Жртве са градске депоније у Бућа потоку у Сарајеву највероватније су 12 војника ЈНА који су најпре масакрирани, а затим спаљени у контејнеру који се налазио иза зграде Радио телевизије Сарајево.

Да аспурд буде већи, тадашњи званичници Министарства за народну одбрану БиХ су тврдили, а о томе постоји и званичан документ, да су ти младићи убрзо после хапшења – пуштени кућама! Ово за “Вести” тврди Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање српских страдања у 20. веку.

Иванишевић каже да је реч о жртвама од 2. маја 1992. године, а да су истражитељи овог Института, након вишегодишње истраге, успели да склопе коцкице овог ужасног масакра.

– Све је почело 22. априла у насељу Добриња, недалеко од аеродрома, кад се осмочланој војној патроли ЈНА покварило возило у којем су обилазили критична подручја ради раздвајања супротстављених страна и спречавања могућих оружаних сукоба. Потражили су помоћ од муслимана, али су их ови одмах заробили и одвели у кућу извесног Касима Рујевића. Ту су им се придружила још четворица заробљених цивила чија имена су до данас непозната.

– Већ у тој кући су почела стравична премлаћивања, након чега су сви пребачени у гаражу Градског саобраћајног предузећа где је настављено са злостављањима, да би их на крају, изобличене и крваве од премлаћивања, поубијали ватреним оружјем у Великом парку код Дома полиције. Њихова тела су потом бачена и спаљена у контејнеру за смеће иза зграде Радио-телевизије Сарајево, а онда су, што је и најлогичније, бачени на градску депонију – каже Иванишевић.

[quote]

Имена

Највероватније жртве градске депоније су: Ђорђе (Спасо) Бјелица, (1971); Драгомир (Миладин) Ђерић; (1943), Влајко (Ђорђе) Голубовић, (1970), Стеван (Мирко) Ђокановић, (1952), Миливоје (Илија) Лаловић, (1951), Зоран (Маринко) Марковић, (1957), Недељко (Божидар) Вујичић, (1968), Миладин (Јово) Вукомановић (1957). И даље је непознат идентитет преостале четворице српских цивила.

[/quote]

Према његовим речима, потрага за несталим припадницима ЈНА започела је још те године, а српске власти општине Илиџа тада су тражиле од муслиманских власти и званично обавештење о њиховој судбини.

– Одговор су добили од Министарства за народну одбрану БиХ, са потписом министра одбране Јерка Дока, да су наведени резервисти пуштени и да су отишли својим кућама. Ово писмо је заведено у СО Илиџа под бројем 02/288-1 од 21. маја 1992. Међутим, до данашњег дана се сви и даље воде као нестали – истиче Иванишевић и закључује да је потпуно невероватна индиферентност власти у РС када је реч о истраживању страдања Срба у Сарајеву.

– И даље је на десетине локалитета за које се основано сумња да могу бити место примарних или секундарних масовних гробница Срба, али институције у РС не инсистирају на утврђивању потпуне истине, већ и даље све препуштају стихији – објашњава Миливоје Иванишевић.

Скендерија

Миливоје Иванишевић каже да постоји озбиљна сумња да се на градској депонији налазе и тела војника која су изгорела код Скендерије, такође тог 2. маја 1992. године.
– У питању су припадници ЈНА које је предводио капетан Марко Лабудовић. Међутим, до данас се не зна судбина ни ове групе војника – истиче Иванишевић.

Ђ. Баровић – Вести |