Неочекивано, после 33 године, испливали су на поврсину детаљи мистериозне смрти 40-годишње баронице Џенет Ротшилд, пошто је фотограф Марко Фасони Аћети изјавио да је његова дисидентска ватиканска група бароницу искористила да оптужи некадашњег председника Ватиканске банке Паула Казимира Марчинкуса за силовање.
Ријечки Нови лист пише да је након тога, према тврдњама фотографа, бароница нестала, а две године касније пронађена је мртва.
Бароница је, наиме, без трага нестала 29. новембра 1980. године у снежној мећави, што је за аристократски свет високих финансија био велики шок, а њено и тело њене секретарице Габриеле Гуреин пронађено је у брдима две године касније, 27. јула 1982. године.
Наводи се да, иако су посмртни остаци баронице и њене секретарице пронађени, мистерија њихове смрти никада није до краја расветљена, бар не до овог тренутка када би коначно могли стићи дугоочекивани одговори на питања како је или још важније од тога, зашто је та прекрасна жена морала умрети.
Џенет је рођена у Лондону у породици средње класе и тек након удаје за Евелина де Ротшилда, наследника банкарске династије, постала је позната широм света.
Људи су је волели и завидели јој, позивали на сва битнија догађања, чак и након развода и другог брака с предузменитком Стефаном Мајом, бивша барониа није изгубила ништа од свог познатог шарма и контаката.
Редовно се појавиљивала на аукцијама, била је стрествени колекционар уметничких дела и путовала је много … све до тренутка трагедије, њеног нестанка и проналаска посмртних остатака две године касније.
Указује се и да су се нова сазнања о смрти бивше баронице појавили неочекивано, захваљујући другој истрази и сведочењу фотографа Аћетија у оквиру истраге отмице девојчица Емануеле Орланди и Миреле Грегори.
Лист истиче да копча између отмице две 15-тогодишњакиње и баронице Ротшилд није директна, али да је између редова јасно шта је фотограф у својој изјави хтео да каже.
“Група лаика и свештеника чији сам био члан, а која је одговорна за симулирање отмице двеју 15-годишњакиња 1983. године у стварности је деловала већ неко време. Започели смо тако што смо поставили уређаје за прислушкивање у аутомобиле неколицине монсињора како би дошли до информација покривених од Савета за јавне послове Цркве. Главни циљ нам је био надгледање и праћење комуникације између Свете столице и земаља Источне Еуропе како би се оспорила антикомунистичка политика пољског папе заснована на фондовима Ватиканске банке и Долидарности”, изјавио је сведок Тужилаштву, наводи лист у ауторском текшту Шарлоте Брнчић.
Другим речима, “контраобавештаја служба” која је радила за рачун верских дисидената уз подршку неких “одметнутих елемената” тајних служби, била је усмерена на Ватиканску банку коју су држали под лупом јос од краја 70-их година када у контекст приче ступа на сцену бароница Ротшилд.
“Како бисмо скинули са функције председника Ватиканске банке Марчинкуса, чије смо слабости добро знали, дошли смо на идеју да у целу причу уплетемо жене на високим положајима које би га оптужиле за сексуално злостављање. Једна од тих жена које смо помно одабрали била је бароница Ротшилд на коју је одабир пао због веза између династије и ватиканског окружења. Такође, и због тога што је она лично познавала и била блиска монсињору Бруну Хеиму, делегату Уједињеног Краљевства, а блиском нашој групи”, сведочи фотограф.
Уколико не лазе, како се наводи, Ахцети даље о случају не говори или пак није упознат с наставком приче, па су поједина питања тако остала “у ваздуху”, а одговори на њих итекако су битни за слагање свих делића мозаика.
Најважније од њих јесте да ли се бароница на крају дружила, или ипак није, са Марчинкусом у торњу Лора или у ватиканским салонима? Да ли га је оптужила за злостављање? И последње, да ли је њена смрт последица рата за моћ који се водио у сенци Ватикана? У сваком случају сигурно је и да би сама назнака о могућим сексуалним уценама на штету Марчинкуса довела до потребе да се све заташка.
Иначе, случај баронице Ротшилд архивиран је званично 1987. године. До тада се у првој фази истраге испрва говорило да су узрок смрти промрзлине које су жене задобиле тплпмшетње у снегу.
Више него сумњиво је, међутим – јер ко би при здравој памети шетао по снежној мећави.
Вештачења која су нужно уследила нису искључила могућност убиства, али је истрага упркос свему предузетом на крају, ипак, дошла до “мртве тачке” и случај је архивиран, подсећа ријечки лист.
Танјуг
