Милован Балабан
Последњих двадесетак дана узбуркале су се страсти на српској политичкој сцени. Режим је отворио фронт према екстремном крилу прозападних НВО и антисрбијанских политичких партија типа ЛДП. Дојучерашњи савезници ископали су ратне секире и кренули у жестоку кампању једни против других. Дошло је до оштре конфронтације по многим питањима. Отворене су теме о слободи говора, патриотизму, правилном одабиру кадрова у институције од националног значаја, те она најосетљивија о настанку и смислу Републике Српске. Већинска Србија посматра тај сукоб у покушају да одгонетне шта се крије иза њега, колико је он искрен, зашто је баш у овом тренутку до њега дошло и коме ће он донети највише користи.
„Цивилизовани“ тероризам
Да би правилно сагледале све ове дилема подсетићемо се хронолошки како је дошло до конфронтације и редоследа потеза сукобљених страна. Прво је саветник председника Скупштине Црне Горе, Андреј Николаидис, у свом ауторско тексту написао да би био „цивилизацијски искорак“ да је Божидар Станишвљевић, осумњичен за тероризам, активирао експлозив у бањалучкој дворани Борик, у којој се одржавала прослава две деценије Републике Српске, а којој су присуствовали врх Србије и Републике Српске са црквеним великодостојницима на челу са Патријархом Иринејом. На то је Београд реаговао необично жустро што је натерало антисрпски форум писаца да стане у одбрану Николаидиса и срочи писмо осуде, усмерено против читаве српске јавности која је дигла глас против мрачног поступка Николаидиса. На списку потписника нашао се и директор Народне библиотеке Србије, Сретен Угричић, познат као један од најпроверенијих кадрова антисрбијанаца на позицијама од кључног националног значаја. Министар Дачић је медијски најавио његово смењивање што је убрзо и учињено.
На то се дигла сва антисрбија. У медијском простору, на којем су они присутни као да је њихово власништво, дошло је до низа емисија у којима су антисрбијанци и режимски аналитичари (свих провенијенција) оштрили своје ставове и пласирали Србији своје виђење актуелне друштвено-политичке ситуације. Тражило се враћање Угричића на место директора НБС, разумевање за уметничку слободу Николаидиса, осуђивала се хистерија српског друштва према слободи говора. Но, оно што је најбитније у свим расправама се провлачила теза изнета код Николаидиса о геноцидности Републике Српске. Сукоб је кулминирао изјавом Чеде Јовановића у којој каже да је Република Српска настала на геноциду што је довело до ТВ дуела лидера ЛДП-а са председником Републике Српске Милорадом Додиком.
Ко профитира од сукоба?
Можемо рећи да има више разлога за овај сукоб (да ли потпуно фингиран или у понечему и спонтан није најбитније). Чини се да је најбитнији везан за Републику Српску и покушај њеног дискредитовања у Србији, и из саме Србије. То је иницијална каписла која је покренула турбуленције, а из којих сада, нарочито режимске странке, покушавају да извуку максимално повољну позицију пред предстојеће изборе. Јер у овом сукобу, у којем је дошло до невиђеног екстремизма антисрбијанских (другосрбијанских) ставова (антисрпство какво није забележено ни у Загребу), режим се нашао у улози готово патриотске стране и поврх свега једне нормалне, неоптерећене србомржњом, пронародне опције.
Док је Јовановић грмео против наводно геноцидне РС, а Угричић потписивао подршку тексту у коме се тражи бомбардовање исте, Дачић је могао да огорчено, са државних и просрпских позиција, медијски тражи смену директора НБС-а. Све се Дачићу наместило. Николаидис, Угричић, Чеда и други својом хистеријом озлоједили су српски народ, дигли страсти и распалили до неслућених размера емоције обичном свету, те је потез шефа СПС-а у датом тренутку изгледао као задовољење правде за којом дуго вапи српско друштво. Стање у које је доведен народ деценијском неправдом и силовањем медијског простора од стране прозападних антисрбијанских бојовника, сменом Угричића добило је макар минималну сатисфакцију. Емоције које су распаљене насртајем на српско национално биће могле су се макар привремено умирити само таквим спровођењем правде.
Дачић је добро схватио да ако реагује сменом може добити значајне предизборне поене и искрене народне симпатије. Тадић и комплетна коалиција око ДС-а такође су разумели тренутак у коме могу да профитирају, те мудро ћуте, а своје аналитичаре шаљу у сукоб са антисрбијанцима који се одиграва на готово свим медијима са националном фрекфенцијом. Промовисање патриотског имиџа, и слика одговорних људи у овим тренуцима шаље се на једноставан начин. У мржњи према свему што је српско, коју емитију перјанице екстремних грађаниста, само треба остати нормалан, треба сачувати здрав разум и заступати умерене државне позиције, без обзира да ли сте искрени и без обзира на минулу кукавичку делатност (нарочито у вези са Косовом, али и комплетном економско-социјалном политиком) која режиму не иде у прилог. Јер поред антидржавних и антисрпских ставова које заступају екстремистичке про-НАТО-вске групације, Тадић и Дачић изгледају као велики Срби и озбиљни државници.
Није тешко закључити да овим сукобом, док НАТО лобисти гурају своју сирову антисрпску и глобалистичку причу, режимске странке покушавају да профитирају бележећи патриотске поене. Овај сукоб, који је маргинализовао све озбиљне и битне теме на српским медијима, омогућио је режиму да избегне полемику и одговоре који би докрајчили његов исфабриковани патриотски имиџ. Ми нисмо у могућности да сазнамо какве одговоре има режим на озбиљан план довршења косовске независности који се спроводи уклањањем свих амандмана из устава тзв. државе Косово, који имају елементе надгледане независности. Услед заокупљености медија сукобом око нечега што у ниједној држави не би давало повода за расправу, режим не мора да објашњава координираност са Међународном управљачком групом (ИСГ, коју чине западне земље узурпатори српске покрајине) и Приштином на заокружењу косовске независности што је пројектовано да се оствари до краја ове године. Исто тако не мора објашњавати зашто се противи референдуму на северу Косова, или због чега нема намеру да спроведе изборе у српски општинама на северу покрајине. 
Режим, услед ове расправе, али и готово потпуне контроле над медијима, не мора да одговара на свеопште стање у српској економији, а то би ваљда била одговарајућа предизборна тема за коју су грађани Србије највише заинтересовани. Не мора режим да прича о корупцији за коју је највише одговоран, о стању у правосуђу, култури, науци итд. Антисрбијанска кампања против Републике Српске, али и свега што је српско, дошла је режиму као кец на десетку. Оваква промоција, прорачуната да посредно изазове позитивне емоције према странкама на власти, због истурања деструктивних екстремистичких глобалистичких групација (што НВО, што странака), у ситуацији када је и сам режим по свим питањима деструктиван по српску државу и народ, једина је могућа. То су одмах уочили маркетиншки магови режима и искористили насталу ситуацију да максимално профитирају надајући се значајним предизборним поенима.
Координисаност режима, антисрбијанаца и спољног фактора
У овом сукобу, колико год се он површно чинио као сукоб концепција и стратегије, постоји једна виша логика којој су подређени сви његови актери. Колико свесно питање је, али то у крајњој линији и није од већег значаја. Наиме, у ситуацији када су Американци и НАТО пројектовали брзо, до краја ове године, решење косовског проблема (коначну реализацију независности покрајине) требало је решити покушај бочног ометања плана реализације концепта већ створених суверених држава, у којем је српски народ претрпео највећу штету. Такво ометање могло се јавити у виду свеопште подршке српског народа све самосталнијем и храбријем Милораду Додику, која би свакако уследила уколико би се овај осмелио на покушај издвајања Републике Српске из БиХ, а била би изазвана услед велике огорчености Срба неповољним решењем косовског проблема.
Републику Српску је требало дискредитовати, и то баш из Србије. Таква дискредитација има најјаче психолошко дејство. У тренуцима када и Иво Јосиповић прихвата РС као реалност, довођење исте у питање из Београда, ма колико Чедина опција има минималну подршку у народу, делује депримирајуће за читав српски национални корпус. Исто тако слика која се шаље из Београда је више него поразна. Срби изгледају као нејнеразумнији народ који не може да се договори око најелементарнијих националних питања, која се у другим народима због своје бесмислености и не постављају. Оспоравање Републике Српске из Београда највише слаби Србе као народ и српску државу, и додатно јој одузима ионако сужену могућност, када се светске околности промене на штету западног НАТО-вско света, евентуалног будућег афирамтивног деловања у правцу повезивања раздробљеног српског етничког простора.
Циљ је довести Србе у ситуацију да и када буду повољније геополитичке околности не буду у стању да реафирмишу своју државу и нацију. У светлости реченог можемо констатовати да је Чеда одрадио посао за западне менторе, као што га уосталом ради већ годинама. Такође можемо разумети Додика, упркос тихом оспоравању неких патриота, што је дошао у Србију на дуел са, безначајним, у смислу подршке Срба али значајним у смислу тежине штете коју може да нанесе, Јовановићем, да објасни још једном Србији о историјском, моралном и сваком другом утемељењу Републике Српске. На жалост у оваквој неприродној и конфузној ситуацији, за коју сви сносимо одговорност, а свакако највише актуелна власт, овакво објашњење, које иначе у нацијама са минималним консензусом о националним интересима није тачка спорења, је можда и потребно.
Шта раде режимске странке у целој причи и антисрпској конструкцији пројектованој да се Срби додатно баце на колена? Да ли Тадић и Дачић смишљају планове како се одупрети новом насртају на једину српску тековину из ратова деведесетих чиме се додатно уздрмава читаво национално биће? Ништа они од тога нити раде нити смишљају. Њихов разум, детерминисан личним лукративним апетитима, добацује само до заинтересованости за добијање маркетиншких предизборних поена. Они очиту антисрпску делатност свих грађанистичких бојовника користе да би манипулишући емоцијама народа, које су распаљене услед угрожености националних и егзистенцијалних приоритета, усмере на своју воденицу. Односно вуку потезе који имају за циљ једино њихово маркетиншко промовисање наводног патриотског имиџа, без суштинских покушаја макар минималног побољшања изразито тешке ситуације.
Не одговарајући на егзистенцијална питања, штавише намерно их гурајући под тепих, они спектакуларно смењују директора Народне библиотеке Србије попут Дачића, или шаљу своје аналитичаре да на разним емисијама доказују, оно што је читавом народу јасно, антисрпство Чеде и екипе, а партија председника Тадића у овом тренутку налази као најбитније да прозива поједине опозиционе лидере за кукавичлук, баш када он и читава владајућа гарнитура показују нечувену неспособност, небригу и равнодушност за свеопште, и националне и економске, државне и народне интересе.
Народ је само посматрач
Циљ ових турбуленција у режији спољњег фактора, антисрбијанаца и антисрпског режима је и придобијање, манипулацијом осетљивим егзистенцијалним и националним темама, поверења обичног света. Док антисрбијанци воде јасан крсташки рат против свега што је српско, у овом случају највише Републике Српске, дотле режимске странке користе болне теме да би се народу наметнули као једина, макар минимално патриотска и нормална, опција. Но, проблеме, који нису стварни и егзистенцијални, а који су натурени народу преко медија, народ, иако у неком тренутку реагује бурно због салви увреда од стране антисрбијанаца, ипак у суштини посматра прилично равнодушно. 
Како и не би када га се суштинске намере и медијско-предизборне комбинаторике режима, те његов покушај агресивног придобијања гласова управо на народној несрећи, и не тиче. Односно народ је одавно схватио да у тој причи нема леба за њега. Са друге стране антисрбијанци код народа изазивају само бес. Обични људи су мање или више свесни да су обе опције за њега незаинтересоване те да од њих не може да очекује колико толико извесну будућност. Због тога читава покренута полемика показује степен одрођености савремене, наводно српске елите, у односу на сопствени народ. Не само то, него и дијаметрално супротне визије Србије коју баштине народ и прозападна елита која му је засела на грбачу.
Шанса народа је на изборима, када ће добити прилику да се ослободи и режима и екстремних антисрбијанаца. Ако баш не успе да их се ослободи, а оно бар да њихов утицај смањи и сведе на подношљивију меру. Јер ако они (и једни и други) буду још мало јашили Србију од ње неће остати готово ништа. Но, изборна кампања која само што није почела, биће вероватно прљавија од свих осталих. Напади на опозиционе странака, које искрено желе да сруше жуте са власти (првенствено СНС и ДСС), биваће, како кампања буде одмицала, све жешћи и подмуклији. Могуће је да ће у финишу кампање садашњи „велики непријатељи“ отворити заједнички фронт према конкурентској опозицији. На ово она, али и већински народ који жели да им види леђа, мора бити спреман. Само тако ће бити у могућности да једном, првенствено афирмативном кампањом, са понуђеним одговорима на све актуелне изазове (и националне и економске), отера оне који већ дуги низ година вуку Србију ка извесној пропасти.
Видовдан
