Колонизација Србије (1): Оранице странцима у бесцење

Споразум о стабилизацији и придруживању који је у Србији ступио на снагу 1. септембра предвиђа да ће за четири године страни држављани моћи да купују српско пољопривредно земљиште. Под притиском стручне јавности и забринутих грађана, Влада Србија планира да затражи да се тај период продужи за још осам година, односно до 2025. године.

У Министарству пољопривреде тврде да се разматрају мере ограничења власништва пољопривредног земљишта и да су у току припреме за разговор са Бриселом. Фаталну одредбу о слободној продаји земљишта грађанима ЕУ и пре уласка у ту заједницу потписао је Божидар Ђелић 29. априла 2009. године. Споразум је суров – Србија има рок да са одредбом о слободној продаји земље усклади одредбе постојећег Закона о пољопривредном земљишту, који каже да страна физичка и правна лица не могу да стичу својину над пољопривредним земљиштем.

Нико се од српских званичника није бавио искуствима других земаља, па ни оних из окружења. А многе државе које су чланице Европске уније доста дуго ни изблиза нису пристале да продају земљиште. Оставиле су себи дуге рокове невезано за чланство у Унији, а неке су се заштитиле Уставом.

Тако је у Пољској продаја земље странцима забрањена све до истека 12 година од датума уласка у ЕУ. Мађарска се изборила за 10 година, мада им тај рок ускоро истиче. Северни сусед Србије није дангубио, већ је осмислио најрадикалнији приступ у одбрани своје земље. Тако је Мађарска, као пуноправна чланица ЕУ, одлучила да трајно забрани страним држављанима да купују обрадиво земљиште. Уочи католичког Божића 2012. године мађарски парламент усвојио је уставне амандмане који то предвиђају. Мађарска влада је овај корак назвала историјским иако су аналитичари сматрали да би то могло да доведе до трвења са ЕУ. Ове претње нису их уплашиле.

– Устав ће штитити мађарску земљу као национално благо, наше заједничко наслеђе и основу нашег живота – објавило је тим поводом мађарско министарство за рурални развој.

Цена земљишта у Србији

– Стапар код Сомбора: 16.000 евр/ха
– Бешка: 10.000 /ха
– Пећинци: 9.000 евра/ха
– Сивац: 10.000 евра/ха
– Кикинда: 9.000 евра/ха
– Нови Бечеј: 9.000 евра/ха
– Банатско Ново Село: 14.000 евра/ха
*према подацима Задружног савеза Војводине

Влада Мађарске истиче да је дошла нова ера за домаћу пољопривреду и да земљиште мора да се заштити од страних, али и домаћих шпекуланата и банкара који би да направе добар посао на рачун домаћих фармера. Странци су, иначе, већ били онемогућени да купују мађарско пољопривредно земљиште на основу привремене мере која је била део приступног споразума за улазак Мађарске у ЕУ из 2003. године. Овој мери важност је истицала 2011. године, али је она у међувремену продужена до априла 2014. године. Ниједна од последњих 10 примљених чланица ЕУ, укључујући и Хрватску, тако нешто није дозволила док не уђе у пуноправно чланство, а поједине земље су задржале мораторијум на продају земље и после тога.

Ситуација је за странце, бар на први поглед, нешто повољнија у Словенији. Словенци нису тражили забрану продаје пољопривредног земљишта странцима, али су наметнули низ ограничења купцима који нису грађани Словеније да дођу у посед тог земљишта. Ипак, неколико стотина кметија, углавном у брдско-планинском подручју Словеније, добило је нове власнике из Ирске, док је хектар најквалитетнијих ораница у Помурју продаван по цени од 25.000 евра.

Насупрот овим државама, Србија је једина земља која је добровољно пристала да распродаје своје оранице а да није постала чланица Европске уније. Професор Пољопривредног факултета Миладин Шеварлић каже да је Србија учинила велику грешку за коју не постоји оправдан разлог.

– Није добро да странци купују земљу јер чија је земља његова је и држава. Најгоре је то што приликом куповине земљишта домаћи купци неће моћи да конкуришу странцима због недостатка новца. А земља је у Србији незагађена, чиста (чак 80 одсто), а и радна снага је вишеструко јефтинија него у ЕУ, тако да ћемо бити веома привлачни за стране фирме – сматра Шеварлић.

Према оцени стручњака, странци ће прво куповати земљу која се налази у близини великих градова попут Београда, Новог Сада и Крагујевца. Затим ће уследити бање, планински центри, околина Коридора 10 и наравно плодне оранице Бачке, које се сврставају међу најплодније у Европи.
У Србији је регистровано 4,2 милиона хектара обрадиве земље, а предмет продаје странцима би најпре могло да буде оних око 450.000 хектара који су последњих десетак година из друштвеног прешли у приватно власништво. Након што крене продаја српских ораница, домаћи пољопривредници ће се наћи у тешкој ситуацији. Радиће као паори, односно надничари за странце, а профит ће одлазити у иностранство. Највише ће бити угрожени мали пољопривредници, око 778.000 газдинстава, са просечном површином поседа око три хектара. Они неће моћи да издрже конкуренцију и да се такмиче са страним велепоседницима.
Професор Шеварлић каже да су, упркос забрани, странци већ постали власници око 23.000 хектара у Србији, које су куповали од српских тајкуна. Многи српски бизнисмени приватизовали су земљу по цени од 10 до 15 евра по хектару, а странцима је препродавали за 15.000 евра по хектару. Тајкуни су куповали уништене комбинате, а онда заобилазећи закон продавали их страним фирмама, које су проналазиле рупу у закону јер су своја предузећа оснивали у Србији и регистровали се као правна лица. Тако су хрватске, ирске, па чак и америчке фирме већ постале власници земље у Војводини.
Стручњаци упозоравају да постоји оправдани страх да ће се то добро од општег значаја продавати у бесцење страним инвеститорима. Њима ће се више исплатити да купују у Србији, јер за хектар плодних ораница на северу Италије морају да издвоје око 50.000 евра, а у Холандији и Данској и до 100.000 евра, док у Словенији кошта 25.000 евра. Они кажу и да је велика је штета уопште продавати земљу пре уласка у ЕУ. Све земље у региону, посебно оне са којима имамо сличности, као што су Мађарска и Румунија забележили су велики раст цена земљишта тек уласком у Европску унију. Цене су тад скочиле и више од пет пута. 
Отварање европског тржишта од преко 450 милиона становника учинило је да у овим државама инвестиција у земљиште буде једно од најисплативијих улагања.
Иначе, тренутно највећи земљопоседници у Србији су Петар Матијевић (12.000 хектара), власник ланца месара и велике кланице, који је деведесетих стигао из Загреба у Нови Сад, потом Миодраг Костић са 6.500 хектара и Мирослав Мишковић са 4.500 хектара земље.

Следећи наставак – Колонизација Србије (2): Богатство од пшенице

Н. С. Прерадовић – Вести |