Уједињена Европа жели да коначно затвори срамно поглавље своје недавне историје. Ипак, Срби су показали да се не слажу са „историјским договором“ Београда и Приштине. На биралишта је изашло мало Срба – можда као знак протеста, можда због страха. Истовремено, на вишем нивоу, тај неуспех носи и добру поуку. Он показује да нема подвлачења црте на Балкану и да брза решења нису увек и најбоља.
Избори на Косову су прошли, али проблеми су остали, коментарише немачка штампа. Ноје оснабрикер цајтунг: „Европска унија добро пази. Са једне стране, војници Кфора из Европе још увек се брину за безбедност на том трусном подручју, са друге, ови избори представљају важан тест за Србију на њеном путу ка Европској унији. Трајни сукоб између Србије и њене отцепљене покрајине Косово и даље се кува. Мала излазност српске мањине представља неуспех. Бојкот и покушаји застрашивања такође показују колико је тешко распетљати ситуацију. Ипак, постоји и мали успех – чињеница да су избори уопште одржани и да су власти у Београду и Приштини за то биле подједнако заинтересоване. Али север Косова је још далеко од мира и просперитета.“
Мителбајерише цајтунг у опширном коментару пише да „уједињена Европа жели да коначно затвори срамно поглавље своје недавне историје“. Ипак, Срби су показали да се не слажу са „историјским договором“ Београда и Приштине, тумачи тај лист: „На биралишта је изашло мало Срба – можда као знак протеста, можда због страха од екстремиста. То је за жаљење, јер мала излазност једино може да одложи нормализацију на Косову. Истовремено, на вишем нивоу, тај неуспех носи и добру поуку. Он показује да нема подвлачења црте на Балкану и да брза решења нису увек и најбоља. Један од ефеката сукоба између Срба и Албанаца био је да се успоре реформе у обе нације и истакну старе размирице унутар тих народа. Исто важи и за све међунационалне сукобе у бившој Југославији. То није случајно. Заправо, то је често узрок окршаја који су наизглед етнички мотивисани. Преко сукоба на Косову, тешко посустали Милошевић је пре 15 година последњи пут успео да уједини народ. А сва енергија Албанаца данас је усредсређена на самоопредељење – ‘потпуно самоопредељење’ и међународно признање. Политичари уопште не размишљају о томе шта ће почети да раде када коначно стекну самосталност.
Церемонијално помирење које сада доживљавамо на Балкану подједнако је далеко од свакодневног живота као и такозвани свети рат који су елите водиле међусобно. Није случајно то што су на Косову на обе стране исти они људи који су након великог рата инсценирали велики мир: код Албанаца – Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, раније важне вође злокобне ‘Ослободилачке војске’ или УЧК, код Срба – Ивица Дачић, некадашњи Милошевићев портпарол и Александар Вучић који је раније ширио радикалну мржњу. Обе стране се добро познају, што је можда и практично. Али помало је мучно што баш они морају да преговарају о трајном решењу за будућност. Они се најбоље разумеју у игре моћи.
Војне вође са свих страна су још током деведесетих учествовале у међународним конференцијама, плановима о миру и кључним преговорима. Тако су хтели западњачки миротворци, по принципу – у паклу је ђаво позитиван лик. Али Балкан данас није више пакао. Више се не исплати надати се да ће господар подземног света показати мало разумевања, ако према њему сви буду фини. Данас наде почивају на људима у региону, а има их много, којима је доста игре чији је циљ моћ. Ти људи желе да разговарају о послу, водоводу или просторном планирању, а не о државама или њиховим границама. ‘Процес помирења’ на Косову њих за сада заобилази. Велики потези држава и влада неће донети победу грађанима Косова – ни Албанцима ни Србима ни припадницима мањина. Док трају игре нација њихови банални интереси нису предмет преговора.“
Припремио: Дарко Јањевић
Дојче веле
српска мањина –?