Годину дана најгоре владе

Садашњи учинак Дачићеве владе био је предвидив још на дан њеног формирања. Можда у овом времену има и нечег доброг, јер барем можемо утврдити наук: ова, као и претходна влада Тадићевог мајстор Мирка, показује нам како данас изгледа бити вазал Запада. За разлику од средњовековних вазалних државица које су, плаћајући редовни данак својим страним господарима, ипак могле дисати пуним плућима, Србији њен западни хегемон не дозвољава ни да се колико-толико нормално развија. Напротив, српска територија се разбија, разноврсна национална понижења део су свакодневице, економија убрзано пропада, а очајно становништво живи све лошије.

Влада је обавила оно због чега су је странци и формирали: издала је Косово. Запањује лакоћа с којом је то учињено. Та лакоћа је заправо последица невиђене малодушности народа: да су у Србији на миг каквог опозиционог угледника могућа масовна улична окупљања, квислинзи би двапут размислили пре било ког потеза. Овако, они су мирни.

Само битанге могу поклањати оно што није њихово.

Прича о приступању Србије Европској унији била је потребна главним геополитичким силама иза углађене европске фасаде искључиво због „бесконфликтног“ остваривања конкретног циља: осамостаљења накарадне квазидржаве Косово. Пазите, то је само посредно проалбански потез. Његова суштина – идејни прапочетак – састоји се заправо у тежњи ка слабљењу Србије. Тим потезом се и политичким средствима накнадно оправдава зверско бомбардовање 1999. Тежи се, поновимо, слабој и све слабијој Србији. Стреми се мрвљењу целокупног српског националног корпуса на Балкану. Да ли ће Србија, при томе, бити у статусу кандидата, или чак члана ЕУ, великим играчима није нарочито важно, јер они себи могу приуштити такав парадоксални луксуз бахатости. Њихов однос према Грчкој, Бугарској, Румунији, те другим наводним failed states, показује да ни боравак у окриљу ЕУ не гарантује изузеће од непријатељског третмана. Геополитички интереси великих играча увек су на првом месту.

Шта је влада, суштински оличена у трилингу Вучић-Дачић-Николић, учинила за ових годину дана, поред већ поменуте издаје Косова? Немали број људи рећи ће како је много урађено на плану тзв. борбе против корупције (БПК). Али, шта се иза те синтагме заиста крије?

У једном ранијем писанију устврдио сам да је Александар Вучић, празњикаве биографије без икаквих експертских адута, без радног искуства, ипак успео да пронађе своју нишу за успешно опстајање у свету политике. У једној неуређеној држави каква је наша то је могуће. У уређеним друштвима, пак, борба против криминала и корупције обавља се системски, кроз усвајање и стриктну примену адекватних закона, у условима јаке правне државе и посвећених институција. Време Елиота Неса тамо је неповратно прошло. Онамо пак где нема примене закона – царује волунтаризам. Вучић је ту околност одлично искористио за непрестану медијску кампању чији једини циљ је подизање и одржавање његове популарности. У томе му помаже армија добро познатих политичких квазианалитичара, јефтиних дневних прелетача из студија у студио. Помаже му, свакако, и чињеница да су његови увели жути претходници огрезли у криминалу и корупцији до те мере да су постали прави синоним за ту социјалну патологију.

Само у неуређеним државама могуће је да неки политичар у својим јавном наступима најављује хапшења. У уређеним државама то је посао тужилаштва и ту не може бити изузетака. Разобручена воља за моћ, једна уистину голема воља да се влада људима, претвара нашег Алека у инструмент који би утамничио и рођену мати само за који проценат популарности више. Ако мислите да претерујем, живи били па видели. Вучићев је то modus vivendi, метод одржања на власти кога се, у недостатку било какве аутентичне вредности, чврсто дохватио. Светина ће му тек аплаудирати за хапшење „блиских“ људи. Нико се при том неће запитати да ли такве особе у свом окружењу уопште могу имати заиста блиске. Заосталост и примитивизам већине, што се поред осталог очитује у огромној гледаности бљувотина типа Фарме, гарантују Вучићу дуг опстанак у врху српске политике. Он је мајстор да негативне социјалне показатеље овога друштва – неуређеност државе и заосталост светине – бескрупулозно и потпуно свесно употреби у своју корист. Будимо начисто: таквој стратегији је тешко, а можда и немогуће, стати на пут.

Нашу пропаст тако наткриљује сенка популарности једног човека. Никада у једној личности нису били спојени толика омиљеност и истовремени недостатак било чега истински људски ваљаног. Све је код Вучића лаж и обмана. Његов скоро дводеценијски националистички стаж је историја једног лагања. Сваки његов медијски наступ је нови оглед из неподношљивог гомилања патетике. Фамозна реконструкција владе треба да се заврши „оставком“ Вучића на место министра одбране. Наравно, задржао би место потпредседника владе. Тако присуствујемо новој рунди огољеног шибицарења: прво мимо сваког разума приграбиш две функције, а после се „великодушно“ одрекнеш једне. Смене Алисе Марић и Братислава Петковића спадају у исти мизансцен лажи и обмана. Наиме, смењују се неважни људи који нису из политичке приче, столујући у ресорима који, будимо реални, нису кључни.

Својевремени избор пензионисаног америчког амбасадора Монтгомерија за саветника напредњака је угледни прилог за слику Алекове покондирености. Сада се зуцка да би Доминик Строс-Кан могао постати саветник владе. Има Алек и друге кандидате. Овде је заправо реч о експлоатацији познатог српског комплекса инфериорности (посебно) у односу на западњаке. Та наша неумерена снисходљивост према странцима одувек ми је била одвратна. Зар нема квалитетних домаћих стручњака? У најави је, дакле, нови медијски ватромет, у Вучићевој режији, уз арчење народних пара, поново без икаквог суштинског утицаја на побољшање живота обичних грађана.

Добро се сећам ондашњег Алековог гегања у Пионирском парку, тако важног, тако нарцисоидног и пословично патетичног, када је, као, после дужег размишљања [sic], требало да саопшти новинарима своју кључну одлуку, да ли је преломио.

Одлука о разбијању радикала била је донета давно пре тога.

БПК се иначе води готово у потпуности према списку сумњивих приватизација ког је доставила ЕУ. Циљ је јасан: отворити врата странцима да дођу у посед преосталих богатстава Србије. Домаће великаше треба немилосрдно очерупати и уништити. Почело је хапшењем Мишковића. Међутим, свако ко је имао прилику да се упозна с оптужницом, зна да она стоји на стакленим ногама. Овим не намеравам да овејаног тајкуна преведем у табор светаца. Због Мишкових стварних или измишљених грехова лако је било усмерити одијум народа и Вучић је то одлично искористио.

БПК је обична магла, бедна представа за народ, уз обилату подршку дежурних статиста из аналитичарске контраелите.

А док се дешава издаја Косова, док присуствујемо фарси званој БПК, пропадање наше отаџбине у последњих годину дана неумољиво се наставља. Будућа јасно омеђена кризна жаришта злослутно тињају. Увелико смо у реду најсиромашнијих европских држава. Државни дуг вртоглаво расте, а незапосленост поприма алармантне размере. Заправо, сви економски показатељи су катастрофални. Устав је суспендован, а Уставни суд блокиран. Живимо у времену пузајућег државног удара.

Свеопшта бесперспективност је застрашујућа.

За годину дана владавине издали су Косово, а ништа добро нису урадили за своју државу и народ.

Тиме су постали – најгора влада у историји Србије.

Само скори крах такве владе, Божјом промисли, отворио би перспективе голог опстанка наше отаџбине.

Стефан Душан