Једном сам, не сећам се у ком чланку, написао да евро-атлантски свет убрзано тоне у диктатуру или, да прецизније кажем, у страховладу. Један од разлога, који су видљиви на површини збивања је и то што су могућности контроле достигле титанске размере, захваљујући успону технологије.

Онај ко је, само да један пример наведем – у стању да прати вашу кредитну картицу, информисаће се о вашим животним навикама (обилажење стрип-барова, на пример, или коцкарница), о вашем здравственом стању (које лекове купујете у апотеци), чак и о вашим хобијима. Још горе стоје ствари у области коресподенције, чија је тајност, истина, загарантована уставима, али је ограничена тако бројним законским и подзаконским актима, да је уставна заштита сасвим обесмишљена.
Тајне службе имају, дакле, у дане наших живота, на располагању технички инструментариј о коме Стаљин и Гебелс нису могли ни да сањају.
Да ничег другог нема, да је само спој тајних служби и технологија у игри, диктатура се не би могла избећи.
Можете ли да замислите полицајца који не би гурнуо нос у нечији живот и приватност? Ствари, међутим, стоје и много горе.

У класичној, помало застарелој страховлади стаљинистичког типа, круг потенцијалних починилаца кривичних дела је ипак био ограничен.
Убице, лопови, силоватељи и остали криминалци, па чак и политички прогоњеници, били су обухваћени кривичним закоником, који се кретао у оквирима класичних права и слобода човека и грађанина, што ће рећи да су се знала правила игре.
Максималне процене о броју политичких затвореника у СССР-у, од 1936-те, до 1953-ће, говоре о десет милиона логораша. То је, отприлике, 4-5% становника тадашњег СССР-а. То никако није мали степен репресије, наротив, али је, чак и у таквим режимима, било јасно шта се мора радити, да се прогон избегне. Оно, чему у сусрет идемо, неће се моћи избећи, јер ће, због природе модерног законодавства, број починилаца кривичних дела практично изједначити са бројем становника. Узрок томе је заштита нових, савремених права, која потпуно потискују класична грађанска права, попут права на живот, рад, затим права на тајност коресподенције, право збора и договора итд.

Да упростим: Колики проценат родитеља је додиривао полне органе свога детета док га је купао? Рећи ћете, наравно, да је то сасвим нормално и да у томе ничег лошег нема, као што и нема… Али, није на вама да цените, него на центрима за социјални рад и тужилаштвима.
Јесте ли некад дали детету по дупету, да не би дирало каблове, или да прекинете његово дивљање, које га доводи у опасност? Јесте ли викнули на дете? Е, да знате да сте починили дело због кога вам се може изрећи казна и одузети дете.
Припалили сте шамар жени, током жучне расправе? Викали на њу? Па…збогом породицо, здраво алиментацијо!
За оне који нису у брачним, или породичним релацијама, смишљено је нешто друго: Неопрезно изјавите да слабо трпите хомосексуалце, или одвалите нешто у вези с бојом коже и…“изазивање верске и расне мржње“… блабла… “дискриминација“…блабла и – ето дела!

Док су Стаљин и Тито, Хитлер и Атила Бич божји од поданика тражили да ураде нешто што човек ипак може, да не лаје, на пример, против власти, колико сутра, а заправо и данас, режими ће тражити оно што не можете, оно што је против људске природе, а то је да отрпите баш све и баш сваког.
Онда сте трпели диктатора, данас морате и педере, и трансвестите, и дечје дивљање, и…списак се полако шири, док не обухвати све сфере вашег живота, док вам не уђу у кухињу, кревет, шпајз…

Посебна прича су „маказе“ у које вас закон доводи.
Ако си ударио дете по дупету, да не пипа што за пипање није, одузеће ти га јер си насилник.
Ако га пустиш да се игра ножем, јер не можеш ни да се продереш на њега, па се оно посече, одузеће ти га због занемаривања.
Из људског понашања ће ишчезнути свака оријентација. Нећемо знати шта да чинимо.
Наравно, 95% ових „кривичних дела“ ће бити толерисано, не могу сви на робију, али ће предмети против сваког од нас стајати у некој фиоци и бићемо константно предмет уцене од стране полиције и тужилаштва, што ће нас довести у душевно стање ванбрачног детета овце и потказивача, јер оно из фиоке може лако да се претвори у робију, или одузимање детета, ако нисмо кооперативни, или нисмо савршени поданици.
Смисао, онај коначни смисао страховладе, није у томе да се панично бојите да не учините кривично дело, већ сазнање да сте сигурно починили дело, а да само од власти зависи да ли ћете надрљати.
Ајде да се не лажемо:
Колико нас има да ни једно од ових дела нисмо починили? 2%? 3%? Нико? Сви ћемо, и то врло брзо, бити „починиоци“, са дебелим досијеима. Злочин се неће моћи избећи.

У даљој фази страховладе, не само да нећете смети ништа лоше да кажете о ЛГБТ популацији, већ ћете бити обавезни да им у сусрет изађете кад вам нешто потраже. Мислите да је претерано ово што кажем? Сетите се колико су права везана за сексуално опредељење напредовала за само двадесет година. Да ли сте, неке тамо 1990-те, могли да сањате да ће довде догурати?
Сви деликти против некаве измишљене, па чак и стварне мржње, нису измишљена да би се у људском роду повећала љубав, јер то и није могуће, већ су сами продукт мржње према људској пррироди онаквој каква јесте. Мржња ће се само повући у дубину, неће нестати, наравно, и уместо да се празни у малим дозама, јављаће се у експлозијама. Дете, које гајите, биће мали тиранин, који ће вам крв посисати, а ви нећете смети ни нервозно да га погледате.
На крају ћете закључити, за само двадесетак година од данас, да је најбоље децу немати а, богами, ни жену, јер су само извор проблема. За неколико година ћете и Аду Циганлију морати да зовете Ада Ромалија, да се неко не увреди, па да фасујете месец-два Падињака.
Или ћете, у друштву, неопрезно изјавити (не као некад, да је Стаљин неваљалац, или Тито масон) да је ваша жена, рецимо, лења, или да нисте посебно срећни што вам је комшија педер. Диктатори вам то нису бранили да кажете, нова страховлада ће вас одрати због дискриминације.
Истина, за разлику од старих времена, власт ћете смети да критикујете и то само дотле док галамите на оне за које мислите да су власт. Кад поменете оне који власт заиста јесу, надрљаћете.

Док се испод површине одвијају ове тектонске промене у друштву, док нам се страховлада, какве у историји није било, надвија над животима, плитки умови ће се и даље исцрпљивати у томе да ли је српскије рећи „срБски“, или је србскије рећи „српски“, да ли ћирилица одмара очи, да ли су партизани убијали Немце, или су то радили четници; исцрпљиваће се у што ригиднијем тумачењу православља, у надгорњавању ко је већи патриота и православац, у бесмисленом путовању у Јевропу, у прогону вештица и јеретика и у још многим другим глупостима. Од вриштања медиокритета, нико паметан неће моћи реч да каже. Инстинкти крда, а они укључују и страх, јесу јака тачка господара наших судбина. Да нас не би прогањали, да вас не би хапсили, пристајаћемо на правила игре, коју нисмо бирали. Опет, ако нас баш притисну, а хоће, одупримо се тако што ћемо управо хтети да одемо у затвор, што ћемо одбацити страх и суочити их са тим да не могу да прогоне читав народ, ако се тај народ не боји. Где су им толики затвори, где толики домови за одузету децу? Они немају опипљив инструмент; њихова једина снага је наш страх. Кафка нам куца на врата…

Милан Миленковић:Преврат