Синиша Ковачевић: Европа је гробница за мале народе

Разговарали Љиљана Богдановић и  Александар Дунђерин, ПЕЧАТ 26.01.2012

Евроскепса ДСС везана је за приступање једном парадржавном мегасистему, толико сличном некадашњој Коминтерни, само је центар сада у Бриселу, а не у Москви, али је он једнако бирократизован, једнако централизован, једнако пренормиран, једнако тром и гломазан, једнако искључив и једнако осветољубив

„Знате ли где су данас организатори некадашњих штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти. И данас они воле Европу више од  нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма…Што се мене тиче, мени Европа без Косова и не треба. А то ће бити коначан услов, живи били, па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене…“
Ове речи недавно је изговорио Синиша Ковачевић, славни драмски писац, универзитетски професор и члан Председништва демократске странке Србије, наш саговорник у овом броју. Наводимо их као својеврсну и актуелну илустрацију његове неувијене и бескомпромисне, а деценијски  у јавном животу присутне критичке речи. Како је говор „без длаке на језику“ – о питањима не само из стваралачког и уметничког, већ подједнако и из друштвеног, идеолошкополитичког  и историјског дискурса, неодвојив део  ангажмана овог интелектуалца од полемичког нерва, наша питања нису заобишла не само многе подразумевајуће и актуелне, него,  понекад,  и тзв. „непријатне теме“!

Својевремено сте изјавили да је, теоријски посматрано, демократија јако лош политички систем. Чини нам се, међутим, да у пракси у Србији начела демократије никада у потпуности нису ни остварена. Поготово у последње четири године, када је, најпре, непосредно после избора поништена воља бирача, да би, током времена, и сам Парламент престао да буде место где се доносе политичке одлуке. Како би дефинисали наш политички систем?
Изјавио сам да је демократија најмање лош  друштвенополитички систем и да човечанство, трагајући  за адекватним одговором, уморно од експеримената одустаје, нажалост, од даљег тражења. Мислим и данас да је  најбоље резултате показао, како у малим срединама, тако и на империјалном плану, просвећени апсолутизам. Али он има један непремостив хендикеп. Наследан је. Позваћу се сада на сремачку пословицу да хуља роди човека, а човек хуљу и  на готово неопозиву чињеницу да откад је историје,оца са префиксом Велики наслеђује потомак са префиксом Мали или неким још горим. Можда је  пут  ка доброј друштвеноорганизационој основи у просвећеном апсолутизму изборног типа. У сваком случају, демократија пада већ на чињеници да пет шоферских полегуша надгласавају четири факултетски образоване калуђерице или на податку да  глас стогодишњака вреди једнако као и глас некога ко је јуче угасио осамнаест свећица на рођенданској торти. Онај први  не одлучује ни о квалитету властите сахране, други одлучује о квалитету сопствене будућности. О другим могућностима злоупотребе у демократијама, укључујући  ту и оне са дугом традицијом, најбоље говоре скандали којима смо сведочили као модерно друштво. Могућности злоупотреба драстично се мултиплификују појавом савремених медија, попут телевизије или Интернета, који су готово по правилу у рукама  оних чији етички потенцијал није одговарајући. Тамо где је јавно мњење  у рукама медијских магната,који се њиме играју као вешти пекари са тестом, месећи га и обликујући онако како њима  или некоме изнад њих одговара, демократија  више не станује. Ипак,у овом тренутку, цивилизација не познаје, нажалост,бољи друштвенополитички модел.

Ви сада замислите колико је демократија код нас аутентична, а да, при том, српска политичка пракса никада још није успела да оствари ни основна демократска начела. Замислите демократију у којој ви неколико минута после завршених избора, у којима вам је главни предизборни постулат био забрана клања стоке и прелазак на вегетаријанску исхрану, на главном градском тргу  кољете волину  и натичете га на ражањ,поништавајући тако у потпуности вољу  бирача који су гласали за вас, бирача вегетаријанаца, негирајући тако  саму сврху постојања Парламента…Тако се на концу само поставља питање времена када ће Парламент  да престане да буде место доношења валидних  или правно и демократски ваљаних одлука. Дакле,тренутно смо у систему у којем месари доносе одлуке о судбини вегетаријанаца,  а далтонисти одлучују ко ће да буде примљен на сликарство.

Демократска Странка Србије је и даље странка која промовише европске вредности ако под њима подразумевате индивидуалне слободе, демократска начела, однос према најнезаштићенијим слојевима друштва, радне и хигијенске навике, синдикално организовање и аутентичну снагу тих истих синдиката у заштити радничких права, светост  својине, стваралачку слободу, однос према мањинама,однос према вери…

Члан сте партије која је најпре афирмисала европске вредности, да би данас постала уочљиво прожета евроскептицизмом.  На то је свакако утицао став већине чланица Европске уније према Косову и Метохији. Но, поред тога, актуелна дешавања у самој ЕУ, поготово после економске кризе и смене европских лидера, сведоче да су у европским државама грађанске слободе ограничене, да је суверенитет предат финансијским олигархијама, територијални интегритет НАТО снагама, а природни ресурси мегакомпанијама. Зашто би за Србију било добро да уопште икада (независно од статуса КиМ) постане део таквог система вредности?

Многи од нас живели су или живе на Западу,тамо су студирали или  подучавали,наша је евроскепса везана за приступање једном парадржавном мегасистему,толико сличном некадашњој Коминтерни, само је центар сада у Бриселу, а не у Москви, али је он једнако бирократизован, једнако централизован, једнако пренормиран, једнако тром и гломазан, једнако искључив и једнако осветољубив.

Чак је и новоговор врло сличан, иза форме такозване „политичке коректности“ крију се све мање сакривени системи опструкције слободе мишљења и говора, а у новојезику се појављују рогобатине попут драматуршкиње или педагошкиње. Укидају се и сада као некада, госпођице, само се не уводе другарице и другови и не укида Бог, све друго је готово идентично. Укључујући и исте људе и њихове биолошке или политичке продужетке.

Нека им Бог да здравља, њима и њиховом истанчаном смислу за власт. Оно што нам је очеве слало на Голи оток, а дедовима чупало бркове, утерујући их у комунизам, сада нас несмањеним ентузијазмом  на исти начин гони у европско благостање, показујући исту мржњу према неистомишљеницима као и онда када су нас терали на слетове, клањали се бронзаном  фалусу  којем су тепали штафета и клицали Белој љубичици… Дабоме и Плавој, показујући и данас исту спремност за коначни обрачун са неистомишљеницима.
ДСС не жели у такву Европу, не жели међу оне који вам отимају део  територије, који са разлогом сматрате олтаром државе и нације, не жели у брод који тоне, неће да буде попут оних  који су куповали  карту за Титаник  када је већ увелико  био насељен рибама…Не постоји мултинационална и мултиконфесионална империја  која се није распала  у крви и пепелу, од Вавилона до Совјетског Савеза. ДСС не жели међу оне који прво подигну авионе да бомбардују суверене земље, а онда смишљају више или мање уверљиве разлоге, не жели међу оне који мртве лидере суверених земаља, ма какви они били, излажу голе у расхладним витринама провинцијских самопослуга, неће међу оне који уринирају по мртвим телима својих противника… Напокон, нећемо ни међу оне који суспендују демократију, проглашавајући са комитетском супериорношћу нове премијере које нико осим њих није бирао, предајући  тако, заувек, глобалистичкој пошасти себе, своју децу  и унуке…
У неопозиво и вечито власништво, за тепсију рибе или просјачку сузу, финансијској олигархији и наднационалним мегалокомпанијама поклањају  се властито небо, воде и обрадиве површине, продајући тако у бесцење властити суверенитет и идентитет.

Никада у историји, осим за време Хитлера и можда у време Наполеоновог експанзионизма, Европа није била у таквој моралној  кризи, суочена са таквом кризом критеријума и на таквој  историјској странпутици. Моје је мишљење, издвајам га као лични став, да Србија не треба да уђе у Европу чак и када би Брисел сутра рекао – Косово је српско и само српско. Европа је гробница за мале народе, за њихове културе и економије, додуше комфорна гробница, али ипак гробница. Немојте ми рећи да са правом једнаког одлучивања  наступају једна Немачка и једна Словенија или једна Француска и Летонија. Не верујете ли ваљда у ту политичку перверзију. И наградно питање за крај овог дугог одговора: Шта остаје од Европе када из ње одстраните Велику Британију и Француску?Ви то зовите како хоћете, ја то зовем „Четврти Рајх“.