Београд – Време у коме живимо обележава тријумф технологије и пад приватности и личних слобода. Време „хладног рата“ са аспекта контроле људи, њихове приватности, идеја или јавног деловања делује као „романтизам“. Последње две деценије у свету, па тако и у Србији је „орвеловско доба“ масовне контроле људи, прислушкивања свих комуникација у „интересу“ државе, власти, партија, вођа, компанија.
Свуда око нас су камере,прислушкују се телефони, електронска пошта, контролише се глобална мрежа „Фејсбук“, „Твитер“… Све је то дело „Великог брата“ који сакупља све о нама да би нас држао под контролом да не искочимо „из колосека“ јавног мишљења. Под контролом тајних служби су грађани, домаће и стране компаније, али и државне институције.
Управо због тога је Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја рекао „да службе државне безбедности нису једине које се баве прислушкивањем и праћењем електронске комуникације, као и да је број људи који има приступ таквим информацијама много већи него што се може и претпоставити. Поред државних, у Србији постоји и приватни сектор безбедности“.
Дакле, треба поставити питање на који начин ради „приватни сектор безбедности“ и чиме се бави? Неки подаци говоре да се у Србији свакодневно прислушкује или контролише проток информација близу 400.000 људи, од чега свега око 15.000 законски.
На крају 2012. године број људи „на обради“ МУП далеко је већи што показује информација повереника за заштиту података Родољуба Шабића: „Само код једног телефонског оператера за годину дана евидентирано је више од 270.000 узимања листинга. Када се ово помножи са бројем оператера, произлази да се увид остварује у милион листинга.“ На шеснаест контролисаних објеката Републичког хидро-метеоролошкох завода пронађено је више од 430 антенских уређаја и друга комуникациона опрема непознатих власника и нејасног порекла.
Ко су главне мете прислушкивања у Србији? Пре свега то су политичари, адвокати, директори компанија, криминалци са досијеима, новинари, навијачке групе, припадници десничарских организација… Тај списак је различит за заинтересоване стране.Масовна је контрола електронске поште, фиксних и мобилних у најачим државним и приватним компанијама како би се одржао „поредак” и спречило било какво веће искакање на штету менаџмента, управе или утицаја државе.
Мафија има свој систем прислушкивања и често је увезана са структурама „техничке писмености” из државних органа који „одраде“ за њих посао. Често се поклопе методе информатичке контоле мафије и тајних служби и државних компанија. Државни органи кажу да прислушкују око 1500 лица у Србији, али тај број је сигурно много већи. Ранковићева УДБА је данас смешна „у контроли људи, односно прислушкивању у односу на моћ домаћих служби БИА или ВБА. Да не говоримо о јаким мрежама контроле страних служби грађана Србије.
Поставља се питање како се легално прислушкује? Државна агенција доставља судски налог оператеру да јој се омогући физички приступ његовим просторијама како би могла да инсталира одговарајући софтвер. Софтвер реагује на основу позваног броја или кључне речи, на основу чега се обављају мониторинг и записивање на рачунару.
Тај рачунар није доступан запосленима код оператера. Безбедносне службе негде у мрежи могу да ураде такозвану екстерну конекцију и да на основу својих програма контролишу комуникацију. Све ово наведено је само форма која се често злоупотребљава, јер власт и интересне групе желе много више у контроли људи. Зато у САД још увек важи “Патриотски закон” донет 2001. године после 11. септембра са циљем већег овлашћења и уплива тајних служби у приватност грађана САД.
Томислав Кресовић
БКТВ
