ОД свих делатности једино је можда у компјутерској тако млада популација као у пољопривреди. Статистика каже да је просек старости људи који се на територији Београда баве пољопривредом – 35 година! Значи ли овај податак да се рад на земљи коначно исплати?
Градски секретар за пољопривреду Александар Јанковић сматра да млади људи очигледно препознају да је будућност у пољопривреди и да ће радом у том сектору моћи лепо да се заради и живи.
– Београд има доста села у приградским општинама, а њихови становници виде да у граду нема посла и да им је боље да остану на имањима – објашњава Јанковић. – Сигурно је исплативије бавити се воћарством, него радити у некој фирми или продавници за малу плату и још из предграђа путовати на посао. Многи од тих младих пољопривредника наследили су или ће наследити донекле уређена имања, а многи имају и некоришћену земљу, на којој сада покушавају да покрену воћарску или повртларску производњу. Колико сам видео, многи су амбициозни и желе да прошире посед, купују земљу, подижу нове засаде и постају озбиљни пољопривредници. Моја жеља је да им помогнемо кроз едукацију и субвенције да остану на селу и постану велики произвођачи воћа и поврћа.
Секретар Удружења пољопривредне и прехрамбене индустрије при Привредној комори Београда, Миодраг Весели, каже да млади са села немају великог избора, јер су незапослени, а већ имају имање и зато се окрећу пољопривреди.
ВЕЛИКА УЛАГАЊА, АЛИ ВРАТИ СЕ МНОГИ млади попут Мирослава Моравчевића из Заклопаче не желе да запусте имања родитеља. – Видим велику перспективу у пољопривреди и да није тако давно бих спаковао кофере и отишао одавде – каже нам Мирослав, који се такође бави воћарством на десет хектара, а планира и велики засад парадајза у модерном пластенику. – Желим да инвестирам у имање и да од зараде живим лепо. Засад то још не може, јер су улагања велика, а и мораш да дођеш на одговарајућу количину засада и земље да би имао новца за леп живот.
– Када се већ упусте у посао, произведу робу и продају је, онда добијају ветар у леђа и подстицаје које негде другде не би имали – сматра Весели.
– Такође сви они живе надомак великог урбаног подручја и сви знају да користе компјутер, па су зато много ближи информацијама и у томе се веома разликују од пољопривредника из унутрашњости. Они контактирају и с нама и с другим установама које им могу помоћи да унапреде производњу и пронађу купца и ту су веома агилни. Београд је велико прехрамбено тржиште тако да је овде пољопривреда у експанзији.
МАЊЕ ПОСЛА – МНОГО ВИШЕ ПАРА
ГОРАН Матејић (38) воћар из Пудараца, каже нам да је исплативије бити свој газда на земљи и обрађивати имање него радити за неку плату од 30.000 или 40.000 динара месечно.
– Ми у воћарству ефективно радимо четири месеца, а зарадимо много више пара него да 11 месеци сваки дан идем на посао у неку фирму – пореди нам Горан, који са братом Драганом има 21 хектар под кајсијама, вишњама, трешњама, шљивама, нектаринама. – Последњих шест година живимо од воћарства и сасвим смо задовољни. Може лепо да се заради нарочито ако буде родна година, без суше и временских непогода. Велики проценат зараде ми улажемо у нове засаде, а сад како је Град у Пударце довео систем за наводњавање, сваке године моћи ћемо да рачунамо на сигурнији и пун род.
Новости
