Први председник Републике Српске и хашки заточеник Радован Караџић у разговору за “Вести” истиче да је рат у Босни и Херцеговини могао бити избегнут, а да Запад није дозволио мирно решење проблема.

Од почетка рата у БиХ искрено сте се залагали за мир. Мислите ли данас да сте били наивни у процени да је било могуће да рата не буде?
– Ја сам се отпочетка надао да рата неће бити, и зато се нисам ни кандидовао на изборима 1990. године. И уверен сам да би рат био избегнут да није било интереса за рат оних изван БиХ. Наиме, Срби су прихватили оба аутентична муслиманска предлога: Изетбеговићев, да се Босна издели између три националне заједнице, и Зулфикарпашић
– Филиповићев, да се обустави регионализација, а да Босна остане у Југославији као јединствена, унитарна република, чланица Федерације. Стране силе, а најмање две од њих, извршиле су притисак на Изетбеговића да не прихвата мирна решења већ да иде у рат, јер “БиХ је његова”, рекли су му. Марта 1992. године сви смо славили спасавање БиХ, јер је дан раније био прихваћен Лисабонски споразум амбасадора Кутиљера из Португала. Тај споразум је у највећој мери сличан Дејтонском, до кога смо дошли након три и по године рата, скоро 100.000 мртвих, разарања градова, и што је најгоре, разарања односа међу нама, нарочито између муслимана и друге две хришћанске заједнице. А што се наивности тиче она је у српском језику, чак и лексички, рођена сестра невиности. Но, и кад пропадну сви изгледи за мир, и даље треба бити за мир, јер тако постајемо “синови нашег оца небеског” – како каже Христос.

Када је БиХ пре Дејтона била најближа постизању мира?
– Осим Лисабонског споразума и Кутиљеровог плана, најближи миру смо били у време Овен-Столтенберговог плана у јесен 1993. године. Тим планом би било решено и хрватско питање у БиХ, које је, као нерешено, и данас извор велике нестабилности у Федерацији БиХ, па тако и у БиХ и региону.

Са Хрватима лакши преговори

С ким сте током рата најлакше преговарали?
– Од домаћих преговарача имао сам добро разумевање са хрватским вођама, јер смо били у сличној ситуацији и разумевали смо се добро. То звучи као апсурд, јер смо муслимане сматрали Србима, који се повремено ставе на страну Хрвата против Срба, што је још више потпиривало сукоб између Срба муслиманске и Срба православне вере. Никад ми неће бити јасно зашто муслимани нису кренули за (Адилом) Зулфикарпашићем. Или (Фикретом) Абдићем. Данас би били срећни народ, нека Југославија би опстала, а рата не би било.

Јесте ли икада помишљали да ће Вас ваши саговорници, највиши светски моћници и државници из времена рата оптужити за злочине?

– Нисам сигуран да су ме оптужили највећи државници. Током преговора имали смо заиста угледних преговарача, моралних и брижних, који су разумевали све три стране, па чак и били свесни греха Запада у овом рату. Но, имали смо и сасвим неодговорних амбициозних, умишљених чиновника, који су својим шефовима хтели да “испоруче” и више него што је тражено и тиме су одлагали крај рата. Сетимо се, покојни амбасадор (Ричард) Холбрук се похвалио да је са мном постигао и више него што предвиђа Дејтонски споразум – да напустим и функцију у СДС, иако та функција није јавна, и нисам био обавезан Дејтоном. Неки од тих амбициозних су се чак надали и Нобеловој награди за мир, па можете замислити колико су љути на мене могли бити што је нису добили.

Зашто је Запад окренуо леђа Србима?
– Срби су изгубили два светска рата онога трена кад су им англо-амерички савезници, заслепљени стереотипима о руској опасности, окренули леђа и Немачкој препустили преуређење Европе. Тиме су Србе, увек амбивалентне између Истока и Запада, дефинитивно усмерили ка Истоку, тј. ка Русији, која и сама сада постаје Запад. Тако су, напуштајући Србе и окрећући се против њих, наши англо-амерички савезници и сами изгубили Други светски рат. Нико неће моћи да се супротстави немачком мирнодопском освајању Европе, а своју највећу грешку, напуштање споразума Рибентроп-Молотов, они више никад неће поновити. Ситуација се развија у правцу чврстог животног повезивања “понемчене” Европе и Русије. А то је онда сасвим другачија Европа, па и свет у којем англо-саксонски фактор губи Европу од оног тренутка кад се окренуо против Срба.

Суђењима прикривају грехе

И даље инсистира на суђењу Србима?
– Због свог положаја и непокорности, Србија је често индикатор успона и пропасти империја. Дакле, суђења лидерима непокорних народа су била нужна, да би се оправдали сопствени греси у потпаљивању локалних сукоба, и као преседан – бомбардовање малих земаља без разлога и повода, те егземпларно прогоњење лидера тих земаља.

Помињали сте ревизију исхода догађаја на Балкану?
– У току је наставак претходних ратова, сада у форми ревизије исхода, те предигра следећих ратова. У својим писмима пријатељима ја сам још у јануару 2000. изнео своје слутње да је западни финансијски систем пред сломом, и да ратови служе за одлагање тога слома. Да није било 11. септембра 2001. тај слом би се десио у првим годинама 21. века. Одлаган је ратовима у Авганистану и Ираку и био би одложен и даље да је Иран слабији. Али то је пут у пропаст, јер не види се крај нити има краја жртвама за одржавање једног дотрајалог модела света. Господари тога света би променили све друго, само не себе и тај модел. Иако им пред очима израстају друге велике економске силе: Кина, Јапан, Индија, Бразил, они су још увек загледани у Русију као у неку опасност, просто опчињени њоме и њеном митском снагом, иако Русија нити има традицију освајања на Западу нити се граби са другим империјалним силама за светске ресурсе негде друго, нити више има идеологију за извоз.

Шта је у питању?
– Па, руски домаћи ресурси. Ја сам на почетку наше кризе осетио да је у питању окруживање Србије, са циљем да јој се издиктирају решења. Осим на Дрини, Србија и јесте окружена, и јесу јој издиктирана решења. Исте такве намере се снују и према Русији, са надом да неће морати да ратују против ње, већ да је окруже толико да јој могу издиктирати решења. Али, то не бива. Хрватски песник романтизма Мажуранић написао је стих: “Бој се оног, ко је свико/ Без голема мријет јада.” А и Руси су, као и Срби, свикли да гину за такву тричаву и демодирану ствар, као што је – Слобода.

Нема времена за писање

Имате ли поред бројних обавеза у Хагу времена за поезију?
– Нажалост, немам времена ни за читање, а камоли за писање. Тако неколико изванредних књига мојих пријатеља (Ного, Тохољ, Ђого и други) чека да их дочитам, јер сам само вирнуо у њих у великој журби. Волим да читам савременике, пријатеље посебно. Током хајдучије (скривања по планинама) написао сам комедију “Ситовација” (народско за “ситуација” али има и друга значења: сит – овација, сит – ова – ЦИА) и роман “Чудесна хроника ноћи”.