Београдске приче: Ко је Незнани јунак?

ГОТОВО стотину година прошло је од кад је убијен Незнани јунак, војник који је постао синоним за све жртве које је Србија положила у Првом светском рату.

После стравичног европског сукоба у другој деценији двадесетог века, када је погинуло више од десет милиона људи, многе европске престонице увеле су монументе незнаним херојима, који су били симбол свих страдалих током војних разарања. Тако, на пример, и Париз и Праг имају своје споменике у спомен погинулим војницима, а ондашња Краљевина СХС, а потоња Југославија, одлучила је да направи слично знамење.

О идентитету војника који је проглашен Незнаним јунаком многи су се распитивали, али нико није успео да одгонетне ко је заиста био овај човек.

ИЗВЕШТАЈ КОМИСИЈЕ

Наш херој настрадао је од пројектила аустроугарске хаубице 1915. године, при врху Авале, где је првобитно био сахрањен. Судбина му ни мртвом није дала мира, па је прво био укопан у хумку коју је направио кратер гранате која га је и убила. Неколико година после рата, изнад њега стајала је само крстача, на којој су окупатори на немачком језику написали „овде почива непознати српски војник“.

Не улазећи у симболику коју је Иван Мештровић, аутор маузолеја хтео да постави када је правио овај споменик (а њоме ћемо се позабавити у посебном тексту), пробаћемо да се вратимо самом човеку који је сахрањен на овом месту и безбројним покушајима да се открије његов идентитет.

Протеклих година у штампи се чак појавио и напис да је Незнани јунак био муслиман, већ у традицији данашњих „добронамерних“ распиривача мржње, међутим, како нам је објаснио директор Института за савремену историју др Момчило Павловић, „чак и да је било тако, у време Првог светског рата ови људи су били Срби муслиманске вероисповести, и одане патриоте баш као и сви остали који су се одазвали позиву на мобилизацију“.

Гроб Незнаног јунака прво су обележили становници Белог Потока, а у порти њихове цркве и данас стоји крст са пирамидалног споменика који је некада био обележје страдања овог српског војника. Најинтересантнији податак налазимо у предратном листу „Време“, када сјајни новинар-репортер Анте Матекало прави причу са Авале. Он присуствује покушају званичне државне комисије да утврди прави идентитет Незнаног јунака, јер су они отворили гроб 23. новембра 1921. године.

– Није требало дуго копати – бележи Матекало. – Прво су се указали делови гранате. Хиљаде оваквих граната падало је на српску војску. Тежина – 10,3 килограма. Али, ова је лежала као јастук на гробу Незнанога. Глава се одмарала на челику.
НАГАЂАЊА ИЗМЕЂУ два рата често су се јављали они који су „сигурно“ знали ко је Незнани јунак. У старом, добром, српском маниру, једни су тврдили да је херој њихов пријатељ Бора из Београда, док су други били сигурни како се ради о Тодору из Битоља… И све тако, сви су били жељни да га некако присвоје, и да макар мало буде њихов…

На челу такозване Техничке комисије, која је обављала увиђај, био је извесни господин Андоновић. Он није нашао војничку амајлију под лобањом, „која је била ситна, као у дечака“, већ само расуту ратникову муницију. Амајлија је имала урезану идентификацију војника, за случај да страда, међутим трећепозивци, који су скупљени на брзину, нису је имали.

Посебно потресан део истраге Техничке комисије био је у тренутку када су схватили да је цео леви део грудног коша несрећног војника разнесен гранатом. Један од Белопоточана, који је присуствовао овом тужном чину, чак није крио своје запрепашћење када је гласно рекао: Овом војнику непријатељ није могао срце да сахрани!

То је била истина. Оно је остало расуто негде на Авали.

ШАКА ПУНА МЕТАКА

Комисија је педантно претражила сваки део умрлог војника, али није могла да утврди његов идентитет. Костур је, забележили су, био танак и ситнији, као у дечака. Прсти су држали муницију којом се наша војска снабдевала од 1908. године. Опасач је обавијао струк којег више није било, а каишеви (упртачи) падали су преко десног рамена. На дну гробнице налазиле су се цокуле, а оне нису могле да буду ничије него српске…

Тешке цокуле које је често носила наша војска у време Великог рата, како су тада звали Први светски рат, не знајући да ће имати још крвавијег „наследника“ у Другом, претварале су ноге у живе ране. Понекад су везиване, баш као и у случају Незнаног јунака – телеграфском жицом. Ратне 1915. године било је и таквих веза, будући да су се војници сналазили како су знали и умели. Управо зато, када је Комисија пронашла цокуле, више није било никаве дилеме да је ратник сахрањен у кратеру од гранате – српски војник.

Код несрећника који је ту сахрањен, у тренутку када Техничка комисија прави извештај, остао је новчаник, уплетен у његов костур. У њему су пронађена три сребрна српска дводинарца, са ликом краља Петра и један грош. У новчанику су пронашли и парче хартије, због којег су настала многа нагађања, јер је то, наводно, било писмо које је требало да буде упућено најближим рођацима Незнанога. Ипак, на крају је господин Андоновић, после свих стручних анализа, закључио да је немогуће са њега разазнати било коју реч, а хартија је чак форматом подсећала на једну од новчаница тога доба.

Селидба посмртних остатака Незнаног јунака на сам врх Авале, где данас почива у маузолеју, обављена је 1938. године. Тада је окончана изградња црног споменика.

Остало је забележено да овај „посао“ није „прошао глатко“ у јавности, а да се бард српског театра Бранислав Нушић бурно противио идеји да Незнани почива на Авали, тако далеко од самих Београђана, који би ваљало да му одају дужну почаст.

Нушић је у ондашњој штампи писао како се на „Авалу склањају само добростојећи људи који имају аутомобиле, одводећи тамо љубавнице…“, али је краљ Александар чврсто одлучио да споменик буде „или тамо или нигде“.

На крају, тако је и било. Са врха Авале и данас на Београд и његове становнике „гледа“ херој без срца. 

„НУШИЋЕВСКА“ ИРОНИЈА

КРАЉ Александар био је непопустљив у спровођењу идеје да споменик Незнаном јунаку буде на Авали. Иако се Нушић бурно супротстављао тој идеји, краљ је био неумољив.

Истовремено, велики писац је инсистирао да се споменик постави у центру града, на Тргу републике, у близини данашњег „Стакленца“.

Ето типичне београдске ироније: на том месту данас стоји споменик подигнут управо њему – Браниславу Нушићу.

Новости