Србија више нема ни јефтину ни квалификовану радну снагу

Иако се трудимо да што више сировина набавимо у Србији, због лошњг квалитета морамо и бакар да увозимо, каже први човек немачког гиганта у нашој земљи

Ми смо права српска фабрика. Почели смо пре десет година са 12 мајстора у једној гаражи на периферији Суботице. На ледини смо направили трихалеукупно од 36.000 квадрата у којој је данас 695 запослених. Радимо и послујемо по српским законима. Сви радници су српски држављани. Немамо ниједног странца. Овде плаћамо све порезе, доприносе и за српске прилике веома високе плате. Све је српско осим почетног капитала од кога још ни евро није изнет, каже за „Политику” генерални директор „Сименса” у Београду Тихомир Рајлић инсистирајући на томе да је та српска фирма прошле године прославила 125 година рада у Србији.Јесте српска, али таквих је мало. Да ли „Сименс” планира још неку такву инвестицију у Србији?

Тешко је рећи. „Сименс” се веома тешко одлучује да своје фабрике сели из земље у земљу, а поготово на друге континенте. О томе постоји стратегија развоја и само јаки технолошки или тржишни разлози могу да одлуче за једну или другу страну. Опет, моја искуства у Србији са реализацијом наше гринфилд инвестиције више су него добра. Све папире добили смо за три месеца. Можда је могло и брже, али нама се није журило. На пример, прошле године смо у изградњу треће хале и техничко-технолошког постројења инвестирали око 21 милион евра, а следеће године планирамо инвестицију од додатних 10 милиона евра. Хтео бих да напоменем да инвестирамо своја средства.

Чујемо да у Србију долази „Бош”? Да ли су „простудирали” та Ваша искуства? Има ли и других интересената из Немачке?

Има. Сви долазе код нас да виде како смо ми успели. Да чују наша искуства. По мом суду проблеме у Србији имају само фирме које се нису добро припремиле за рад код нас. Отуда и те приче о спорости наше администрације и жалбе на друго чекање на дозволу.

Наша невесела економска свакодневица говори да их је мало. Нешто нам, ипак, као земљи домаћину инвеститора, недостаје. Шта би по Вама требало Србија више да уради?

Поновићу још једном: „Сименс” није имамо никаквих проблема са државном и локалном администрацијом у Суботици. Не знам, пошто немам тих искустава, како би то било у неком другом граду у Србији, рецимо на југу, али мој савет сваком страном инвеститору је да се пре доласка у Србију мора добро припремити.

То је једна страна приче, а шта је ипак само наша?

Рекао бих да нам је инфраструктура слабија тачка у конкуренцији са неким суседним земљама. Путеви, рецимо. Железница, ИТ инфраструктура…

Имате ли нешто конкретно у виду?

Нама би због природе посла и производа које извозимо веома добро дошла изградња неколико километра железничког колосека до луке у Богојеву или Апатину. Код надлежних не наилазимо, за сада, на разумевање. Као да их се то не тиче, а нама би та пруга веома олакшала посао и смањила трошкове дотура материјала и отпрему генератора. Ни у те две луке, које су приватизоване, нису превише заинтересовани за улагања у проширење делатности.

Члан сте Управног одбора за индустрију, енергетику и инфраструктуру Немачко-српског пословног удружења. Код нас би то назвали комором. На шта се још жале Ваше колеге?

Рекох институционално нема већих проблема. Решавају се, али не спорим да нема тешкоћа када се дође на конкретан терен. Рецимо да ли на некој локацији постоји одговарајући прикључаки снага за струју, да ли се може обезбедити, рецимо, 70.000 литара воде у секунди, какви су еколошки захтеви, има ли пута за превоз радника, робе… телефони.

Код нас се још сматра да Србија има квалификовану и јевтину радну снагу. Какво је Ваше искуство?

Ако ју је и имала – данас је више нема. Нажалост. Изгубила је у прошле две деценије и добре инжењере и раднике. Ми смо у Суботици, са средњошколскимобразованим центром договорили школовање ђака два одељења, машинског и електро смера, да бисмо имали одакле да подмладимо радни кадар. Шаљемо људе у Немачку да се обуче за веома специјализоване послове. То се у Србији не може научити.

Шта је са инжењерима? Има ли их?

Недовољно. Поготово електро струке. Инжењер који није радио у струци у последњих двадесет година данас је неупотребљив. Ни за електричара. Технологија и знање отишли су предалеко. Због тога Србија, држава и њено школство, мора више пажње да посвети школовању кадрова не за данас или сутра, већ за наредне две до три деценије, ако нам је стало до будућности и индустрије.

Судећи по информацијама које стижу из Суботице та фабрика, иако српска и јака, како кажете, није случајно у самом технолошком врху у свету. Како?

„Сименс” на глобалном нивоу има 375.000 запослених у 192 земље, који прави годишњи обрт од 80 милијарди евра и има само две фабрике генератора за ветроелектране. Једну код нас, ту у Суботици, и другу у Кини. Због високог и стандардног квалитета производње фабрика у Суботици добила је последњу реч технологије и по њој ради већ годину дана. И све што се произведе, генератори за ветрогенераторе од шест мегавата, испоручи се купцима у Америци и Европи. Вредност те производње је око 150 милиона евра годишње.

Одакле набављате материјале, делове… јер се код нас, опет, стално подгрева прича да нам је шанса у малим предузећима? Могу ли да Вас прате?

Иако је „Сименсова” фабрика у Суботици српска, она, ипак, највећи део материјала и делова мора да увози. Чак и бакар.

И бакар?

Да. Бакар. 

Зашто?

Бакар је берзански производ. Цена му је свуда иста, али не и квалитет. Ми у Србији још не можемо да добијемо довољне количине бакра одређене чистоће и уједначеног квалитета. Зато га купујемо у Швајцарској. До прошле године све смо увозили, а сада нешто купујемо и у Србији.

Има ли наде?

Дефинисали смо 37 компоненти које би могле и код нас да се производе. Неколико наших веома искусних инжењера растрчало се по целој Србији не би ли међу малим и средњим произвођачима нашли поуздане и квалитетне добављаче. Није им то, за сада, пошло за руком. Имамо једног у Бачком Петровцу и сви су изгледи да још једног добијемо у Шапцу. Изгубили смо, нажалост, добре инжењере и мајсторе електро и машинске струке. Не губим наду, верујем да ћемо за некo време пронаћи добављаче и у Србији који ће бити у стању да направе бар 50 до 60 одсто делова за генераторе и осталу опрему.

Производите толике машине и опрему, али ниједан Ваш генератор није монтиран у Србији. Због чега?

У свет је отишло генератора који су у стању да произведу 109.581 мегават струје или 450 пута више него што је инсталисана снага у Србији. Али, ниједан још није монтиран код нас. За то нисмо ми „криви”. Прву ветрењачу која ће правити струју Србија би требало ускоро да добије у Долову код Панчева, али то је посао, пре свих, државе, инвеститора и ЕПС-а, а не „Сименса”.

Има ли разлике у производњи од пре десет година, када сте почели, и данас?

Просто не знам како да опишем ту разлику. Можда овако. Разлика између садашњих генератора од шест мегавата и оних с којим се почело, од 500 и 800 киловата, отприлике је као када би се упоредиле хидроелектране „Ђердап 1” и рецимо „Бајина Башта”. Та разлика је у тежини још упечатљивија – са 200 килограма стигло се до машина од 68 тона. И највећа технолошка тајна у производњи генератора није у механизмима или мењачима већ у елисама. У њиховим угловима који ће ухватити сваки дашак ветра.

Може ли сваки ветар да прави струју?

Олује не праве струју. За ветрогенераторе најоптималнија брзина ветра је од шест до осам метара у секунди. Испод тога је слабо, али посао не чине ни олујни удари ветра. Та струја је неупотребљива. Тада се због могућих оштећења мењача, ветрењаче искључују. „Сименс”, рецимо, у таквим приликама не „гаси” ветрењачу, већ елисе постави тако да пропусте ударе ваздуха. Нама се са земље, када их гледамо, чини да се елисе веома споро окрећу, а права је производња када се свака окрене шест до осам пута у минуту.

Слободан Костић

———————————————————–

Ако није тајна колике су плате у Сименсу?

Нема ту никакве тајне. Просечна плата у „Сименсу Бeoград” је 1.050 евра нето у динарској противвредности. Нису фиксне. Најмање 70 одсто је основна зарада, а остатак је варијабилан. Од учинка и оцена квалитета неко може да добије и 120 одсто од плате, а неко да остане на загарантованих 70 одсто. Плата у „Сименсу” мора да се заради. До последњег динара. Свих 848 радника у Суботици и Београду дели судбину фирме –као тим. Лане је поприличан број запослених добио бонусе за добар рад. Највећи је био 33.000, а најмањи 700 евра.

———————————————————–

Има ли нових планова?

Према прорачунима компаније „Сименс АГ”, Немачка би могла да уштеди преко 150 милијарди евра до 2030. године ревидирањем актуелног плана енергетске транзиције без било каквих негативних ефеката на животну средину. У предлогу мера које је компанија представила на „Energiewende-Dialog” (Дијалог о енергетској транзицији Немачке), који се одржава у Берлину, приоритет је стављен управо на производњу енергије из ветра и високо ефикасних електрана са комбинованим циклусом са циљем смањења емисије CO2 у будућности. То је и будућност Србије. Што јој брже пођемо у сусрет тим боље за нас као земљу. А „Сименс” је ту – па ту.

Политика