Од устоличења владике Григорија као епископа захумско-херцеговачког 1999. године, Епархија је у Требињу, где је до скоро било седиште, оснивала фирме и куповала акције, бавила се хотелијерством, пољопривредом и производњом вина.
Епархија, којом руководи четрдесетчетверогодишњи владика, има пословне интересе у најмање четири фирме, са близу 100 запослених. Власник је хотелског предузећа Платани и Подрума манастира Тврдош. Манастир Тврдош има власничке уделе у пољопривредним предузећима Попово поље (24,6 посто) и Агрокооп (26 посто). Сва предузећа, осим Подрума манастира Тврдош, прошлу годину завршила са губитком. Укупне обавезе ових фирми износе преко 12 милиона КМ.
Мирко Ђорђевић, теоретичар религије из Београда, каже да је улога цркве као велепоседника, власника хотела или трговца неспојива са њеном хришћанском мисијом. Никада још није забележено да је неко и цркву ставио под хипотеку, како је то у Требињу урадио владика Григорије.
„Ја знам за тај случај, не чујем га први пут од вас. Децидирано тврдим – тога није било јер се црква углавном придржавала прописа. Сваки покушај да црква буде велепосед, да држи хотеле и не знам шта све не, да тргује, неспојив је са мисијом хришћанске цркве и уопште било које верске заједнице“, наводи Ђорђевић.
У тежој позицији од фирме Платани је акционарско предузеће Попово поље које у две банке има око 1,5 милиона КМ задужења. Ова фирма је у последње две године остварила губитак од милион КМ. Предузеће Агрокооп је прошлу годину, такође, завршило са губитком, а касни и са отплатом кредита. Извештај независног ревизорора из Бање Луке за 2010. годину показује да су обавезе Агрокоопа четири и по пута веће од вредности имовине овог предузећа. Агрокооп запошљава 37 радника. Део њих стекао је услове за пензију, али је не могу остварити јер фирма није плаћала доприносе за здравствено и пензионо осигурање.
Инсистирање на луксузу
Дино Абазовић, професор културе религије на Факултету политичких наука у Сарајеву, каже да му је познато да верске заједнице и другде у свету изнајмљују некретнине и да на тај начин зарађују. Међутим, у случају Захумско- херцеговачке епархије сувише је повезаности са политиком и владајућом гарнитуром, верује Абазовић.
„За средства Развојне банке – да је неки мањи подузетник приватни покушао под тим или сличним увјетима добити кредите у том износу, нисам сигуран до које мјере би могао имати високу стопу успјешности као што је овај симболички капитал који, рецимо, организирано религија уноси у све то. То је због чињенице да су религијске заједнице у специфичном односу са државом, односно са представницима власти и вјероватно користе на један начин повољан положај који имају. Друго питање је религијска оправданост. То је можда најосјетљивије питање. Оно што је стални критицизам очигледно присутан и од једног вјерничког дијела популације и аналитичара, бар кад је СПЦ у питању, а можемо разговарати на примјерима других религијских заједница, јесте да се одређена врста материјализације, нажалост, данас појављује као нешто што је превелико инсистирање на луксузу“, каже Абазовић.
Митар Танасић, секретар митрополије у Сарајеву, објашњава да и друге епархије имају своје плантаже и да производе своју ракију, али је продају у оквиру манастира, јер немају одобрење за ту делатност:
Црквене организације се могу задуживати и залагати имовину само уз сагласност Патријаршијског савета и Светог архијерејског сабора, највиших институција Српске православне цркве у Београду. Тако је прописано Уставом цркве, у којем, ипак, не пише ништа о световном бизнису. Патријаршијским саветом руководе патријарх и четири члана Светог архијерејског синода, који је највиша извршна и судска власт у СПЦ-у.
