Поштени домаћини и часни људи који су у политику ушли као изабрани народни представници, доживљавају да их смењују полуписмени секретари Мега-Тренд Владе, а професионални лажљивци попут Вулина и Пантића прозивају као анти-државне елементе

Распета између лажних обећања о бољем животу и језивих претњи које се грађанима саопштавају кроз апокалиптичне визије првог потпредседника владе, понижена и уплашена, Србија све више личи на болесника коме сазнање о метастази отупљује сваку перцепцију стварности и вољу да се бори за опстанак. А српски народ, зомбиран свакодневном таблоидном анестезијом, полако заборавља на своју снагу и вековне вредности уткане у своје национално биће. И као да никада нисмо имали славне интелектуалце и научнике, велике духовнике и страдалнике, моћне војсковође и државнике, пристајемо да у Лилипутанцима видимо Гуливере, у непријатељима спаситеље, у тлачитељима дародавце.

Зар је ико тог несрећног петог октобра, док је сањао свој сан о богатсву и слободи, могао веровати да ће тако брзо доћи време када ћемо неписмене молити да нас описмене, лопове да нас науче поштењу, а масоне да нас приведу Христу?! И још им дебело плаћати за то. Новцем, здрављем, животима!

Али, дошли су ти дани, дани којих би се и Кафка уплашио… Наши дани…

А у тим данима, када један подмукли и два осиона глобалистичка прокуратора, више и не крију да Србију гурају ка смртоносном загрљају евро-атлантизма, и даље дрско за то кривећи своје претходнике, свашта гледамо по земљи Србији…

… Патријарх и наши дани …

Остављени од свих, сем Русије, косметски Срби бију битку чији значај не може допрети до таблоизиране Србије. Поштени домаћини и часни људи који су у политку ушли као изабрани народни представници, доживљавају да их смењују полуписмени секретари Мега-Тренд Владе, а професионални лажљивци попут Вулина и Пантића прозивају као анти-државне елементе.

И још горе, да им прете у црно обучени батинаши са заставом Србије на рукаву.

И најгоре, да их се у порти свете Пећке патријаршије одрекне српски Патријарх, позивајући народ да изађе на шиптарске изборе и одабере „најбоље међу собом“. Као да не зна патријарх Иринеј да на изборним листама, са злочиначким шиптарским знамењем, нема најбољих, већ само оних других Срба. И као да не зна да су његове речи супротне закључцима највишег црквеног тела, Светог Архијерејског Синода, о Бриселском споразуму, а да он није Папа, већ само први међу епископима који се мора држати црквених канона и закона. Оно што је, онако надахнуто, говорио и обећавао док су га гостили у Москви, нећу ни да помињем, како не би испало да богохулим. Надам се само, и молим, да поред реал-премијера Србију није задесио и реал-патријарх …

… Косово је Турска наших дана …

„Драга браћо и пријатељи, имамо заједничку историју културе и цивилизације. Немојте заборавити, Турска је Косово и Косово је Турска, ми смо толико блиски тако да је и аутор турске химне Мехмет Акиф Ерсој са Косова, из Пећи“, рекао је Реџеп Тајип Ердоган у Призрену, граду бијеломе, понесен и занесен. Понесен, неспорно топлим дочеком које му је приредило неколико десетина хиљада људи, а занесен својим неоосманским сновима о царству које поново осваја Балкан, иако на јави оно полако нестаје чак и из Истанбула.

Силно су се изненадили наши званичници, учени Томислав Николић, реал-политичар Дачић и визионарски расположени Вучић. Да су се уместо Миће Мегатренда, Киплинга и Вебера дохватили епског десетерца као основе свог образовања све би им било јасно. И о Турцима, и о Арапима. И о Анкари, и о Дубаију. Јер, тамо све пише. И зашто је Марко орао друмове и зашто је дошао, па отишао, „Арап прекоморац“.

Овако, вилица им је испала од зачуђености, а дипломатски иступи Србије нису били оштрији од времена кадa су дошла прва признања Косова. А прво признање учинила је, о гле чуда! управо Турска.

Намах схвативши да нам Ердоган није толики пријатељ каквим нам га је представљао, лукави Тома се досетио да нам објасни како га је наследио од Тадића, као да је Ердоган очева родна кућа коју мораш одржавати па шта кошта да кошта.

Уплашивши се да су Ердоганове речи претња Бриселском споразуму и порука да он и Тачи заправо преговарају око туђе земље која је у некаквом историјском „судском“ спору, Дачић је заборавио на постулате своје реал-политике па потегао неке историјске секвенце из свог вокабулара.

Најдаље је, ипак, отишао свеприсутни први потпредседник владе који је још једном практично демонстрирао зашто му се његови западни ментори, који га званично тапшу по рамену, смеју чим окрене леђа. Ни мање ни више затражио је да се Ердоган извини под хитно, а за остале кораке, рекао је, „треба сачекати реакцију званичног Брисела“ од кога је он „затражио“ да се изјасни. Замислите само. Кажу да се Ван Ромпеју од смеха покварила фризура, а Ештоновој спустила дијафрагма. Па се још он, Вучић, почудио на бриселско ћутање!

Али, ћутао је и Ердоган. Или, зацењен од смеха није могао да проговори. Није ни важно, исто му дође. Сва је срећа па је министар иностраних послова Турске, Давутоглу, увек озбиљан па је Мркићу појаснио да ми то нисмо добро разумели и да ми, заправо, ништа не разумемо. Као земља која је признала Косово и са њим успоставила дипломатске односе Турска, не сматра Косово српском територијом, па самим тим и нема због чега да се Србији извињава. Просто, зар не? Зар је могуће да они, чак и овакви какви су, то не разумеју?

Ма, није наравно. Само им је лепо дошла представа за домаћу публику. Кад се упале светла и Косова више не буде на нашим картама већ ћемо се бавити нечим другим, што ће донети ови наши дани…

… Господар Вучић, наших дана …

Моћан али достојанствен, надахнут али прорачунат, поцепао је Господар наших дана припремљени свечарски говор и гомили, опијеној мирисом привилегија, понудио срце на длану. Шта ћете више од политичара у кризним временима?! Ко таквом гесту не поверује тражи хлеба преко погаче, а таквих код Њих нема. Јер, код Њих, скромност није врлина, већ обавеза. И зато су они клицали! Цела Арена. А онда им је он, по правилима Сорошевих приручника за гуруе открио једну од светих тајни.

Они су, рекао им је, настали да би Србији било боље. И они су, суочени са тако једноставном али зрачећом истином, опет заклицали, пробуђени и просветљени њеном неизрецивом дубином. Неки мекшег срца пустили су и по коју сузу усхићени што их све заједно спаја тако племенит циљ, а не проста жеља да се добро ухлебе или напредују у служби.

А кад им је још обећао зној и сузе данас, а свеколики европски рај тачно 2020, они су схватили да пред њима није човек већ месија. И опет су закликтали…

Али, он их већ није чуо. Морао је за Дубаи где је сада седиште нове „српске“ авио-компаније да договори нове послове чији ће детаљи бити строго чувана тајна, а ефекти бити видљиви у трећем кварталу 2019…

… Земља лудих у нашим данима …

Онај који је у осамнаестој открио Милошевића, а у четрдесетпетој Киплинга и који је спознао Европу тек када се оклизнуо на кору од Банане, поручио нам је да „само луд човек може рећи да улазак у ЕУ није у нашем интересу“. То се зове реал-политика. Он, Вучић, Чеда Јовановић, Весна Пешић, Соња Бисерко, и остала политичка „елита“ су паметни или нормални, како год хоћете, а близу 60 % грађана Србије који су против ЕУ интеграција по цену Космета су лудаци. У том „лудилу“ предводе их Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Матија Бећковић, Василије Крестић и многи други, који какав се мрак шири над Србијом, могу ускоро заиста очекивати навлачење лудачке кошуље.

Истина, Дачић није први српски политичар који је свој народ назвао лудим. Учинио је то, својевремено, професор Јован Рашковић, лидер крајинских Срба, али по сасвим другом основу и у специфичној ситуацији (када му је Туђман изложио своје виђење решења „српског проблема“ у Хрватској, а он одбио). Сем тога, Рашковић је био политичар по нужди а психијатар по занимању, па његове речи имају сасвим другу конотацију од безобразлука овог политиичког бескичмењака, који ставове мења као чарапе.

Е, сад, тај политички бескичмењак, који је за годину дана свог премијеровања у влади Александра Вучића задужио (финансијски) Србију више него Слободан Милошевић за цео свој век, ове речи није изрекао случајно. Напротив.

Није их изрекао ни што му се може, а може му се. Нити их је изрекао зато што је неотесан, а и то јесте.

Он то само, поново, користи методу „дечијег језика“, која подразумева да се тврдње тако изречене обично не подвргавају критичкој пажњи „примаоца“, нити се морају доказивати озбиљним аргументима. Већ сам писао о томе, нећу опет. Он је најбољи пример ефикасности ове Тависток-методе. Само, можда је попио мало више вина, па је овај пут пренебрегао да свака увредљивост у „говору дечијег језика“ мора бити искључена, јер буди „отпор примаоца“. Али, опростиће му то његови ментори, стекао је он код њих довољно кредита. А и нема те изјаве коју српска таблоидна сила не може да поправи и преусмери у нашим данима …

И тако. Наши дани капљу некада споро, некада брзо, али увек праве велико блато. А ми гацамо по њему са све мање снаге, и све мање наде. Када год може, ексер безнађа и бесперспективности у наше главе закива и Александар Вучић, својим застрашујућим визијама, које ако и нису последица њговог извитопереног ума, јесу техника „застрашивања масе“, један од специјалитета савременог глобализма.

Али, ја ћу вам рећи једну добру вест. Већ смо, као народ, живели ове наше дане. И преживели их. Победили. Само, о томе нису писали Вебер и Киплинг. Писао је Дис. Све ово што нам се дешава. Зато, желим да овај осврт завршите тако што ћете послушати оно шта нам велики српски песник поручује из прошлости коју Дачић жели да нам избрише.

А кад глумац Горан Султановић заврши своје сјајно извођење биће вам јасно и шта ОНИ хоће и шта МИ морамо !!

Драган Милашиновић

ЦЕОПОМ-Истина