Раздуживање банака према иностранству тек предстоји

Пре неколико дана заменик федералног министра финансија Русије, Андреј Клепач саопштио је да је чист одлив капитала из Русије током јула износио шест до седам милијарди долара. Одлив капитала из Русије прошле године износио је 56,8 милијарди долара што је огромно смањење од 24 милијарде долара у односу на 2011. годину. Русија је само екстреман пример онога што се дешава у Централној, Источној и Југоисточној Европи. Србија је једна од земаља која није најјаче погођена смањењем кредитирања од стране матица као што су Мађарска и Литванија, али смањење изложености страних банака није ни занемарљиво. Почетком 2009. године привреда је дуговала иностранству путем тзв. кросбордер кредита, зајмова које су наше фирме директно узимале од централа страних банака, преко 11,5 милијарди евра. У исто време су дуговале домаћим банкама 7,4 милијарде евра. У мају ове године слика је потпуно другачија. Дуг привреде иностранству износио је мање од 9,5 милијарди евра, а дуг привреде домаћим банкама знатно се повећао и износио је 10,4 милијарди евра. Како економисти објашњавају стране банке су смањиле кредите за око две милијарде евра, а кредитирање пребациле на домаће банке које зајмове финансирају из домаћих депозита.

У 2011. и 2012. години према подацима из платног биланса банке су вратиле матицама око1,2 милијарде евра више него што су унеле нових кредита у земљу. У првих пет месеци ове године тренд је настављен и изнеле су још око 370 милиона евра.

Економиста Милан Ковачевић истиче да банке не извлаче капитал јер је то прописима ограничено, већ да враћају кредите матицама, као и да је могуће да шаљу профит у централе.

“Не чуди ме што све мање кредита долази од иностраних банака јер већ две године привреда има негативне резултате. Такође, често су ти нови кредити којима се рефинансирају стари зајмови још скупљи”, напомиње он додајући да је велики проблем што је статистика страних инвестиција веома лоша, па се на пример у портфолио инвестиције рачуна и куповина државних обвезница што је чисто задуживање државе.

Владимир Глигоров, сарадник Бечког института за међународне економске студије објашњава да се ради о раздуживању према страним кредиторима, који су у највећој мери централе банака, односно банке мајке и да тај процес тек предстоји.

“То значи да се кредити у Србији сада издају на основу домаћих депозита. То још увек, међутим, није у потпуности завршен процес, јер су банке још увек нето дужници према својим централама. Тако да ваља очекивати даље раздуживање посебно услед промене монетарне политике у САД и још увек слабе тражње за кредитима у земљама у транзицији”, каже Глигоров.
Мања понуда кредита по правилу значи више каматне стопе што нашој привреди тешко “навученој” на зајмове значи још теже услове пословања. Глигоров тврди да је проблем у то ме што је тражња за кредитима ниска.

“У Србији је проблем у рђавом финансијском стању корпоративног сектора, тако да је тражња кредита ниска. Није реч о томе да нема кредита па предузећа не раде, већ је драматично пала потрошња домаћинстава и инвестиције предузећа, тако да је цео корпоративни сектор готово несолвентан (то је оно сто се у Србији назива неликивидношћу) и консолидација се обавља преко смањења запослености и пребацивањем трошкова на државу, услед чега се држава највише задужује. Што се каматних стопа тиче, оне су биле ниске у јесен прошле године, услед смиривања кризе у евро зони, али сада расту услед очекивања да америчка централна банка прелази на друкчији монетарни режим. Иначе, услед ниске кредитне тражње у Србији, камате би биле ниске бар за она предузећа која су солвентна.  Но како се мења исплативост кредитирања у другим земљама или регијама, новац напушта Србију и услед тога камате расту као сто се очекује да ће се догађати и у другим земљама. То је наравно пре свега проблем за државно задуживање, јер је она сада главни дужник. Услед тога ће и држава гурати камате на горе. То је све више узрок а не последица раздуживања банака”, објашњава Глигоров.

Повлачење средстава из Србије и региона с почетка кризе дешавало се због проблема у банкама матицама и њихове потребе за капиталом, док према речима Глигорова, сада је томе разлог смањење тражње за новцем.
“У ранијем периоду основни узрок раздуживања банака је била бојазан да ће бакротирати европски финансијски систем без обзира на ниску каматну стопу Европске централне банке тако да су централе банака гледале да побољшају своје билансе повлачењем средстава од ћерки, посебно онима у другим земљама. Сада је вероватно важнији разлог очекивана промена у монетарној политици и у слабој тражњи кредита у земљама као сто је Србија услед несолвентности корпоративног сектора и због слабих изгледа за убрзанији опоравак привреде”, закључује он.

Шта год био разлог, повлачење капитала банака из земаља у транзицији, међу којима је и Србија је тек последица, док се узрок налази у првој половини 2000-их када су све ове земље широм отвориле врата страним банкама и јефтином капиталу који је долазио у потрази за огромним профитима. Раст банкарских пласмана приватном сектору у целом региону растао је по огромним стопама. На пример, у Србији су се пласмани од 2004. до 2009. године удвостручили са 22,9 на 45 одсто БДП-а. У Црној Гори то је било још екстремније па су кредити приватном сектору скочили са 14,6 одсто БДП-а у 2004. на чак 87 одсто у 2008. години. Капитал за кредите које су банке давале шаком и капом обезбеђивале су задуживањем код банака централа, па је тако рецимо стопа раста иностраних обавеза српског сектора у 2004. години износила 257,5 одсто, а у 2005. 129,6 одсто. Новац је превасходно пласиран у услужне делатности и некретнине, привреда је постала наркомански зависна од кредита из иностранства све док криза није показала њихову праву цену.

Спољно задуживање показало се посебно тешким за контролу. Многе западне банке у европским земљама у развоју управљају банкама као да су филијале (иако су оне у ствари посебна правна лица) са централизованим управљањем ризиком на нивоу групе. Банке у страном власништву често су избегавале регулаторне мере. То се пре свега односи на на “кросбордер” кредитирање када би централна банка подигла обавезне резерве као што је то био случај у Србији. Такође су прибегавале и пребацивању кредитирања са банака на небанкарска предузећа као што су лизинг куће, опет у власништву стране банке, како би избегли контролу.

На стране банке неће у пуној мери утицати домаћа монетарна политика као што је повећања каматне стопе.

Ове банке су често од системске важности за земљу домаћина иако чине тек мали део банкарске групације

Закључак Оле Румела из Централне банке Енглеске (Банк оф Енгланд) у раду “Динамика токова капитала у тржиштима у развоју и лекције из транзиционе Европе” је да су једине земље које су спречиле велике финансијске неравнотеже су оне са слободно флуктуирајућим девизним курсом о оне које су забраниле задуживање домаћинстава и страној валути.

Можда и најважнији разлог за раздуживање локалних банака код својих банака мајки је регулатива Европске централне банке да се повећа граница капиталне адекватности на девет одсто у 2012. години што је изазвало мањак капитала у европским банкама од преко 100 милијарди евра. Неке од њих које послују у земљама у транзицији виделе су у својим филијалама извор капитала. 

Милош Обрадовић

Балкан Магазин