05.01.2012. –
Док су грађани, привреда и држава заробљени у финансијском глибу неликвидности и грцају у дуговима, једино банкарски сектор у Србији може актуелну кризу да „књижи“ као велики успех. Банке из западних земаља успеле су да кризни моменат у Србији потпуно преокрену у своју корист, јер је преокупација новцем присутнија него икада. Код њих зајми држава за финансирање буџетског дефицита, локална самоуправа за финансирање текуће ликвидности, јавна предузећа за покривање губитака и исплате плата, привреда да би предупредила стечај, а грађани ради пуког преживљавања. За првих шест месеци 2011. године, 25 банака које послују на тржишту Србије, пре опорезивања, остварило је добит од 17,8 милијарди динара, што је за 17 одсто више него у односу на исти период 2010. године. Такође, подациНародне банке Србије (НБС) говоре да је у првих шест месеци 2011. године, губитак од 4,4 милијарде динара остварило 9 банака, али оне чине свега 15 одсто активе целокупног банкарског сектора.
Криза погодовала банкама
Заједно са порастом шестомесечне добити расла је и укупна актива банкарског сектора у Србији, која је на крају јуна 2011. године износила 2,4 милијарде динара, што је за око 5,7 милијарди динара више него у истом периоду претходне године. Највећу добит пре опорезивања остварила је Банка Интеза и то 5,2 милијарде динара, затимУникредит бележи добит од 3,1 милијарду, Рајфајзен 2,6 милијарди,Комерцијална 2 милијарде, ЕФГ Евробанка 1,5 милијарди итд. Међу губиташима се истиче ОТП банка, која је за пола године изгубила 1,5 милијарду динара, затим Алфа банка бележи минус од милијарду динара, док је преосталих 7 банака остварило губитке који су појединачно мањи од 900 милиона динара. Кључ успеха италијанскеИнтезе лежи у чињеници да ова банка има највећу активу од 357 милијарди динара. Са активом од 257 милијарди динара, на другом месту је претежно домаћа Комерцијална банка. Далеко иза ове две банке, на трећем месту, налази се Уникредит банка из Италије, са активом од 166 милијарди динара.
На раст активе и добити банака директно утичу зеленашке каматне стопе и значајна кредитна активност банкарског сектора у Србији. Да је тако, говори податак НБС-а да је укупна кредитна активност банака у 2010. години износила 1,278 милијарди, затим у 2009. години 1,685 милијарди, да би на дан 30. јуна 2011. године достигла 1,721 милијарду динара. Задуживање државе, привреде и становништва се из месеца у месец креће муњевито, па је тако од априла до краја јуна 2011. године, кредитна активност банака увећана за 33 милијарде, односно достигла је рекордан износ од 1,721 милијарди динара. Ко се у Србији, за свега три месеца, задужио за 33 милијарде? То су приватна, односно јавна и друга предузећа са 3 милијарде (дугују 940 милијарди), становништво за 18 милијарди (дугује 513 милијарди), друге финансијске организације за 4 милијарде и непрофитне институције за 11 милијарди. Од ових пласмана јавни сектор је умањио своја дуговања за 3 милијарде, али потраживање банака од тог сектора износи 210 милијарди динара.
Зеленашке камате
Намеће се питање на чему банке у Србији темеље своју астрономску добит. Без обзира да ли је у питању економска криза или не, банке настоје да на финансијском тржишту пласирају и продају своју робу, а то је новац. Разумљиво је да ће у годинама кризе потражња за новцем бити драстично већа него иначе што је случај у последње три године. Западне банке у Србији на најбруталнији начин су злоупотребиле актуелни тренутак за „драње коже с леђа“ и „шишање“ својих клијената, без обзира да ли је реч о држави, привреди или становништву. Недавно је Економски институт, који је иначе у власништву Данка Ђунића и функционера ДС-а Александра Влаховића, урадио једно истраживање у сфери банкарског сектора. Према резултатима истраживања, Србија је са просечним каматама за стамбене кредите од 5,82 одсто, земља са највећим банкарским каматама у Европи, где је просечна каматна стопа за ову врсту кредита 3,26 одсто. Иста је ситуација и са инвестиционим кредитима, који у еврозони бележе просечну каматну стопу од 2,93 одсто, а у Србији чак 7,89 одсто.
Да је домаћа и светска економска криза, као изговор за високе каматне стопе, послужила банкама у Србији, говоре бројке које датирају из времена пре него што је криза захватила финансијско тржиште. Током 2006. године, просечна каматна стопа на краткорочне кредите у евро валути износила је у Србији око 19,6 одсто. У исто време, суседна Румунија је имала каматне стопе од 6,5 одсто, Хрватска 5,24 одсто, Бугарска 6,76 одсто итд. Када су у питању краткорочни кредити, висина просечне камате у Србији 2006. године кретала се око 11 одсто, док је код Хрвата била 5,19 одсто, у Бугарској 7,95 одсто, Румунији 8,1 одсто итд. Дакле, у континуитету банке са Запада „шишају“ грађане Србије, само што, у периоду од 2008. до 2011. године, за такво „шишање“ користе фамозну светску кризу као аргуменат који једноставно није утемељен. Права истина и суштина проблема је у томе што пуних 10 година режим у Србији, односно Народна банка Србије, својим мерама и потезима пружа подршку зеленашима са Запада, не штитећи притом интересе грађана и привреде Србије.
НБС ради у корист Западних банака
Неколико фактора утиче на висину каматне стопе на банкарском тржишту сваке државе и банке се често позивају на те параметре. Наиме, висина камате зависи од врсте кредита, рока на који се средства уступају, средстава обезбеђења наплате потраживања, услова на тржишту, конкуренције, стопе инфлације, као и кредитног рејтинга земље. На бази ових макроекономских кретања Извршни одбор Народне банке Србије утврђује висину референтне каматне стопе, која је параметар на основу ког пословне банке одређују своје каматне стопе. Изврни одбор НБС донео је, 10. новембра 2011. године, одлуку да смањи референтну каматну стопу за 0,75 одсто процентних поена, тако да она износи 10 одсто. Међутим, овако висока референтна каматна стопа и даље је алармантна и истовремено погодује и држави и западним банкама, а штети српској привреди и грађанима. Високом референтном каматном стопом централна банка покушава да вештачки одржи курс и инфлацију, али и да без проблема распрода што више државних хартија од вредности, из којих се финансира дефицит буџета.
Подаци НБС указују да су пословне банке у Србији, закључно са јуном 2011. године, инвестирале у државне хартије од вредности 170 милијарди динара. Због тога се банке које послују на домаћем тржишту, све више опредељују за куповину државних записа, што им је постало најлакша, најбржа, најсигурнија и најисплативија инвестиција. Како је у периоду кризе НБС повећавала референтну каматну стопу, тако је потражња банака за државним записима била већа. Истовремено су привреда и грађани код тих истих банака били принуђени да се задужују и да прихватају „зеленашке“ каматне стопе. Док се то све дешава у Србији, августа 2008. године, највећа референтна каматна стопа Европске централне банке, у моменту најдубље кризе, износила је максималних 4,25 одсто. Временом је постепено опадала, да би, у марту 2009. године, дошла на ниво од 1,5 одсто, и данас је скоро седам пута мања него у Србији.
Индикативно је да је референтна каматна стопа НБС, на почетку кризе, 2008. године, износила 10 одсто, да би до јуна 2008. године достигла 15,75 одсто. У новембру исте године коригована је на 17,75 одсто, да би у већ децембру достигла рекордних 17,76 одсто. Затим је током 2009. године, сваког месеца, опадала за око 1 процентни поен и то са 16,5 одсто на почетку године, до 9,5 одсто на крају године. Ова каматна стопа централне банке варирала је од 8 одсто у мају 2010. године, до 12 одсто у априлу 2011. године, да би у октобру била установљена на 10,75 одсто. За све то време држава је одржала на десетине аукција, на којима је вршила продају хартија од вредности по атрактивним каматним стопама, које су углавном биле у границама или изнад референтне каматне стопе.
Динкићево (зло)дело
У Србији се током последње деценије, преко грбаче привреде и грађана који плаћају зеленашке камате страним банкама, води тзв. рестриктивна монетарна политика, за коју режим тврди да одржава макроекономску стабилност земље. О томе коме таква политика погодује сведочи податак да је највећа ставка у добити банака у првих шест месеци 2011. године био приход од камата (59,2 милијарде динара), који чини 77 одсто њиховог добитка. Не треба занемарити ни приход од накнада и провизија који износи 16,9 милијарди или 22 одсто од укупне добити банака. Захваљујући првенствено Комерцијалној банци, домаће банке, и то њих 12 у којима је присутан домаћи капитал, на крају јуна 2011. године учествују са 24 одсто у добити банкарског сектора, са 27 одсто у укупној активи и са 29 одсто у укупном броју запослених. Међународне финансијске институције искористиле су кризу да 2009. године убеде режим у Србији да у наредном периоду држава треба да елиминише својих 42,5 одсто удела у Комерцијалној банци.
Реформу банкарског сектора, који данас броји „армију“ од 29.925 запослених, након 2001. године спровео је лидер Г17 плус Млађан Динкић и њен смисао је да цела Србија, десет година касније, постане роб у канџама 21 стране банке. Динкић је домаће банке успешно ликвидирао, а домаће финансијско тржиште капитала препустио банкама из Италије, Аустрије, Америке, Француске, Грчке, Немачке, Белгије… Из Руске Федерације, од 2008. године, присутна је само Московска банка. Остале руске банке до сада нису показале интересовање за тржиште Србије, због очигледне свести да би режим у Србији и западни центри моћи саботирали њихов долазак и слободно тржишно пословање.
Иван Нинић,
