Јуриј Баранчик
Ако дође до победе у Сирији са променом Асадовог режима а паралелно, под изговором борбе против Ирана који пружа помоћ Сирији, буде без инвазије разорена индустријска и војно-индустријска инфраструктура Ирана, онда ће то бити громогласна победа САД каква је потребна у предизборној години

Развој догађаја око Сирије и Ирана показује следеће:

Као прво, САД су још пре гласања око резолуције о Сирији у Савету безбедности ОУН биле свесне да им неће успети да прогурају антисиријску резолуцију, пошто ће је РФ и НРК блокирати. Ипак су се свесно определиле за ескалацију конфликта како би на следећем кораку оптужиле Савет безбедности УН за неспособност и одвезале себи руке за решавање сиријског питања мимо механизама ОУН – исто као што су учиниле и у случају агресије на Југославију. Како би се избегло оптуживање НАТО-а за кршење Повеље ОУН, САД ће највероватније напад на Сирију извести уз помоћ ауторитативних режима из Персијског залива, делова Ал Каиде пребачених из Либије и, можда, Турске. Јасно је да ће под заставом тих земаља деловати и јединице земаља НАТО-а.

Као друго, операција против Сирије мора да се заврши што пре. У суштини, она мора бити муњевита и не сме се допустити да конфликт прерасте у „лонг-плеј“ с перспективом почетка партизанског рата. У ту сврху им је неопходно да у најкраћем року сиријску војску лише руководства, тј. како самог председника Башара Асада тако и војне врхушке. Зато би сиријско руководство требало да се прибојава удара високопрецизним оружјем на местима могућег боравка председника и војног руководства, а такође операција западних командоса у зони стратешких објеката ради њиховог онеспособљавања. Кључни тренутак, како показује искуство свих претходних агресија НАТО-а на независне земље, постаће преузимање контроле у ваздуху и дуж приобалне линије.

Као треће, гласање у ОУН је показало да су се САД свесно одлучиле на ескалацију конфликта како би брже-боље измакле деловању норми међународног права и што пре обезбедиле антисиријској коалицији слободне руке. САД више не намеравају да поштују норме и правила игре и спремне су да користе силу за постизање постављених циљева. С обзиром на то како су САД примиле став РФ и НРК у Савету безбедности, њихова војна реакција биће демонстративно громогласна како би што болније поткачиле руско и кинеско руководство – у смислу да САД и њихове савезнике „заболе уво“ за међународно право – у случају да супротна страна није спремна да га с оружјем у руци брани.
Као четврто, врло је веоватно да временски размак између напада на Сирију и Иран неће бити велики – напад на Сирију снагама америчких вазала и Лиге арапских држава (ЛАД) омогућиће да се убрзо у рат увуче и НАТО, али већ против Ирана. Очигледно, то се може учинити само путем провокације против бродова ратне морнарице САД у зони конфликта, или провокације против снага НАТО-а у региону, на пример у Турској. Онда учешће саме Турске у конфликту неће бити под знаком питања, што је посебно важно, с обзиром на бројност турске војске. Провокација, за коју ће светска гласила окривити Иран, одвезаће руке САД и њиховим савезницима из НАТО-а и омогућити започињање борбених дејстава против Ирана.
Врло је висока вероватноћа такве варијанте с обзиром на то да ће, чим почну борбена дејства против Сирије, Иран моћи да пружа подршку Башару Асаду: како преносе светска гласила, на територији Сирије се већ налази 15.000 иранских војника. Према томе, сукоб ће почети да се отеже. А ако САД и НАТО не буду непосредно „радиле“ на Сирији него преко ЛАД, онда ће снаге НАТО-а на челу са САД моћи да се усредсреде на конфликт с Ираном.
Стручњаци исправно примећују да САД никада нису започињале рат у последњој години председничког мандата. Међутим, републиканци обећавају да ће бити прилично озбиљна конкуренција Обами на следећим изборима. Зато је сасвим могуће да добитник Нобелове „награде за мир“ започне рат пре краја свог боравка у Белој кући, како би се, захваљујући брзом и победничком рату уочи избора, одржао у председничкој фотељи током још једног мандата.
Још бих желео да истакнем различит карактер мешања НАТО-а и њихових савезника у послове Сирије и Ирана. Док Сирији прети опсежна инвазија, Иран ће је највероватније избећи. Уместо тога, против њега ће се највероватније водити даљински рат у циљу уништавања индустријске и војно-индустријске инфраструктуре, укључујући нуклеарни комплекс. Претпостављам да ће бити под ударом и нуклеарка у Бушеру како би се проверило колико су озбиљни напори иранских власти да заштите такве објекте од напада из ваздуха.

Даљи карактер дејстава САД зависи од једног чиниоца – да ли ће руководство Ирана збиља одлучити да пренесе борбена дејства на територију оних земаља одакле га буду нападале САД и њихове савезнице из НАТО-а. Очигледно је да само решеност Техерана да спроведе такав сценарио представља залог његове победе или, у најмању руку, прилично дуготрајног отпора. То тешко да ће одвратити САД од агресије пре избора, пошто ће само у том случају шансе Барака Обаме да поново буде изабран за председника са сваким даном војних дејстава расти. Такође је очигледно да је једно од најважнијих питања кампање – хоће ли Израел учествовати у предстојећем сукобу.
Постоји још један – психолошки разлог велике вероватноће да напади на Сирију и Иран буду међусобно координисани. Како би се савладао отпор међународног јавног мњења САД је потребна громогласна победа. Врло громогласна победа. Достиже ли се она у случају победе у Сирији? Не, пошто су снаге неупоредиве. Достиже ли се она у случају даљинског рата с Ираном? Не, пошто то више личи на разбојништво. Али зато ако дође до победе у Сирији са променом Асадовог режима, а паралелно, под изговором борбе против Ирана који пружа помоћ Сирији, буде без инвазије разорена индустријска и војно-индустријска инфраструктура Ирана, онда ће то бити громогласно. Тиме САД желе да покажу читавом осталом свету да реч Русије и НРК ништа не значи, да је важна само реч САД и да ће бити како оне кажу. У суштини – назначен је пролог Трећег светског рата за опстанак, само овог пута са прекоокеанским светским полицајцем. Питање је, као и 1931. године за Стаљина, само у томе колико нам је преостало времена и хоћемо ли стићи да се преоружамо.

(Са руског превела Сава Росић)