Лаза камиказа – промотер неолибералне мантре

За разлику од странаца у Влади, постављање „наших странаца“ за министре није само по себи ни добро ни лоше. Ситуација наликује оној у фудбалској репрезентацији. Док смо имали државу, странце у репрезентацији готово да нисмо имали. Како смо престајали да будемо држава, имали смо их све више, тако да сада једва да имамо домаће, а играмо све лошије и лошије.

Да ли су нам потребни „наши странци“ у Влади, пресудан је контекст у оквиру којег се то чини. Случај Лазара К. не треба претворити у случај Јозефа К. и а приори тај потез осуђивати, али потребно је знати стварне разлоге и мотиве његовог ангажовања. Дакле, који су то критеријуми по којима је Лазар К. био најбољи кандидат за место министра финансија? Ствари су по том питању прилично тамне. Зато их је потребно макар мало расветлити.

Главни аргументи који се наводе у прилог томе су да је дипломирао математику, етику, политику и економију на Јејлу и да је одмах потом ангажован у консултантској фирми Мекинзи (McKinsey) са Волстрита. Треба споменути да су приоритети и Јејла и Мекинзија управо развој глобалистичког лидерства. (Leadership development is a top priority at McKinsey.)[1]

Што се тиче програма који (ни)је приложио, наводе се само општа места: реформа здравственог и пензионог система, преиспитивање овога и онога, борба против корупције итд. Поред тога, појављују се и други разлози и праве поређења која су митоманска или, блаже речено, нерелевантна, која иду и до тога да је у питању нови Тесла, или Доситеј Обрадовић. Тесла је био научник, геније, чудак, али и патриота кога неко министарско место никада није занимало. У Америку је стигао вођен научничким мотивима, а не каријеристичким.

Доситеј Обрадовић, присталица просветитељства, дошао је у Србију у време када она није имала своје универзитете, а ни своју самосталну државу и одиграо велику и значајну улогу у развоју српске образованости. Уколико данас немамо самосталну државу или наши универзитети не постоје, или су у вредносном смислу неупоредиви у односу на „престижне“ америчке универзитете, па нам треба просветитељ, онда поређење са Доситејем има смисла. Међутим, Србија има своје угледне универзитете, а Лазар К. није ни научник, ни просветитељ. Много су му ближи Б. Ђелић који је, као и он, био Мекинзијев консултант, или млади Рус Алексеј Навалниј, који је такође завршио Јејл, а сада делује као Путинов противник у Русији и кандидује се за градоначелника Москве.

Диплома са Јејла и искуство у Мекинзију сами по себи нису довољна квалификација. Не знамо за објављене научне радове, програм је за сада дат у тезама и садржи само општа, углавном неолиберална места. Радно искуство није прецизирано. Других кандидата није било, или нису познати јавности. Необично је да нијeдан наш стручњак, млађи или старији, са дипломом неког нашег универзитета, није јавно завредео да буде ни кандидат за то место. Ако им већ наши универзитети нису „In“, занимљиво би било питати власт да ли је проверила има ли наших људи, који су, рецимо, стекли диплому Ломоносова, дакле, усавршавали се у Русији, а који би могли помоћи својим знањем оздрављење економије. Одговор се може претпоставити. Дакле, нема одлучног, релевантног параметра. У чему је онда ствар?

У медијима се може пронаћи информација да је Лазар К. још као средњошколац 2001. године укључен у пројекат за младе лидере који финансира америчка влада „Youth Leadership Program“ у оквиру којег је боравио на курсевима у Охају, а две године касније уписао је студије на Јејлу и добио стипендију америчке владе. Такође, индикативно је да је на студијама одмах постао члан братства Δ Κ Ε (делта, капа, епсилон). Осим да су у том братству били и бивши амерички председници (оба Буша на пример), ништа друго није објављено. А управо је то важна ствар – какво је братство у питању и какве циљеве и задатке прихватају њихови чланови. Сама реч братство и слова грчког алфабета из његовог назива, аутора овог текста асоцирају на питагорејство братство из античког времена, које се често означава и термином секта. Било је то тајно друштво, не што се тиче самог његовог постојања, већ у смислу одређених знања и циљева. Били су добри математичари и филозофи, тежили су политичкој и економској моћи, коју су често и имали. Бити члан овог братства значило је потпуну посвећеност и придржавање строгих правила понашања, одређених ритуала, па чак и период искушеништва који је подразумевао ћутање и слушање. Сваки „брат“ је за своју делатност одговарао једино свом братству.

Из свега овога намећу се следећи закључци:

– Ради се о заваравању трагова и скретању пажње са главне ствари – даљем спровођењу неолибералне политике, потписивању новог споразума са ММФ-ом, што подразумева наставак приватизације, отпуштања радника и смањивање плата и пензија, даље задуживање, али уз редовну отплату већ узетих кредита и причу о бољем сутра, о страним инвестицијама, јефтиној радној снази итд, итд.

– Стипендиста америчке владе Лазар К. дуго је припреман за ову улогу и послат је сада као нови намесник, јер ту политику нису више у стању да спроводе потрошени неолиберални кадрови и странке на ивици цензуса. Потребна је била свежа крв која ће се појавити као тобожњи спасилац и коју ће подржати оне политичке снаге које су донедавно важиле за националне и патриотске.

Докле год неолиберална догма опстаје, то боље сутра увек ће бити сутра, а заправо ће бити све горе. Стране инвестиције у том концепту доносе профит искључиво странцима и елити на власти и при власти, а народу јад, зној и безнађе. Инвестиције јесу потребне, али за ревитализацију и оснивање реално наших компанија, а не за њихово гашење и довођење страних као што је у прикривеној форми управо учињено са Јатом.

Различитим еуфемизмима либерални тоталитаризам непроменљивост представља као променљивост, промовишући различите врсте слобода које нису ништа друго до симулација слободе. Квази слобода избора од човека прави квази човека, а „уместо старог принципа реалности, нама управља принцип симулације“ како пише Бодријар. Зато је нужно најпре ослободити се мантри, да би потом могао да се промени и сам концепт.