се завршавају од случаја до случаја, што доводи до тога да у оквиру система имамо “подсистеме” који опет нису повезани. Ипак, регионални водосистеми су државно питање и нису у надлежности локалних самоуправа. Нема ту места за самовољу локалних функционера већ држава треба што пре да обезбеди средстава да они ставе у функцију – каже Миљојковић.
Новости
