Усредсредимо своје напоре против Тадићевог режима, не трошимо муницију на другосрбијанце, жути баш то хоће
Режим је у страху од скорог губитка власти и после тога санкција које ће сносити неки његови припадници. Тешко је поверовати да ће корупција, лоповлук и други видови системски генерисаног криминала остати некажњени. Бар селективно и колико-толико неки жути ће неминовно одговарати. Ствар је у томе што су размере поменутих друштвених зала енормне какве никада нису биле чак ни у нашој мрачним отоманским наслеђем оптерећеној Србији. И народ зато наглашено очекује да неко због тога одговара. А будућа власт, макар то и не желела, ако на самом старту неће да угрози своје позиције, мораће у некој мери да изађе у сусрет народној жељи да одговарају кривци за цивилизацијско труљење Србије и тиме изазване патње њених становника. Стога у Тадићевом политичко-тајкунском окружењу влада панична атмосфера. Али не заваравајмо се, режим се није паралисао. Напротив. Он је борбен и опасан као мачка притерана уз зид. Спреман је жестоко да гребе како би покушао да очува своје неофеудалне поседе. Опет, маркетиншка креативност и тотални неморал, потребни за изборно варање грађана, никад жутим квазидемократама и њиховим савезницима нису недостајали.
ПРОПАГАНДНА АЗБУКА Шта ће актуелна власт радити у предизборном периоду како би обманула бираче? Ево пар тачака из њеног црног маркетиншког асортимана:
1) Усиљено ће крпити и у мери у којој је то могуће посредно пумпати свој лажни патриотски имиџ;
2) Директно и индиректно, али увек интензивно блатитиће опозицију, а пре свега оне странке за које очекује да би могле да саставе нову владу;
3) Наглашаваће свој „одговорни“ економски реализам као контраст опозиционом, наводно, пропагандном привредном развојном оптимизму;
4) Истицаће своје успехе на путу ЕУ интеграција и себе представљати као њиховог ексклузивног али и државотворног заступника.
Прво, укратко да се осврнемо на тачке 2. и 3. Како је недавно рекао један познати српски аналитичар: „Владајућа коалиција нема чиме да се подичи, па ће ићи на блаћење и дисквалификацију опозиције“. Нема везе што и тај аналитичар, пошто је крајем 2008. године пожутео, исто то ради за рачун режима док изношењем истине само лукаво настоји да маскира своја дела. Није битно што лопов набеђује друге и виче држите лопова. Важно је да је погодио у средиште ствари. Власт – која је свесна да ни најчвршће присталице (ако нису део малобројног интересног лобија који паразитски исисава сокове из Србије) не би поверовале да је успешна – учиниће све да грађане увери да би садашња опозиција била гора од ње ако би дошла на чело државе.
У истом кључу треба посматрати и економску пропаганду ДС. Борис Тадић упорно понавља да он и његов тим неће да нуде шарену лажу, тј. да причају о новим радним местима и бујици страних инвестиција. Како председник и његови доглавници кажу, свесни су да ће Србију погодити други талас глобалне кризе. Уз то, жути упозоравају да, за разлику од њих који су поштени па нам говоре болну истину, опозиција нас лаже и прича о динамизацији развоја. Ваљда власт рачуна на кратко памћење грађана. Нада се да смо заборавили колико меда и млека нам је обећала 2008. године и колико нас је тада, када је већ било јасно да је отпочела велика светска криза, обманула.
На нама је да размислимо о следећем: ако нам је обећала стотине хиљада радних места и десетине милијарди долара инвестиција, а уместо тога отприлике поменути број људи остао је без посла а губици привреде су много већи од иностраних (и домаћих) улагања – шта ли нас са њом чека сада када нам отворено каже да ће нам у будућности бити лоше? Са ДС и коалиционим партнерима те странке – који су европски шампиони у корупцији, лоповлуку и другим видовима друштвене деструкције – са кризом или без ње, ништа добро нећемо дочекати. Бар то је сигурно. Ипак, вратимо се жутој пропаганди. Она је сада тема.
ПАТРИОТСКЕ БАСНЕ Време је да се осврнемо на тачке 1. и 4. Режим зна да би било цинично да нам прича о свом националном набоју, па чак и о елементарном патриотизму. Отуда, настојаће да посредно закључимо да је бар колико толико патриотски настројен. У томе ће им помагати тзв. другосрбијанци и њихови аналитичарски савезници са патриотским имиџом, али, нажалост, чак и неки српски политичари из региона који су (сада) истински на националним позицијама, а мисле да имају неки свој интерес у томе да подрже Тадића.
Последње случај је са Милорадом Додиком, председником РС. Он је ових дана изашао на медијски дуел са Чедомиром Јовановићем, предводником наше а туђинске странке која, стиче се утисак, делује са неоусташких позиција. Оно што ЛДП заступа није више одраз пуког националног мазохизма, већ истинског србождерства и русофобије. Томе се, побуђен оптужбама (иначе бесмисленим) да је Република Српска „геноцидна творевина“, одлучно супротставио први човек те западне српске државе. И то је можда ОК (мада мислим да није његов ниво да се као председник републике спушта у блато у коме пузе наши евроатлантистички па и неоусташки јуришници). Но кључни проблем је то што је Додик свој национални кредибилитет, потврђен током медијско сукоба са Јовановићем, позајмио и Тадићу.
Председник РС – пошто је подвукао да је „поносан на Србију“ те је воли „више него Сарајево“ – рекао лидеру ЛДП: „Србија може да буде поносна јер дозвољава да ви који имате другачије мишљење од државне политике можете слободно говорити“. Међутим, истина је нешто друго. Чедомир Јовановић није ништа друго до огољено лице Тадићевог режима; жуто лице без вела. Чеда умногоме говори оно што врх ДС мисли, али збор рејтинга неће да кажу. На примеру свих жутих недела у вези са Косовом и Метохијом, као и из америчких дипломатских депеша, видимо да је Тадићева политика заштите националних интереса празна прича.
Зна то добро и Додик, али из прагматизма прихвата да учествује у жутим предизборним играма (сетимо се његове подршке Тадићу, исказане чак и на митинзима, током неколико претходних изборних кампања). Уосталом, актуелни првак РС је постао жестоки Србин тек када је завладао том нашом државом. Њу сада доживљава као свој посед, па је брани. Како год било, хвала му на томе. За то је заслужио похвале, али из било ког разлога не би смео да посредно или непосредно дува у једра национално разорном ДС. Чини ми се да се тако не испољава љубав према Србији (у коју иначе не сумњам).
А да је ДС баш речено, тј. нашминкани ЛДП, сведочи добро упућена и многима из врха ДС блиска Биљана Србљановић. Она је 2008. године изјавила: „Сасвим је јасно из многобројних контаката са представницима већинске Демократске странке да је њихов став према Косову заправо идентичан ставу ЛДП“. Зар, уосталом, неко сумња да саможиви лидери ДС, можда без превеликог идеолошког (антисрпског) заноса али са једнаком дозом користољубља као и врх ЛДП, немају и сличан став њиховом када се ради о РС? Ваљало би да Додик размисли о томе. Поготово што је готово сигурно да ће они који нам откидају косовско-метохијско ткиво, ако успеју да окончају тај посао, поново зарити своје канџе у РС.
ДРУГОСРБИЈАНСКО СПАРИНГОВАЊЕ Још више од разних српских политичара из нашег региона који имају илузију да им се исплати савезништво са Тадићевим режимом, њему ће – да то апсолвирамо – на пољу развоја позерског патриотизма у предизборном периоду својски помагати припадници Антисрбије (за коју се усталио погрешан назив Друга Србија, који стога упоредо користим) и аналитичари са раније стеченим патриотским имиџом, који сада раде за Срђана Шапера (препознаћете их по честим појављивањима на РТС и Б-92, где се као боре за српство). Први – гле парадокса – нападају режим да је „националистички“ а други се „јуначки“ супротстављају првима и тако стичу патриотске поене. Ојачани њима на перфидан начин, бране режим и воде тај пут већ отворену хајку против опозиције која је, по њима, гора од актуелне власти.
С друге стране, другосрбијанци ће се уздржавати од напада на опозицију. Колико су раније изблатили Коштуницу, Шешеља, Илића, Николића, за сада им је довољно. Емоције и задовољство су једно, а посао је нешто друго. Сада би режиму било контрапродуктивно да скрећу пажњу на опозицију. ДС – која је и пре рушења Милошевића бројним и снажним спонама била повезана са јуришницима Антисрбије – сада треба патриотска ињекција на основу фингиране свађе са Соњом Бисерком, Наташом Кандић и сличнима, а не да та дружина усмери свој удар према СРС, ДСС или СНС. То не значи да ће он изостати. Но, за њега ће бити задужени кадрови ДС.
Оптуживаће поменуте странке да су екстремно националистичке и тако застрашивати оне српске бираче који се и даље ирационално плаше ратне репризе 90-тих, односно док кавазипатриоски аналитичари и другосрбијанци од њих праве патриоте а од опозиције лажне патриоте, жути ће са грађанистичких позиција још јаче него сада тући по опозицији и тако конкурисати ЛДП зони његовог бирачког тела. ДС настоји да изгледа као бог Јанус – што је у условима готово потпуне медијске окупације у очима делу неупућене публике и могуће – са једним позерским патриотским а другим другосрбијанским лицем, односно изразито европејским осмехом (на страну и то што су у питању баштиници најгорих средњовековних турских вредности, а не прави заступници позитивних европских стандарда, о чему видети: хттп://срб.фондск.ру/неwс/2012/01/19/евро-отоманизацииа-србиие.хтмл).
ЕВРОИНТЕГРАТИВНА ПРЕВАРА Описана матрица примењује се и на проблем тзв. евроинтеграција. Власт наводно води љуту битку са сецесионистичком Приштином, и то пре свега у вези са међународним представљањем Косова. Како нам Борко Стефановић, Тадићев повереник за продају Косова, дрско поручује: „Прихватићемо представљање Косова само по Резолуцији 1244“. Упоредо режимски медији, експерти и аналитичари стварају привид да, због тако национално чврстог става власти, Србија у фебруару-марту можда поново не добије кандидатуру до које је режиму јако стало. Али, шта се ту може, жути су патриоте које, када су у питању државни интереси, не прелазе тзв. црвену линију.
Међутим, ствари стоје потпуно другачије. Добро обавештени дипломатски извори сведоче да је између Брисела (односно Берлина) и Београда (што онима који не верују у оно што сада говоримо о природи сукоба са тзв. Другом Србијом, може да буде тест чије решење ће брзо сазнати) већ договорено добијање кандидатуре. Београд је то платио тиме што ће за сада релативно дискретно поткопавати позиције Срба на северу Косова, односно тако што ће саботирати њихов референдум, покушати да не одржи локалне изборе на простору наше јужне покрајине и коначно давањем чврстих гаранција да ће применити све оно што је Стефановић (у Тадићево име) поклонио терористи Тачију. Садашњи режим, ако му допустимо да остане на челу државе, кренуће даље од свега тога тек пошто прођу избори. По договору са његовим евроатлантским пријатељима, у циљу очувања власти од мондијалистима лојалног ДС (а не због уласка Србије у ЕУ, које у догледно време Брисел неће ни разматрати), режим Тадића, Ђиласа, Шутановца дужан је да исплати остатак надокнаде за предизборну подршку тек после окончања избора. А тај остатак је – да ли то треба експлицитно и рећи – север Косова.
Тадић нам сада увелико говори да има некакав план за КиМ, и то како би у нашем региону завладала хармонија, а не само да би Србија прескочила косовску баријеру која стоји на нашем (за сада илузорном) ЕУ путу. Тај план упорно се медијски мистификује, али на основу његових елемената који су изнети јавности јасно је то није ништа друго до тек мало коригован Ахтисаријев план. Уосталом, крајем прошле године шеф Међународне цивилне мисије у Приштини (читајте: центра за развој тзв. косовске државности), изјавио је: „Ахтисаријев план може да се зове и ‘Тадићев план’“. Наши медији, који се углавном налазе под контролом режима, или су игнорисали или су маргинализовали ту изјаву. А она је веома важна. Говори о спремности вашингтонских ментора Тадићевог режима да му помогну да сачува част тако што ће прихватити његову форму, док ће он – на што је још 2006. председник лично пристао – официјелно усвојити и Србији наметнути њихову суштину. Она је оличена у формули: две Немачке. То значи да је Србија дужна да своју јужну покрајину прихвати и доследно третира као независну државу иако не мора, бар до даљњег, и да је де јуре призна као такву.
ЗОМБИ НАЦИЈА? Тако – делећи државу на два дела те одричући се једног од њих – режим плаћа могућност да и даље влада остатком Србије, односно да га и током наредних година бесомучно пљачка. Што је за њега још важније од тога, купује слободу. Јер, можда би жути лидери и предали власт над већ очерупаном Србијом када би могли да сву своју имовину (отету од народа) понесу са собом у неке топлије крајеве. Али то није тако лако. Изгубе ли власт, оне њихове главешине које стигну до Хаваја или неке сличне дестинације, остаће без великог дела мукотрпно зарађене имовине, а многи од њих неће ни доспети до бајних мора, већ ће завршити на робији. Зато морају НАТО немани да дају све. Избегавајући живот у букагијама, спремни су да север Косова испоруче сутра а неке друге делове наше земље нешто касније ако и они од њих буду затражени.
На нама је да им не дозволимо да то ураде. У питању је Косово, али у вези с њим – буквално и симболички – и много више од тог дела наше територије. Ако ДС естаблишмент напусти и оно мало одбрамбених положаја које Србија држи на КиМ, прети нам опасност од потпуног урушавања државности Србије. У праву је Војислав Коштуница када каже: „Косово је питање националног идентитета, националне културе, историјска вертикала српског народа“. Не ради се само о томе да ће Србија – ако попусти и на неки начин препусти Приштини преосталих 12 одсто КиМ, које Срби контролишу – привући нове несреће. Они који нам отимају Косово, то је готово сигурно, наставиће са тим послом на неком другом делу Србије (Рашка, Војводина, Бујановац-Прешево). А ми ћемо имати много мање енергије да се опиремо.
Пад севера Косова, ка чему нас Тадић води, паралисаће и оно мало наше одбрамбене снаге. Али и то није све. После Косова отпочело би убрзано урушавање нашег већ и тако порозног националног идентитета. Они који нам отимају Косово са својим жутим и другосрбијанским савезницима кренуће у тоталну офанзиву са циљем да од нас направе неке нове, њима налик, мутант Србе. И неће им више бити тешко да остваре тај паклени наум. Ми више нећемо имати идентитетску тачку ослонца да се томе одупремо. Једно је кад је Косово окупирано а друго је ако прихватимо да се наша држава њега одрекне. У првом случају оно је и даље у нашим душама, а у другом, продаћемо душе и постати нација зомбија.
ГЛУПИ, НАИВНИ И ПОКВАРЕНИ Зато сложно рецимо „не“ жутима и њиховим савезницима из садашње владајуће коалиције. Одлучно им се одупримо. Због тога не морамо да идемо у шуму као наши преци када су се борили против окупатора. Довољно је да – макар деесовци и њихови сателити расписали изборе на Ђурђевдан када пола Србије слави а друга половина иде код првих у госте – изађемо на изборе и гласамо против садашњег режима за неку, по нашем мишљењу, више или мање националну странку која реално може да пређе цензус. Но, да се то не би десило, режим и његови помагачи замајавају нас борбом са Другом Србијом. Траће нашу енергију и расипају концентрацију на нешто што има секундарни значај. Без својих ДС савезника другсрбијанска краста у великој мери ће се сасушити. Само је треба, рушењем жутих одсећи од фондова. Американци имају све мање пара за бацање па финансирање пете колоне пребацују на буџете држава као што је Србија, којима управљају њихове марионете (тек нешто мање антинационалне од заокружених идеолошких петоколонаша).
Зато усредсредимо своје напоре против Тадићевог режима. Не трошимо гро муниције на другосрбијанце. Жути баш то хоће. На основу усмеравања беса већинског дела српског друштва ка Антисрбији, ДС профитира двоструко. Прво, избегава многе заслужене ударце. Друго, симулирањем да и сам учествује у борби против другсрбијанске куге стиче патриотске поене који су му неопходни да остане на власти. Коначно, и то треба да имамо у виду, док год немамо институције државе ми не можемо да изађемо на крај са другосрбијанцима. Можемо да им пљунемо под прозор. Све се своди на наше задовољство што смо им баш рекли, док у очима оних који деле њихове болесне ставове, што их више нападамо они само делују значајније.
Зато се примарно боримо против жутих – који су Тачију већ предали Србе јужно од Ибра а спремају се да то ураде и са нашим сународницима на северу Косова – а не против њихових савезника, којима је задатак да одвуку нашу пажњу. Наравно, и њих треба гађати, али не као аутентични фактор, већ као најмрачнији део жуте политичке сфере (тј. не значи да не треба прозивати партијске и НВО другосрбијанце, али тежиште критике мора да буде на са њима увезаним жутим владајућим структурама. Ко не буде радио тако, односно превасходно буде учествовао у рату са другосрбијанцима (који не буду третирани као интегрални иако екстремни део жуте Србије) тај или је пристао да буде део режимске пропагандне машинерије, или је тотално саможив, па исто као и ДС (макар и са наводно патриотских позиција), настоји да профитира на националној муци, или је глуп. Но глупих па и наивних мало је на политичкој (па и аналитичарској или активној НВО) сцени. Покварених је много.
Кад будемо гласали, имајмо то у виду, као и коме покварени покушавају да донесу гласове. Оно што сада раде, иако наизглед делује као да је од другоразредног значаја, представља велику опасност. Битно доприноси конзервацији национално деструктивног режима. Крајње је време да то схватимо.
Фонд Стратешке Културе
