Београд — У ужичком крају квалитетни и укусни плодови воћа дословце немају цену – све је будзашто, пишу Новости.

Ових дана сељаци предају откупљивачима килограм индустријске јабуке за пет до шест динара по килограму, па се дешава да после овакве трговине, за 30 килограма продатих јабука својој деци могу да купе – један напитак са укусом овог воћа, од – два децилитра.

Цео прехрамбени ланац у Србији пао је на ниске гране, чини се да воће никоме не треба, па се људи у селима никоме не жале. Воћари се једино надају да ће им макар малина у складу са уговорима бити исплаћена до краја године, тада ће платити нагомилане рачуне.

“Стање у воћарству и прерађивачкој индустрији је трагикомично, па се смејемо апсурдима попут овог с јабуком и тугујемо због узалуд уложеног рада и новца, истовремено”, каже Деско Стојановић, секретар воћарског удружења “Виламет” из Ариља.

“Једном раднику треба обезбедити 2.000 динара дневнице да скупља јабуке, а на крају дана, његов учинак толико не вреди. Слично је и са шљивом, коју продајемо за 12 до 15 динара по килограму, а исплаћене дневнице вишеструко премашују зараду. Откупљивачи обарају цену и анализама квалитета плода, приликом откупа, како им се прохте, а ми се ту ништа не питамо”.

А мислили су сељаци, од исплате малине живеће од продаје јабука, шљива, купине, али су се преварили у рачуници.

“До прошле недеље откупна цена купине била је 150 динара за килограм, сада је спала на 90 до 100”, жали се Драган Богдановић из “Виламета”. Лоше стање траје годинама, па је засада све мање, један по један, сељаци дижу руке од воћњака и засада.

Истина је да нема јагме за воћем, прехрамбена индустрија је упропашћена, али ако два децилитра сока од јабуке коштају колико и 30 килограма овог воћа, разлика у цени ипак је превелика, она мањим делом завршава у трошковима прераде, а већим делом у нечијем џепу.

Истовремено у првој половини године Србија је увезла више воћа него што је извезла. Све ово је нелогично српском сељаку, а паметан одговор не добијају где год да питају.

Слушају само лоше вести од својих колега из свих крајева државе. Један у Чачку посекао шљивик под родом, јер је за килограм шљиве могао да купи – жваку. Тако је откуп у чачанском крају практично обустављен. Кажу им стручњаци, шљива је преродила, пуно је има, а стање на тржишту диктира цену.

Знају воћари да се ситуација неће брзо поправити, хтели би само да се мало пожале, а знају да буду и самокритични.

Услед беспарице, њихови засади су “нерентабилни”, мали, примењују се најчешће само најнужније агротехничке мере. Веза између воћара и прерађивача су им откупљивачи, па усуд пољопривредника они одређују.

Новости