Зашто Србија НЕ треба да уђе у Европску Унију – 10 разлога против ЕУ

10 теза и разлога зашто Србија не треба да постане чланица Европске Уније

Након анализе и разлога зашто Србија треба да удје у Европску унију сада следе и разлози зашто то није потребно Србији и шта су дугорочне последице уласка Србије у заједницу Европских народа. Ти разлози су махом базирани на пројекцији будућности и трендова који могу обузети ЕУ у свом настајању да постане супер држава. Већину ових разлога сам детаљније образложио него што сам образлагао разлоге „ЗА ЕУ“ из једноставног разлога који ће бити објашњен у закључку текста.

Наведимо тезе што једноставније (1) зашто Срби треба да одбаце заједницу са Европском Унијом.

1. Супер (Сједињена) Европска Држава ће бити империја. Први разлог за одбацивање ЕУ је стварање једне наднационалне супер државе, односно Европске империје (2) којој садашњи европски пројекат тежи. У бити великих друштава је да нагињу ка империјалним и наднационалним моделима развоја. Европљанима никада такве идеје нису биле стране, напротив, цела Европска историја је била низ покушаја обнове античке Римске империје која је одувек била инспирација западњацима.

Проблем будућности Срба и свих осталих малих нација у оквиру супер држава и империја је могућност да се у њима силом или милом утопе и изгубе свој национални и сваки други идентитет. Јер, сутра створена Велике Европска империја можда буде имала циљеве и потребе које ће потпуно избрисати националне мањине, или ће фаворизовати једну или пар главних нација (3).

То је у старту постало очигледно, тим пре што се сваки национализам у земљама ЕУ одмах хистерично гуши и сатанизује од стране европских медија (4), као фактор назадњаштва, нестабилности и стање које се никако не препоручује, ни појединцу, ни политичкој партији а ни нацији. Данас је у Европи бити националиста ни мало пожељан статус или став. И сва је прилика да ће у будућности национално питање бити још екстремније третирано.

„Буди римљанин (европљанин) када си у Риму (Европи)“ постаће мото који ће ЕУ применити на своје градјане

2. Колонијални ратови и нови „крсташки“(5) походи на Исток. Европа се у миру спрема за колонијалне ратове. Уз подршку прекоокеанског атлантског савезника Сједињених Америчких Држава и њихове слободно зидарске елите, нова Европа циља ка Истоку, ка топлим морима и нафтним пољима Блиског Истока, те гледа гладна за нафтом, гасом и минералима Сибира. У то немојте нипошто сумњати, епизоде у Ираку, Либији и Кувајту, те о припремама за Сирију и Иран, недвосмилено говоре о предаторској страсти глобалних сила.

Сви досадашњи сукоби и савезништа под патронатом Нато пакта је увежбавање нових „крсташких“ похода према Истоку. Чак и ако се о томе сада не размишља јавно и отворено, инфраструктура се спрема и само је потребан један окидач, односно укључивање пропагандне машинерије која ће нам објаснити како су угрожена права Копта у Египту, Курда у Турској и Ираку, и свих осталих малих народа у Русији.

Да се ради на томе, нека послужи пример ангажмана словеначких специјалних јединица у Авганистану. То је наравно само део жеље НАТО пакта да све државе партиципирају у дејствима Атлантског савеза, као и потребе мале Словеније да обучи своје војне и полицијске јединице да буду оспособљеније, али је све то увод у стварање Европских легионара и заједничке војске која ће ратовати по свету.

Иако Европа данас себе представља као оазу народа и живи мирно у просперитету и под окриљем богате инфраструктуре, велики бројеви намећу другачију стратешку матрицу. До јуче, Европа није морала да води рачуна да ли ће једна Словачка или Мадјарска добити енергенте из Русије, данас је све то Европа, а познато је да што је неко тело веће, оно има и веће потребе, као што и неко ко је навикао на комфор хоће тај исти комфор да одржи. Тако да ће и потребе Европе за сировинама и енергентима из увоза све више и више расти. Логично је да ће глад за сировинама повући ЕУ ка просторима који нису њени.

У целој тој игри великих и светских стратегија нама је боље да не улећемо у нове „крсташке“ походе и ратове за сировине.

.

3. Бирократија и централизација управљања из Брисела – непотизам елите (6). ЕУ се изразито бирократизује. Потпомогнута изобиљем новца и жеље за централизацијом моћи, ствара се самостална бирократска сила у самом Бриселу која почиње да живи сама за себе. Тај фарисејски слој високоплаћених бирократа и политичара постаће а већ и јесте постао самодовољан сам себи, и учиниће све да закомпликује живот обичном градјанину Европске уније.

У циљу даље централизације све већих ресурса које бирократама из Брисела буду стајали на располагању, закони и институције нове Европе ће бити све компликованији а пут кроз институције система ће постати лавиринт за низ специјалиста, саветника и консултаната који ће за паре нудити путоказ – читајте лобирање и утицај на позитивно решавање предмета. Када се на једном месту надје такав труст мозгова и вишевековног дипломатског искуства разних старих нација, Италијана, Енглеза, Француза, Шпанаца, Холандјана, ту ће бити хаос од смеше сукоба различитих интереса, сплетака и скривених игара.

Само вешти играчи ће моћи да се снадју у таквим условима а врло брзо ће та вештина почети да се пребацује са оца на сина или кћерку, односно да се ствара класичан непотизам, који је већ добрано заживео у Америчком конгресу и медју високим службеницима Уједињених нација. Европа има много већи потенцијал да непотизам заживи дубље и брже него у УН или Америци где је то већ укорењено. Све ће то довести до дубоког разилажења измедју малог поданика и високог бирократе из Брисела. За сада то није случај, али склоност ЕУ администрације да управља конфликтима у свим деловима континента довешће до централизације моћи и велике пирамиде власти.

И вероватно ће један од кључних разлога за пропаст Европског пројекта управо бити та Вавилонска кула закона и прописа, који ће бити у сукобу са националним прописима, жељама и потребама њених поданика у удаљеним регијама царства. Јер, ма колико неко мислио о Европи негативно, једна од њених великих одлика у односу на остали део света је слободарски дух и независност коју многи европски народи гаје у својим срцима. Та црта ће бити пресудна у не тако далекој будућности.

.

4. Меркантилизам и трговачка логика моралног релативизма- Платон и Аристотел, идеја и новац. Европска унија је творевина трговаца, базирана на конзумеризму и друштвеној стратификацији на плебс и аристократију богатих. Основна идеја настанка ЕУ је настала пре свега од европске аристократије и племенитих духовних тежњи ка уједињењу Европског континента и народа Европе како би бескрајни европски ратови престали и Европа постала центар мира, благостање и културе. Прве родоначелнике европске идеје и неке од данашњих лидера инспирисао је Платон и његово дело „Држава“ да се приступи стварању идеалне државе. Тако је заиста изгледало на почетку а онда су се трговци у виду великих корпорација и банака, те амерички Стејт департмент дочепали водјења Европске уније и снагом голог новца и америчког прагматичног трговачког менталитета („Све се може купити за довољно новца“) почели да дају ритам друштвеним збивањима и променама. Трговци и банкари су се више водили делима Аристотела и његовим прагматичним приступом политици и физици, а не свету идеја које стоје и зраче из Платоновог света. Тај преокрет се десио након удаљавања Де Гола из Француске политике и доласка француских социјалиста на власт, као и за време владавине Маргарет Тачер када је под утицајем слободнозидарског лобија (7) из Америке дошло до промена у скоро свим политичким структурама партија у Европи. Тада је хришћанска и десна Европа изгубила своју душу, што је очигледно када данас погледате политичку мапу Европе – свуда су снагом новца и бесомучне пропаганде на власти нео, либерално, демократске, социјалистичке и зелене фракције. Чак и у земљама Источне Европе где очекујете националне партије, имате социјалисте на власти. Завладао је Мамон, бог новца. То је разлог зашто је наступио тај нелогичан узлет демократско либералних и социјалистичких партија као и глобални економски неолиберализам којима се идејно управљало из Беле куће и Америчких Федералних резерви.

Оно што је пак слабост идеологије америчких трговаца и енглеских банкара, то јест њиховог духовног сагледавања света, је у томе што су људске вредности сведене на меру новца и енергије која треба само да се уклопи у хијерархијску структуру Великог Архитекте Вавилонске куле. Људи су постали само пуки објекти за одигравање глобалних пројеката. Када таква мисао води креаторе глобалне и европске политике, за очекивати је да ће низ њихових одлука водити ка нихилизму и обесмишљавању човека, у крајној линији ка тоталитаризму, односно стварању нових ратова и масовних крвопролића. То је она идејна нит која је почела од споја Млетачког трговца и ренесансног човека Леонарда да Винчија, спој у коме су мере човека исказане бројевима а кило људског меса дукатима.

Слој бескрупулозних трговаца и банкара езотериста, којима је новац једини инструмент и циљ, водиће даље ЕУ ка стварању друштвених вредности конзумеризма, опит који је успешно демонстриран у САД и у Јужној Америци, делом и у Европи. За обичног појединца то ће у почетку бити сјајан процес, уживаће у благостању, доброј и разноврсној исхрани, лудој забави и мору могућности, али да би се такав друштвени систем могао одржати, мораће да се воде колонијални ратови и многи ће постати топовско месо.

Србима није циљ да буду полусвесно људско месо и храна за топове.

.

5. Неопаганизам и духовно раслојавање. Духовно устројство глобалне елите је паганизам (8), односно веровање у све и свашта, у све што вам се допада. То вас у реалном животу, ако немате правилно верско усмерење, води да верујете у низ бесмислица и да се управљате према њима. Епилог је процват секти, култова и експанзија бизарности, насиља и девијација, као и мешање религија. И најгоре од свега, неопаганизам и култови улазе у свакодневни живот кроз музику, тв серије, цртане филмове за децу, филмове, индустријске производе и медијске вести. Паганизам и сујевреје постају стил живота, што даје за последицу бескрајне непромишљене акције, трошење људи, залудјеност. Данас када гледате сатанистички МТВ имате сасвим регуларно серију са породицом демона у главној улози, владавину вампира, тетоваже, отворене позиве на малолетнички секс, лезбејство и експлицитно сатанистичке симболике црних бендова и популарних изводјача као Ладy Гага, Мадона, Ред Хот Цхиллy Паперс, …

Одлика неопаганске свести је релативизам свега и свакога, што је фантастична ментална матрица за манипулацију и стварање крвавих сукоба јер у људима се стално потенцира оно анимално својство. Иако су све флоскуле неопагана базиране на порукама о миру, јединству и слози, у пракси је то пут у пакао. На пример, наопаганизам дозвољава постојање вештица, друида, шамана, вуду врачева, у историји доказаних мрачњака који су се бавили чедоморством, ритуалним убиствима људи и крвним жртвама. Наравно, савремени човек ће рећи да је све то било у доба инквизиције и средњег века и да они уместо крила шишмиша употребљавају рачунар и видео игре, али је поента остала иста. Људи су исти кроз векове и исто се понашају, уџбеници их нису направили бољима него што јесу у суштини. И савремени паганин ће временом пасти под мрачни утицај својих веровања и почети све више да тоне у наркотике и све дубље гадости док неко од њих не оде до екстремних граница и крвних жртава. Само летимичан преглед црних хроника по новинама и ритуалних убистава сатаниста даје вам приказ наглог пораста све бизарнијих догадјаја.

Тамо где нема истине, где се морал тумачи олако, ту влада лаж, тама и смрт. Србима не треба додир и суживот са таквим друштвима ако хоћемо да останемо духовно здрави.

.

6. Верска нетолеранција традиционалних религија. Звучи парадоксално али ЕУ је у својој суштини екстремно нетолерантна према различитим верским и друштвеним обичајима, јер је Европска идеологија упросечавање свега аутентичног. Европа је талионица народа, и као таква у том котлу нису допуштени изузеци који ће давати другачију арому просечном резултату – европљанину потрошачу који верује медијима и слуша државу. То се добро видело на примеру ношења исламске одеће и покривања лица муслиманки у Француској.

ЕУ инсистира на „наднационалном хуманизму“(9) својих паганских креатора. У том смислу ће старе религије и стари традиционални модели бити на удару и под санкцијама, са жељом да се на пример православље „приближи“ Европском моделу схватања религиозности и духовности. И ту имамо дубок сукоб, јер оно што Европа буде тражила од православља је чиста бласфемија и сатанизам, сакривено под велом „људских права“. Посебно се у том смеру труде англосаксонски медији, то јест амерички псеудо научни канали НГ, Дисцоверy, Хисторy који годинама већ имају тематске блокове емисија којима наводно раскринкавају хришћанство као заверу свештеника, и религију представљају као научно неутемељен феномен који служи само за обману народних маса, налик комунистичкој пропаганди да је „религија опијум за народ“. Извори тога леже у социјалистичкој и фрамасонској доктрини интелектуалне елите Француске, Енглеске и Америке.

Последица деловања неопаганизма и универзалних људских права од Француске револуције па на овамо је појава екуменског покрета, чији је циљ верска коректност, то јест под патронатом владавине људских права се провлачи мноштво друштвено опасних веровања. Најочитији и најекстремнији вид тога су постојање Сатанистичке цркве у Америци и Покрета Вештица Wика у Енглеској. Свет иде у сусрет друштву у коме ће се смети веровати у било шта, само ако то не нарушава тудју безбедност, иако нарушава духовни свет и здрав разум. С друге стране, због давања права бизарном, имаћемо стање у коме ће вештице и чаробњаци сутра тужити Православну цркву јер их у службама помиње као грешнике и чита молитве против њих, нарушавајући њихова људска права. То је та обмана екуменизма која ће погодити хришћанство и против које се треба борити, пошто је у својој суштини пројекат самог Луцифера (Нечастивог).

Иако екуменистички покрет у иницијалној фази окупља само хришћанске цркве, многе од хришћанских секти и покрета су најобичније јереси. Други корак је укључивање и свих осталих религија, јер и једна Сајентолошка или Мунова црква могу себе назвати хришћанском, по неком критеријуму. Уласком у такав верски дијалог и екуменски покрет, православна Црква ће дугорочно признати свим безбожничким покретима и сектама право на Истину, као себе равнима.

Посматрајући само тај аспект суживота са ЕУ требало би одлучно кренути главу од прихватања „европских хуманистичких вредности“, јер ће нас то одвести равно у пакао и као појединце и као народ.

.

7. Инфраструктура и економија богатих региона. Србија са дјулетом око ногу улази у Европско море, гледано економским показатељима. На дну је листе европских економија и народ и елита се надају да ће уласком Србије у ЕУ то стање да се поправи. То је чињеница, али само мало и на кратке стазе.

Дугорочно, велика Европа има своје државне и регионалне интересе и развијаће даље само оне крајеве који су развијени, оне регије које су им од стратешке важности или пак оне делове за које се излобира у Бриселу. Сва је прилика да Србија неће бити ни у једном од тих шешира из којих се вади добитак и главна награда. Ми смо трећи прстен Европе, периферије свега.

Зато ће се Србија суочити са статус кво стањем и многим ограничењима у домену пољопривреде, квотама шта и колико може да произведе, како би равнотежа и мир европских картела био трајан. То нас у старту ставља у подредјен положај, тим пре што новац за развој тих индустрија нећемо добити. На пример, ми смо поносни на паприке и ајвар и то хоћемо да производимо јер то знамо да правимо, али авај, испунили смо квоте и не може. У реалности, Србија је далеко од испуњења већине европских квота и нас у тим сегментима свуда чека раст, али ће он бити лимитиран до једне тачке. После тога, остаје нам да се сналазимо како знамо и умемо и да гајимо нешто друго чега Европа нема, ако знамо како.

Такодје, наши сви остали економски ресурси су слаби и незанимљиви у сваком погледу за Европу. Нешто мало бања које се могу развити, туризам на Дунаву, индустрија забаве и порока у Београду, евентуално Борски рудници и то је то. Свуда има много конкурентнијих пројеката него што је то Србија, и тешко да ћемо поред производње хране имати још неку додатну лукративну делатност у коју би ЕУ уложила новац. Због тога ћемо остати овакви какви јесмо дуго времена, уз очекиван развој само једног до два велика града, што је био случај и до сада. Заслугом српске елите Београд и Нови Сад су се развијали док је провинција тонула. То ће се и наставити даље уз помоће ЕУ елите.

.

8. Трошкови живота и скупљи живот за просечног градјанина. Доласком уредјењијег европског друштва и европских стандарда живота нас обичне градјане ће то све више коштати, јер су ти стандарди настали у богатим европским земљама које то могу да изнесу и плате. Када се има, може се. Шведјани и Немци имају новца да плаћају комуналну полицију која ће да се брине о животињама, и њима као градјанима то није битан финансијски издатак. Градјанима Србије је то додатни трошак за који немају новац. А таквих додатних трошкова је све више и више, јер су стандарди живота и рада све већи и захтевнији.

До јуче смо се радовали што уопште имамо градски превоз који нас води од тачке А до тачке Б. Данас се захтева да тај градски превоз буде климатизован, да има софистицирану опрему, довољан број седишта и возила да градјани не би морали да се гурају и гуше у смраду тела, али то и кошта 5 пута више него некада.

Тако ће бити у низу делатности, где су се хигијенски и сви остали стандарди, уз много више обезбедјења и пажње према детаљима подигли на виши ниво, ниво који је комфоран и угодан, али које просечне српске плате и економија не могу да издрже. Зато следи кредитно задуживање и ропски живот отплаћивања позајмица и кеш кредита банкама. Не само због тога, наравно, већ због збира трошкова и новог стила живота пуног жеља које коштају.

.

9. Морална деградација и стварање вредности просека (10). Напоменули смо да је садашња Европа под утицајем америчког конзумеризма и трговачке логике европских банкара. Док су некада велике идеје уједињења предводили европски интелектуалци, духовне водје или аристократија, ношени идејама људскости и моралним начелима, данас је ЕУ уз Америку и остале НАТО савезнике водјена идејама монетаризације људи. Људи су новац, бројеви. И као такви улазе и излазе из калкулација и прорачуна, као са таквима се пројектују и спроводе друштвени експерименти да би се стекла знања и искуства за планирано уредјење света.

Последица такве идеје и таквих стремљења је тежња за стварањем универзалног становника земље, који дели глобалне вредности и схватања, креирана од стране глобалних компанија за робу и услуге широке потрошње и светске елите. Желећи да продају што више својих роба и услуга, те транс националне корпорација креирају један заједнички животни стил за милионе својих конзумената, сведен на лаку забаву, инстант испуњење и мото „лако ћемо“. Пошто су увидели да имају пуно успеха у глобализацији, то је модел који је намењен и Европи, јер применом и стварањем таквих људи потрошача, унутрашњи конфлити и сукоби унутар једне земље се своде на егзистенцијални избор „хлеба и игара“, а не на суштинска питања постојања и духовне самореализације.

За стварање духовности конзумеризма неопходно је било афирмисати поново паганизам као неопаганизам о коме смо говорили, и под окриљем верске и сваке друге толеранције „изнивелисати старе религије и традиције“ до простог конзмеризма. У таквој духовној клими да је чак и верски сегмент живота лако и лепо упакован, а без суштинског садржаја, морални принципи одумиру и растачу се пред налетом дивље и необуздане забаве која се добија за новац. Што више забаве човек има, то је више тражи, док не потоне у моралну девијацију. Као када се неко храни само шећером, он све више и више тражи слатког, док не добије шећерну болест. Тако и стална забава и потреба за њом води до моралне деградације.

А савремене корпорације и англо саксонски модел развоја друштава управо иде ка томе. Форсирање што више потрошње како би се економије развиле, а онда спољни ратови за стратешке сировине како би се преко индустрије наоружања та економија благостања одржала, а у медјувремену „врзино коло иницијација“ потрошача да још више троше, седе поред те-ве-а и заглупљују се болесним садржајем, како би корпорације биле профитабилне. А да би корпорације биле профитабилне конзументима морају да дају што више шећера и лоше хране за тело и душу, јер су потрошачи постали овисници. И све тако док не додје неко велико чишћење и поспремање, односно светски рат, где се цео накарадни друштвени модел ресетује и људи не врате себи.

Ово није никаква новина у историји, низ великих империја је пропадалао на сличним основама, када је новац и меркантилизам завладао елитом.

10. Дугорочни опстанак Европске Уније у светлу историје. Европска унија неће дуго опстати, барем не дуго када се погледа прошлост историјским очима. Претходна историјска искуства говоре о томе да Европа никада није дуго времена била уједињена и велика, заправо она је увек била једно шаренило малих народа и нација, кнежевина, провинција, региона.

Европа је врло хетерогена средина, уз много микро региона, навика и менталитета, уз изражену потребу за независношћу. То је све тешко уклопити у једну велику и функционалну државу без постојања једног доминантног народа који би остварио супремацију над осталима. Кинези су имали Хан народ, Руси сами себе у мноштву монглоских и словенских народа, Етрурци себе у стварању Великог Рима, Османлије су биле бит Турске империје, Византинци велике Византије, итд. Кога има Европа, који народ који ће је водити?

Такодје, Европу погадја и економска криза која није толико криза новца, јер га Европа и онако има доста, колико је то структурална криза принципа на којима ЕУ почива. Ти принципијелни разлози су у колизији са Европским духом независности и чистих рачуна, регионалним слободама и могућностима одлучивања, и страховитог притиска америчке администрације и светског банкарског лобија да се Европа унитаризује на нивоу финансија и пореза, а касније и на свим другим нивоима. Ми сада гледамо пресудну битку у којој се Европски градјанин бори за своју независност против глобалног уједињења и новог светског пројекта који јој се намеће, јер Америка не може сама да влада светом, треба јој Европа.

Стога се са већим степеном сигурности можемо кладити да ће Европски пројекат релативно брзо пропасти раздирана унутрашњим трвењима и напетостима, осим ако Европа не буде водила колонијалне ратове на истоку, што је био и разлог број 2 зашто Срби у ЕУ не треба да се уметну.

Закључак о уласку или не уласку Србије у Европску унију.

Када неко напише текст о томе зашто Србија треба да удје у ЕУ а затим текст зашто не треба да се удје у Европу, читалац са разлогом очекује и закључак целе приче, односно дефинитиван став аутора шта он заправо мисли. Или се аутор једноставно поиграва са читаоцем?

Не, аутор ових текстова има свој коначан став по питању Србије и Европских интеграција. Он сматра да би Србија свакако требала да постане члан Евроспке уније јер би много тога добила, почев од материјалних средстава, до знања и културе. Сви разлози наведени у овом тексту су нешто што се може десити у будућности али и не мора, за разлику од садашњости Србије која се дешава сада и која је под утицајем криминала и корупције.

Свака држава се лако може обрачунати са било којим криминалцем или криминалном групом ако то хоће. Али ако је сам врх државе криминализован и уроњен у корупцију, из те рупе нема лаког изласка. Домаћа елита је почев од лудих црвених година социјалиста постала кримогена структура повезана са обичним криминалом, монополима и интересним групама тајкуна. У своје редове су регрутовали и добар део градјанства путем партијских запослења, везане економије и дириговане сиве привреде. У таквом окружењу, народ је морално и ментално подивљао, потпуно слудјен шизофреним информацијама и одлукама које долазе са врха власти. А у Србији више нема оне критичне масе ваљаног света који би изнео револуцију која Србији треба. Они који ваљају су таоци система, а они који не ваљају и не виде „шта је труло у држави Српској“, већ оптужујући „браћу по оружју“ само стварају дубљу и мучнију ситуацију. Ту пре свега мислим на већину политичких партија у Србији које су све медјусобно увезане „путером на глави“, па мудро ћуте и не прогоне се медјусобно када додју на власт, већ брже боље једни друге амнестирају да би направили нови договор око прерасподеле плена. Зато је Србији потребна Европа.

И мишљења сам да Србија и Срби могу у оквиру ЕУ заједнице да напредују и да прерасту своје садашње оквире, да могу као народ да сазреју, ојачају и оспособе се да једног дана самостално буду лидер једне Нове Европе Балкана. Да би то и постали требало би да будемо отворени за нове идеје, поштени, дружељубиви и храбри. И да знамо куда и где идемо.

. . .

НАПОМЕНЕ

(1) Што једноставније писање значи да је терминологија и дискурс писања спуштен са академског нивоа на ниво дневне журналистике, како би што већем броју читалаца био разумљив. Из тог разлога су многе ствари кратко и једноставно препричане.

(2) Европска империја представља постепен прелазак конфедералног уредјења садашње ЕУ ка чврстом и централизованом федералном моделу државе, где ће основни инструменти власти: законодавство, монета, војска, судство и полиција бити под јединственом управом наднационалне елите.

(3) Мајоризација, односно владавина једне доминантне нације над другим нацијама у оквиру велике империје постоји као тренд још од старих Сумера, па преко Египта, Рима, све до Русије и Кине.

(4) Систематски су сатанизовани сви јаки национални покрети и десничарске партије у Европи, почев од Аустрије, преко Француске, све до актуелне Мадјарске и Румуније.

(5) Нови сукоби и ратови које Европа буде водила неће бити крсташки, већ империјални, за тло и сировине. Верски аспект ће бити употребљен само у случају унутрашњих конфликата у самој ЕУ са националним и верским мањинама, као што су муслимани, иако је до сада пропаганда врло интезивно радила на стварању слике да је сваки ортодоксни муслиман у ствари стварни или потенцијални терориста. То је метод принудне пацификације и интеграције муслиманског живља у Европи.

(6) Више није никакво изненадјење да водеће преговараче и дипломате ЕУ замењују њихова деца на високим политичким функцијама и да се ствара широка мрежа породичног утицаја и лобирања за високоплаћене политичке позиције у Бриселу или у матичним земљама. То је последица губљења моралног компаса и моралног релативизма.

(7) Слободни зидари и фрамасонске секте које су се инфилтрирале у врх Америчке, Енглеске и Француске високе политике донеле су читав сет веровања и идеја које су се опредметиле у конкретној политици. Обичан масон или мистик у езотеричном друштву ће се са разлогом запитати каква је то глобална завера и зашто га прозивају овакви текстови када он о томе појма нема. То је истина. Таква смишљена и опредмећена завера масона у стварности не постоји. Завера масонских организација и редова је у сету препорука, вредности и упутстава које они добијају од Великих мајстора из својих ложа и по којима живе и доносе одлуке. Најчудовишније одлике њиховог става су: све је релативно, само је битан угао посматрања, и циљ оправдава средство. Доказ је низ војних акција под називом „Милосрдни Андјео“ или финансијске шпекулације глобалних размера.

(8) Паганизам, односно нововековна верзија неопаганизам је покрет зачет још у средњем веку кроз алхемију и езотеричне витешке редове. Своди се на оживљавање свих могућих култова и веровања који за циљ имају овладавање психичким и телесним моћима човека или природе, у чему се посебан акценат баца на магију и чинодејство на људе и предмете. Осудјено од хришћанства као многобоштво и служење демонима и дјаволу, паганизам се услед сујеверја и ниских људских жеља стално кроз историју ревитализује. У данашње доба је познат као Неw Аге покрет, чији су духовни корени зачети у ренесансној Европи, оснажени индијском мистиком на плодном тлу Америке и викторијанске Велике Британије.

(9) „Наднационални хуманизам“ је езотерична идеја о томе да су сви људи једнаки и убачени у исти котао, без обзира на очигледне разлике. Идеја се у новије време отелотворила у комунизму, где је тестирана њена одрживост. Суштина је у укидању нација и независних веровања која нису у оквиру универзалних људских вредности које се дефинишу у ложама светске елите. Такво веровање систематски истребљује све традиционалне друштвене и појединачне ставове који нису „пожељни“ за креаторе новог светског поретка и Нове Европе.

(10) Врли нови човек нове Европе и Новог Светског Поретка треба да буде упросечен и слободан да се забавља и ради све што му је по вољи док животно не омета друге људе и суштинске друштвене процесе. У том смислу се користи свака маргинална група, као што су хомосексуалци, љубитељи животиња, разне секте, чудаци и поремећене особе, да им се дају максимална друштвена права и могућности за исказивање само ако не угрожавају живот других особа. Тиме се форсира истицање свих јединки, уз општу пацификацију и наметнуту толеранцију, како би свако људско биће могло да искаже свој потенцијал, макар он био и морбидан, погрешан и луд. На тај начин се разара друштвено ткиво, морал и здрав резон и навике. Промовишу се друштвене девијације, гурајући друштво ка великој пропасти. Самоуништење је суштински смисао тих идеја и ставова, које светска елита, као преносилац светлости лукавога, усред затамњења сопственог ума то не види.

Константин

Башта Балкана