У Француској су га прозвали српским Џемс Бондом, а други, јединим шпијуном који је слудео НАТО, зато што је његов случај једна од три највеће афере у 20. веку. Додуше, пријатељи га у шали називају и “пуковником Вранићем”, зато што је по његовој биографији и настао чувени лик из ТВ серије “Мој рођак са села” због кога је својевремено реаговала и хашка тужитељка Карла дел Понте.

Генерал Јован Милановић, некадашњи заменик начелника Обавештајне службе Војске СРЈ први је српски обавештајац који је провалио све НАТО тајне, а 1998. године их и потпуно слудео, јер је успео да дође до добро чуваних планова агресије на Југославију. Због тога је напад на СРЈ уместо у октобру 1998, померен за март наредне године.

Генерал Милановић је ослобођен чувања војне и државне тајне, па за “Вести” открива многе непознанице из периода пред бомбардовање Југославије, али и како је успео да без икакве логистичке подршке, у Бриселу, у седишту најмоћније војне алијансе на свету направи обавештајну мрежу на којој би му позавиделе најбогатије земље на планети. Ту операцију је назвао “мрежа Олимпик” и обухватала је велики број високопозиционираних официра и дипломата већине западноевропских земаља.

– Заиста, те четврте године боравка у Бриселу сам себи сам личио на паука који је разапео мрежу и негде из угла чека када ће се уловити мува или нека крупнија ловина – прича кроз смех овај генерал у свом стану у центру Београда.
Генералу Милановићу у Београду урученб поклон наше редакције

Идеја да и некадашња Југославија има свог шпијуна у НАТО-у у Генералштабу ВЈ заживела је после интервенције НАТО у Републици Српској 1994-те, када је Обавештајна служба проценила да се нешто опасно кува и да би лако могло да се догоди да после РС, на ред код НАТО дође и Југославија, односно Србија.

[quote]

Хаг прекинуо ТВ серију

Саговорним “Вести” каже да је сценариста Радослав Павловић заиста направио лик пуковника Вранића по њему, те да је од њега и добио чувену – забрањену 15. епизоду ТВ серије Мој рођак са села.
– Вероватно су питали моје пријатеље, нешто прочитали на интернету и направили профил пуковника Вранића. Оно што ми је једино жао је што је ова серија прекинута само зато што тадашњем државном врху и тадашњој тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте није одговарало да прикажу српског официра који брани своју земљу без обзира да ли се слагао или не са његовим државним врхом – каже наш саговорник.

[/quote]

– Из мени чудних разлога, тек те 1994. године државни врх је схватио да је то прави потез и ја сам изабран као неко ко се претходно бавио тим пословима, пошто сам радио као војни аташе у Алжиру и Тунису. Врховни савет одбране СРЈ донео је одлуку у децембру, а мени је дато непуних 30 дана да кренем, мада се за такав посао припрема најмање годину дана. Рекли су ми дословце: “Јоване, имаш искуства, знаш језик и знаш шта нас занима. Иди”. Припремајући се, прво отишао сам у Обавештајну управу и отворио фасциклу на којој је писало НАТО. Да ли верујете да није било ни једног јединог папира.

[quote]

Биографија

Генерал Милановић је завршио Војну академију, смер АБХО у класи са Ратком Младићем и Момчилом Перишићем. Једно време је радио на Академији у Сарајеву, на смеру за странце где је између осталих, предавао и официрима Моамера Гадафија, укључујући и његовог шефа Гарде.

Школу националне одбране је завршио 1985, а убрзо затим одлази за војног аташеа за Алжир, Турнис и Мароко. По повратку, постаје шеф кабинета начелника Генералштаба, Момчила Перишића. Пензионисан је 2001. године, са места заменика министра одбране за међународну војну сарадњу.

[/quote]

Тако је Јован кренуо у град у коме се према незваничним подацима налази највише шпијуна по метру квадратном, а званично, по разним основама ради око 17.000 војних и цивилних дипломата, од чега 4.500 у седишту НАТО и 3.000 у Генералштабу НАТО у градићу поред – Монсу.

Пре одласка у Брисел, Милановићу је било истинито остало само име и презиме. Све остало у његовој биографији било је измишљено.
У сарадњи са Министарством спољних послова, добио је папире да је читав живот тамо радио на више послова везаних за Европску унију, да и даље чека праву шансу, али и да је човек који се “помало” разуме у војску, због чега је и одабран да буде послат у Брисел.

Тајне информације

Баш као у америчким филмовима, Јован Милановић добио је одрешене руке и могућност да до тајних информација долази на сваки могући начин, не бирајући средства.
– То је заиста подразумевало најразличитије начине: од оних легалних, до прилично нелегалних. Да је било потребно дати новац, било је довољно да га затражим увече и да га већ ујутро имам на столу. Међутим, потичем са југа Србије, крају познатом по шкртости, па је од мене било тешко извући паре. На срећу, за све кључне документе ова држава није морала да плати ни пребијене банке.

– Ништа у тој биографији није смело да буде ни превише нападно, али ни превише наивно, јер Брисел је заиста град у коме шпијуни заједно пију кафу, а лаж је саставни део посла. Требало је да глумим дипломату од каријере, службеника земље која жели коректну сарадњу и са ЕУ и са НАТО, а да притом, не бирајући средства, све учиним како се наша земља не би непријатно изненадила када је реч о активностима НАТО. Чинило ми се на почетку, када сам слетео на аеродром, као да сам послат да тражим иглу у пласту сена – сећа се овај српски обавештајац који је од 1995. до 1998. године у Бриселу имао звање министра саветника при мисији СРЈ у Европској унији.