Култ вука код старих Словена и Срба

Вук је био тотемска животиња старих Словена, а посебно Срба. Он у њихвом фолклору заузима веома важну улогу, а иста ствар стоји и са митологијом. Магијска пракса Словена такође је везана за вукове, било да се ради о ритуалима заштите, астралној или етеричној пројекцији, или пак о ритуалима везаним за култ предака. Неки од ових ритуала практикују се и дан-данас, због чега је важно да испитамо каква је улога ова животиње у старо-словенској митологији и религији.

Словенска митологија спомиње једно божаство које је у нераскидивој вези са вуком. То је Дажбог (Дајбог), бог Сунца и син Сварога, дакле, један од Богова који се називају Сварожићима. Дажбог је као и већина божанстава териоморфан а његов животињски облик је бели хроми вук. Карактеристике вука који је Дажбогов животињски двојник свакако треба подробније анализирати будући да оне објашњавају не само Дажбогову природу већ и расветљавају нека од веровања Старих Словена везана за природне и небеске појаве.

Шта заправо симболизује бела боја Дажбоговог вука? Помислићемо прво да се она односи на геогафски положај словенске прадомовине која се по многима налазила на крајњем Северу, у легендарној Хипербореји. Веома је чудно да бели вук који се сматра претком једног јужнословенског народа – Срба има типично поларне карактеристике. Међутим, бела боја вучјег крзна односи се, пре свега, на хтонични аспект Дажбога али и хтоничност самог вука. Дажбог је као што знамо, божанство подземног света у коме бораве мртви. Његова хтонична функција манифестује се у и веровању да је он бог рудника,дакле, божанство које обитава у подземном свету. Беле животиње у европском фолкору иначе представљају бића која повезују наш свет са светом духова, тако да ње чудо штоживотињски облик једног хтоног божанства има крзно беле боје. Хромост Дажбоговог вука такође је везана је за хтоничну природу ове животиње, а овај његов атрибут имасвоју основу у повезаности вука и Месеца.

Симболику ВУКА у традиционалној култури свих словенских народа, увелике одређују његова амбивалентност и „граничност“. Као карактеристичне семантичке опозиције у вези са вуком у симболичком погледу на свет који мотивише српска народна веровања, обреде и обичаје (а што га они и одражавају), обично се наводе своје – туђе, блиско – далеко, питомо или домаће – дивље, социјално или људско – демонско, при чему се симболика вука често описује у терминима другог члана опозиције. Фундаменталније обележје, међутим, које стоји иза већине традиционалних симболичких представа о вуку, нарочито јужнословенских, чине његова посредничка (медијаторска) функција и статус граничне животиње у симболици света. Овде ће бити реч о вучјим устима (и њиховим саставним деловима – чељусти, зубима, „зеву“, ждрелу, а и о гркљану) као носиоцу великог дела посредничких значења и функција вука у симболичком моделу света што се одражава у српским народним обичајима и веровањима која се односе на вука. Видеће се да народне представе о вучјим устима даље упућују на неколико других домена и кодова традиционалне културе, те на елементе чија се значења и функције кодирају на сличан начин. Хомологије које се стварају између тих кодова мотивисане су општим схватањима о кретањима кроз телесне отворе као локусе – и операторе – за трансформисање симболичких квалитета. При разматрању симболике вучјих уста говориће се о семантичким димензијама или континуумима радије него опозицијама, ради бољег разумевања динамичног аспекта у медијалној позицији вучјих уста.

Деструктивни аспект вучјих уста и њихово затварање.

Већ по најтипичнијим глаголским предикатима вука (у народном причању о вуку, у усменој књижевности, у народним мотивацијама обреда који се изводе против дејствовања вука итд.) види се да се главна конкретна деструктивна делатност вука дешава путем његових уста и њихових саставних делова: вук коље, дави (зубима), уједе, поједе, изједе, ждере, и зева/ зине (да би ујео). Овај задњи предикат има посебно значење у симболици вука; на њега ћемо се више пута вратити. Кољући и једући стоку (највише овце), вук стоку повлачи из културне сфере и уништава њену корист за човека. Преко вучјих уста, стока се креће и помиче по семантичким континуумима културно или контролисано – природно или неконтролисано, питомо или домаће – дивље, своје – туђе, блиско – далеко према природноме и неконтролисаноме, дивљему, туђему, далекоме; и „што вук собом улови и у чељусти ухвати, а хајдук у кућу унесе, то се не поврће“ (Врчевић 1890: 96). Према томе, обредно-симболичко деловање на вука да би се спречило такво дејствовање, првенствено и поглавито се дешава преко његових уста као објекта, који онда метонимијски представља целог вука.

Цели низ оказионалних (кад се стока изгуби, кад вук напада на стоку) и календарских (углавном у вези са „вучјим свецима“ и граничним периодима као што су почетак зимске сезоне, Божић – некрштени дани, „Међудневица“ и др.) обичаја, обреда, забрана и магијско-симболичких поступака има за циљ да се спречи деловање вучјих уста тако да се она затворе (или оставе затворена), завежу, закамене и слично. Због ограниченог опсега текста овде не можемо да понудимо потпуни опис свих тих разноврсних забрана и поступака, него ћемо се осврнути на неколико типичних елемената из њихових вербалних, акционих и предметних кодова, уз покушај да мало подробније карактеришемо и интерпретирамо њихову симболику[3].

Из етнографске литературе добро су познате разноразне забране на домаћу радиност (особито на прераду вуне) и на рад око стоке у различитим – поглавито сточарским – крајевима у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској, а од којих је већина везана за почетак зимске сезоне, односно на тзв. вучје свеце (Мрату, Ђорђа, Арханђела Михаила, Саву, Андреју, Игњатија, Николу, Димитрија, Данила и др. – за које се верује да управљају вуковима и да могу да им отворе и затворе уста, и за божићни период (тзв. некрштени дани Бадњи дан, Божић, Богојављење), тј. за „граничне“ и опасне периоде у којима има и највише напада вукова.Овим се периодима понегде додају и „гранични“ и „несрећни“ дани недеље преко целе године, као нпр. среда и петак.Посебно се забрањује руковање оштрим предметима, нарочито онима који се употребљавају у преради вуне и текстилној радиности, радови ткалачког циклуса, и уопште рад око стоке и њених производа. Мотивације тих забрана у неким су случајевима јасније исказане него у другима. Употреба оштрих и зупчастих предмета (ножева за резање меса, гребена за гребенање вуне, чешљева и др.) сматра се опасном због њиховог асоцирања са вучјим зубима (Толстаја 1993: 69; Гура 1997: 136); објекат забране чине и предмети који подсећају на вучја уста и који могу и попут њих да се отворе, као што су ножеви на расклапање, маказе (посебно оне за стрижење оваца), гребени, бритве, а и ковчези, сланице итд. (Гура 1997: 141). Разуме се да се на забрану у вези њиховог спољашњег изгледа надовезује и забрана на њихово уобичајено употребљавање (забрана у акционом коду). Гребени и маказе као предмети забране овде нису узети из предметног кода једино по спољашњим сличностима са вучјим зубима и устима, но и на темељу њихових функција и деловања у култури, који су хомологни али супротни дејствовању вучјих уста: њихово је деловање у техничким радовима око вуне „контролисано културно-продуктивно“ (њима се продуцира чисто и добро вунено влакно за текстилну радиност), док је деловање вучјих уста (на стоку) „неконтролисано природно-деструктивно“. Другим речима, ови се предмети ритуализују због њиховог потенцијалног деструктивног дејствовања у периодима опасним због вукова, зато што се метафорично могу схватити као вучја уста и зато што објекат њиховог уобичајеног деловања – вуна – метонимијски може да представља овцу (и даље стоку.) Од њих се, чини се, забрана може ширити на друге оштре и зупчасте предмете и предмете на расклапање (чије функције не морају обавезно да стоје у вези са вуном), као и уопште на радове са вуном (а што се одатле понекад проширује и на радове са конопљом.) Уколико се по ознакама „домаће“ и „питомо“ на семантичком континууму домаће или питомо – дивље могу поистоветити људи и стока, (а по народним схватањима вук зна појести и људе), забрана у вези са вучјим устима примењује се и на чешљање, шишање и бријање (СЕЗ 14/1909: 14; Гура 1997: 140).

По забрани на упрезање волова види се да и јарам, у околностима опасним због вукова, може променити своју семантику и схватити се као непријатељска уста која могу да „обзину“ стоку.. Слично је схватање о седлу вероватно мотивисало забрану на седлање коња од Св. Данила до Св. Јована код Срба у Буковици у Далмацији (ЗНЖО 11/1906: 130; 20/1915: 51). Мање су прозирне мотивације забране на рад на опанцима и на разопућивање или скидање опанака код чобана (СЕЗ 70/1958: 396; ЗНЖО 20/1915: 51). Ово се може свести на забрану на то да се реже или раставља материјал из којег се праве опанци (поготову ако се за њих употребљава овчја или говеђа кожа[12]), али има и индиција да се опанак може схватити као уста, која у овим случајевима не смеју да се отворе: у једној загонеци се опута и ђон од опанка кодирају као овчји тор и говеђи гној (СЕЗ 32/1925: 119); а у другој – у којој се појављује и вук – (људска) уста кодирају се као „тор“: Уђе курјак у тор, овцу увати, па кост изједе, а меса се не дотаче (црв у зубу) (Караџић 1987: 33, 37). Схватање тора као „уста“ може играти улогу у мотивацији забрана на премештање, растављање, чишћење и уопште дирање торова (Ђорђевић 1958, 1: 214) као уста која у овим периодима морају да стоје непомичним и затвореним. Уз то је очита мотивација да се тор са овцама нипошто не сме изложити (отварањем) опасности вукова; у источној Херцеговини и код Срба Граничара забележено је веровање да се вилице божићне печенице не смеју разглавити, да не би вук дошао у тор (Грђић Бјелокосић 1985 [1896-1897]: 229; Беговић 1986 [1887]: 119). Понегде се употребљава и назив „уста“ за улаз у тор (уп. ГЗМ 23/1911: 380). И врата од стаје могу да симболизују вучја уста; тако су у Хомољу на Бадњи дан стаје морале да остану затворене, „да би вуковима уста остала затворена“ (СЕЗ 19/1914: 74)[13].

Симболичким поистовећивањем вучјих и људских уста мотивисане су забране на употребу месних и других сточарских производа у прехрани (при чему прехрамбено деловање људских уста с обзиром на вука придобија деструктивну конотацију), као и пост и ћутање], што се све може интерпретирати као „држати уста затворена“. Тако се у Имљанима у Босни на Бадњи дан није смело ништа јести до навече, а чобани чак нису отварали уста, да би зверима (вуковима и медведима) уста била везана преко целе године; исто се није ништа јело на Ђурђевдан, да вук током наредне године не би клао овце (ГЗМ н. с. 17/1962: 145, 148). Томе се додаје и широко распрострањени општи табу на изговарање имена вука; поступци у случају нарушења тог табуа, као и нека еуфемистичка имена за вука, већ спадају у активне заштитне мере против деловања вучјих уста (види о томе ниже). Овде су од посебног значаја специфичне забране на изговарање имена вука за време јела, а које могу вредети и ван „опасних“ календарских периода. Тако код Срба у Јању у Босни „не ваља“ спомињати вука „преко залогаја“ у устима, јер ће иначе вук човека на путу „напасти“ или „препасти„; ако се већ на тај начин споменуо, треба тај залогај одмах да се избаци из уста (ГЗМ н. с. 26/1971: 45). Слично код Хрвата у Отоку у Славонији вук се није смео спомињати за време оброка, да не би клао стоку (ЗНЖО 7/1902: 143).

Овде бисмо могли да споменемо и веома раширено веровање да вук може човеку да одузме глас (тј. може му затворити уста да не може викати на њега) ако га као први угледа или обзине (отвори уста на њега); обрнуто се верује да човек вуку може да затвори уста ако га као први угледа (и почне викати на њега. Према опозицији човек – вук, мотивација овог веровања могла би се интерпретирати по принципу „не могу двоја супротна уста истовремено бити отворена“, или пак по принципу да не иду заједно говорити (продуктивна активност људских уста која се овде може применити против вука) и јести (деструктивна активност вучјих уста), што може вредети и као мотивација забране на то да се говори о вуку за време јела. Сем тога верује се још да вук, ако не зине пре изласка сунца, тога дана неће моћи да отвара уста да уједе стоку (ЗНЖО 6/1901: 123; ГЗМ н. с. 26/1971: 70).

Због своје медијалне позиције на хоризонталном плану у симболици света, и симболичког статуса чувара границе између туђег (нељудског) и свог (људског) простора (сличан статус ужива пас, али из перспективе домаћег простора), вук по народним схватањима може бити најљући непријатељ нечистој сили, често отелотвореним болестима, која нарушава границу два простора. О улози вука у народним бајањима и магији против нечисте силе и болести из такве перспективе писао је Љубинко Раденковић (1996б: 91-97). Уз општу употребу делова вучјег тела у народној магији и медицини (чиме се метонимијски указује на његову присутност, нпр. у хамајлијама, у кађењу вучјим длакама итд.) и често појављивање вука у сижеима басми као активног прогонитеља болести (Раденковић 1996б: 92-95), у многим се случајевима против нечисте силе и болести потенцира баш деструктивно деловање вучјих уста или њихових саставних делова. Томе би одговарала културно-симболичка стратегија да се деструктивни аспект вучјих уста (која су иначе отворена према домаћему и културноме) на хоризонталној оси окрене у заштиту против демона и болести, и у корист човеку; тиме она из перспективе културе добијају апотропејску функцију и значај. Резултат је да се нечистој сили спречава прелаз од туђега према својему, или да се у процесу прелаза униште њене моћи.

Асоцијација вука са заштитом против болести и злих утицаја има посебно значење у вези са порођајем и бригом за малу – особито мушку – децу те у приликама високе смртности деце. Овде, међутим, важну улогу игра и општа асоцијација вука са здрављем и снагом, што за дете које се на разне начине поистовећује са вуком поред заштитног значења носи и продуктивну конотацију. Тако су у широкој употреби у хамајлијама за децу, и међу предметима који се након порођаја стављају око породиље и детета, вучји зуби, сем заштитне функције (да вештице не би појеле дете – Вукановић 1986: 200), мотивација томе може бити и да дете буде јако као вук (ГЗМ 19/1907: 491). Позната је и пракса да се дететови први зуби зову вучићи (или вучине) да би имало јаке и здраве зубе (СЕЗ 50/1934: 19; 86/1974: 425), или да се детету око врата обеси вучји зуб против зубобоље (СЕЗ 50/1934: 13)[56]. Занимљиво је да се међу уобичајеним заштитним предметима (против вештица, порођајних демона и урока) око новорођеног детета и породиље појављују и предмети који у периодима опасним због вукова могу да симболизују вучје зубе и уста: тако се код детета – поред белог лука и др. – редовно налазе отворени ножеви, чешљеви, бритве, као и отворене маказе и гребени (међу које се ставља дететова глава. Они изазивају асоцијацију на оштре зубе и уста која су отворена према нечистој сили, те се тако супротстављају негативном дејствовању непријатељских уста, њихова могућа веза са вучјим зубима и устима још појачавају ту симболику. Довољно је позната и пракса да се деци као јамство за здравље, дају имена типа Вук, Вуко, Вукашин и др..У контексту симболике вучјих уста у том погледу свакако је занимљиво презиме Зјајвук, забележено у Лици (РЈАЗУ, код Зјајвук), које има изразито акциону конотацију и поред елемента вук садржи и вучји глаголски предикат зјати (зевати/ зинути).

Провлачење слабе, болесне или плашљиве деце кроз кожу одрану са вучјих чељусти, најчешће звану „вучји зев“ (а зове се још и „вучје вилице“ или „вучја чељуст“ већ претежно представља други, продуктивни аспект вучјих уста. Конкретне мотивације овог поступка могу да буду различите; дете се провлачи кроз вучји зев: да би остало живо (у случају кад се „деца не држе“); против сваког зла и против сваке болести; да би било „здраво као вук“; да би се лако отхранио „како се курјак лако отхранио“; или да би имало добар апетит (тј. да би јело као вук) (Ђорђевић 1958, 1: 232-233). Главни је његов циљ, чини се, ипак да се дете поистовети са вуком те да тако буде заштићено од болести и злих утицаја. Сем тога, као лек против разних болести понегде се пије вода која је преливена кроз вучју чељуст (СЕЗ 17/1911: 46; Ђорђевић 1958, 1: 233). На Косову су купали децу у води преливеној кроз вучји гркљан ако је постојала опасност да ће се удавити од плача (Вукановић 1986: 490), тј. ако им се грло толико стискало да нису могла да дишу; овај поступак очито мотивише народно схватање о „отворености“ вучјег ждрела и гркљана и о „лакоћи пролаза“ кроз њих (а што иначе у околностима опасним због вукова води до симболичког затварања вучјих уста).

Идеја да неки народ води прекло од вукова заједницка је свим европским народима, нароцито северним.То је једна од ствари која нас повезује са нордијским народима. Као сто је доказао велики Веселин Чајкановиц, један од највецих ауторитета за словенску религију, наси стари словенски богови имају много висе заједницких особина са старогерманским и нордијским боговима, него са руским.

Све древене Европске религије воде порекло из једне заједницке, СЛОВЕНСКЕ. Инаце код Руса се ставља акценат (од зивотиња) на МЕДВЕДА, а код Срба на ВУКА.

Сетимо се само приповедака о „Светом Сави“ како га стално везују за вукове. И многи заветни храстови су посвецени вуковима. Затим имао Хромог Дабу, тј хромог берлог вука који представља Дајбога.

Затим имамо чопор вукова који представљају Велеса  А и легенде о вукодлацима потицу из насих крајева. такодје се веровало да се Срби у одредјено доба претварају у вукове.

Весна

Завештање предака