Јана има 8 година. На Европском Првенству је освојила 10-о место одмах након екипе од 10 Рускиња. Сад, разлика је у томе што Рускиње већ 4 године свакодневно вежбају са личним тренером, а Јана пар пута недељно оде на тренинг у школицу шаха у својој школи из једног Београдског предграђа.

Не пишем ово да бих говорио о томе колико је Јана сјајна, него колико велики проблем има она, али и остала даровита деца, која су хтели ми то да признамо или не деца са посебним потребама, само са друге стране у однсу на децу са нижим степеном интелигенције. О чему је реч?

Знате Јана, као даровито дете никада неће имати резултате као талентована, али не и даровита даца из Русије. Зашто? Због тренинга. Због система који је направљен да негује осредњост. Пар месеци након почетка играња, са Јаном више нико у школи није хтео да игра. Тренер, геније је родитељима признао да Јана мало паузира и да сачека, да одмори, да би је друга деца мало стигла! Они су желели да истрају и обезбедили су јој учешће на десетинама турнира са разним категоријама – старијом децом, одраслима, па чак и пензионерима, које је већином матирала у неколико потеза. (дигресија, интересантно је да Јана игра брзопотезни шах у којем за један потез имаш пар секунди… Феноменално). Спремајући се европско првенство, она плавокоса, стидљива девојчица поделила је магдан са једним дечаком од 17 година високом 1,80. Када га је “изула” за 9 минута, питала га је колико година има. Извинила му се јер гаје победила, зато што није знала колико је старији…

Са европког првентва вратила се са пуном свеском. Успела је да попише потезе Рускиња које играју брзином муње и које су је побеђивале.. Након неколико партија она је укапирала патерне и пописала их, донела свом тренеру који ју је гледао са неверицом, показујући му у чему су грешили док су вежбали.

Ја знам да права даровитост нађе пут до реалности и да она људима које “запоседа” представља неописиву креативну бол која може да се задовољи само ако се оствари. Али, шта би било ако бисмо, на колико као друштво били материјално сиромашни, нашли начин да чујемо родитеље који имају такву децу. Шта ако бисмо могли само да их промовишемо као изванредне појединце који постижу чудесне резултате. И то би, за почетак био довољан ветар у леђа, јер тих 0.03% људи колико их отприлике има у једном друштву су они који имају потенцијал да промене свет. Ако Србија има 1,500,000 деце – то значи да тренутно међу нама живи 900 деце који имају способност да промене свет. Њима су ствари незамисливе већини људи логичне и једноставне.

Елем, Они ће у сваком случају постати врхунски у нечему. Сада, да ли ће бити аутомеханичари или квантнимеханичари зависи од нас као њиховог окружења. Уколико за почетак будемо само причали о њима, развићемо свест и емоције, више људи ће о томе причати, схватаће важност натпросечних, идеје ће се родити, неко ће покренути акцију, а акција ће дати разултате. Ово је мој доприност тој идеји, бар за ово недељно јутро.

Ум и тело чине целину – ако мењамо стварност, треба прво да променимо своје размишљање.