Вучићеве лондонске магле

Да ли Србијом управљају британске обавештајне службе?

Зашто је Србија земља изгубљеног суверенитета, и ко управља њеним институцијама

Пред крај лета 2013. године, надахнут сопственим владарским лудилом, први потпредседник владе Александар Вучић, дописао је још једну страницу у пребогатој историји српске политичке сатире рекавши: „Србија и српска влада сада имају неупоредиво бољу међународну правну позицију него пре годину дана и ја страхујем да изнесем податке појединих уговора које су правиле бивше владе, јер би неко у иностранству могао да се запита- каква је ово земља?“.

Заиста, каква је земља у којој харају лоповски инвестициони фондови којима управљају „обавештајне заједнице“ оних држава које већ две деценије понижавају Србију? Каква је то држава у којој преобраћени радикал врши дужност британског каплара који постројава Србе на Косову, дели педагошке лекције и штити тековине демократске пљачке?

Први потпредседник владе Србије делује самостално. Не полаже рачуна никоме. Ни влади ни парламенту ни народу. Али зато о свом деловању редовно обавештава врх британске обавештајне службе МИ6. Србија је, захваљујући људима попут Александра Вучића, и даље њихова „зона одговорности“. Под његовом заштитом налази се онај део невладиног сектора који се бави нечасним послом продаје националних интереса.

Захваљујући њему, актери епохалне демократске пљачке још увек уживају у плодовима отимачине а опљачкани новац лежи на страним банкама.

Србија би морала да учи од великих земаља и стабилних влада. Русија се једним потезом отарасила страних „посматрачко-обавештајних“ организација. И то није угрозило њену спољну и унутрашњу трговину, нити њену сарадњу са остатком света…

Недавно је руска Дума усвојила закон којим се невладине организације финансиране из иностранства називају „страним агентима“. Прави повод доношења тог закона, било је деловање организација за праћење избора „Голос“, коју финансира влада САД. Овим законом, уведена су строга ограничења у раду невладиних организација за које Кремљ процени да на било какав начин учествују у политичкој активности.

Ипак, ако се и усуде да учествују у „креацији“ политичког живота у Русији, према том закону, сваки материјал који такве групе дистрибуирају могу бити објављене само уз видно истакнуто упозорење да су његови аутори „страни агенти“. Осим тога, закон је предвидео да такве организације морају да доставе детаљан квартални извештај о свом пословању, што до скора није био случај, него је њихово пословање било строга тајна.

Овакав став руске Думе многима је у Србији зазвучао као недемократски, али, свако ко познаје судбину бивших совјетских република након пада комунизма и доласка западних институција за дробљење држава и народа, врло добро зна да друкчије и није могло бити.

Наиме, поучени горким искуством из доба Јељцинове владавине, када су широм некадашњег совјетског блока почеле да харају америчке и западноевропске невладине организације (хушкајући на сепаратизам, наводећи на распродају националног блага, стварајући паралелну политичку моћ), Путинова Русија је одлучила да се томе успротиви законским средствима. У противном, чак и тако велика и моћна држава, била би у релативном кратком року претворена у депонију цивилизације.

На жалост, на такву депонију данас понајвише личи Србија, захваљујући томе што њене корумпиране владе нису хтеле да се на адекватан начин обрачунају са евроамеричким економским убицама, мрачним саветницима, армијама шпијуна, културним геноцидом, сталним списковима нових захтева због бесмислене тежње ка уласку у Европску унију, понижавањима пред најнижим евроатланским чиновницима који сврате повремено да уринирају на све што је српско…Због свега тога, слика савремене Србије изгледа као да је скинута са платна славног холандског сликара Питера Бројгела, препуна излуђене сиротиње и мршавих уличних паса.

Изрод о препороду

Након тринаест година од пада Милошевићевог режима, нема више ни трага од домаћих институција, скоро да више не постоји ниједан домаћи стандард, како у здравству, тако и у школству, војсци, полицији, правосуђу…Све се, на највулгарнији начин копира из Европске уније и САД.

Није спорна природна потреба Србије да буде отворена за проток људи, робе, капитала, нових идеја, размене добара…Али, овде није реч о томе. На сцени је систематско убијање Србије, промена њеног личног описа, затирање нације, промена граница, уништавање језика, културе, гажење свих моралних начела, брутално фалсификовање историје…Овакав слом не дешава се ни у једној савременој европској земљи, без обзира што је већина њих у чланству Европске уније и што је већина сачувала свој суверенитет, како економски и политички, тако и културни и сваки други.

Упркос томе, у сред агресивне отимачине дела државне територије Србије, Александар Вучић, нови самозвани „препородитељ“ државе (од Срба је, према сопственом признању, дигао руке!), доводи „специјалне саветнике“ из земаља које су признале Косово као независну албанску државу. Али, без обзира на то што се данас бави распамећивањем Срба на Косову и свих грађана унутар остатка Србије, убрзо ће и Вучић да схвати пуни смисао оне горко-шаљиве македонске народне пословице која гласи: „…У туђега татка, поголема п…тка“. Али, док се то не деси, трајаће и даље разарање ове државе и њених добара.

Инвестициони криминал

Непосредно након завођења такозване демократске власти у Србији, појавиле су се и читаве хорде привредно-обавештајних организација које су се устоличиле на овом делу Балкана, боље него код своје куће. На њиховој мети су све државне институције, почевши од Владе Србије па наниже, према локалној самоуправи.

Један од најбољих примера како евроамеричке корпорације претварају мале државе у „отворено друштво“, а заправо их своде на ниво најобичније колоније, десио се 2004. године приликом изградње карго центра на аеродрому у Сурчину, чија је вредност процењена на око 100 милиона долара. Као инвеститор се појавила се фирма „Дyнцорп“ из САД.

Треба знати да су иза „Дyнцорпа“, као финансијске и консултантске компаније, стајале све саме „звезде“ српске пропасти из деведесетих: Роберт Гелбард, бивши специјални изасланик Била Клинтона на Балкану, Вилијам, шеф мисије ОЕБС на Косову и Метохији, бивши генерали војске САД, пензионисани агенти ЦИА, дипломате на располагању америчкој администрацији, па чак и Агим Чеку, у то време командант такозваног Косовског заштитног корпуса!

Важно је поменути и то да „Дyнцорп Интернатионал“ као приватна компанија спада међу првих двадесетак „уговарача“ америчке владе, да је централа фирме је у Рестону, у Вирџинији, те да је пружала услуге за америчку војску на подручјима свих већих ратишта, као што су били Босна, Сомалија, Хаити, Колумбија, Косово и Кувајт. У Србију се „Дyнацорп“ није ушуњала тек тако, него је платила колико треба (и коме треба) да заузме један од стратешки најважнијих транспортних центара у региону.

На исти начин делују готово све стране институције, с том разликом што неке од њих долазе као прави окупатори, захтевају од поробљеног домаћина најбољи смештај, најбољи пословни простор и апсолутну послушност. Мало је грађана у Србији који знају да се канцеларија НАТО пакта у Србији налази у згради Министарства одбране, да се канцеларија Међународног монетарног фонда налази у сред Народне банке Србије, да је Београд…

Осим класичне шпијунаже, Србију дана купују и разарају јавности потпуно непознати инвестициони фондови из Америке, Немачке, Велике Британије, Аустрије, па чак и Мађарске, који имају задатак да Србију осакате на сваки могући начин. Најпре према „моделу“ некадашњег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера који је примењиван на јужноазијске народе(„…довољно је да их оставимо без хране“).

Инвестициони фондови који су у Србији већ пустили своје пипке, поробили или сасвим уништили домаћу производњу, имају своје име. Из неког разлога српска јавност ништа не зна о њима. Важно је поменути неке од њих: Интел Цапитал (Немачка/САД), Цримсон Цапитал (САД), Либертас Цапитал (Велика Британија), Примус Вентуре Цапитал (Мађарска), ВП Еастерн Еуропе Ребате (Немачка), Тецхнологy Вентуре Цапитал Фацилитy при Европској банци за обнову и развој (ЕБРД).

Већ је познато да се ЕБРД у Србији појављује не само као банка него и као инвеститор, и то у „пројектима“ који су, слободно говорећи, криминалног типа, јер су многи од њих покренути мимо важећих закона. Али, корумпирани српски „вождови“ увек нуде више: закон није проблем-заобићи ћемо га!

Ловочувари у Србији

Кад год се неки ретки глас успротивио оваквој пљачки државних добара у Србији, или било каквој другој врсти стране агресије замаскиране у људска права и слободе, армија невладиних организација (НВО) је колективно устајала да заштити своје донаторе. Србија је препуна лажних хуманитараца. У њој делују Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор за људска права, Иницијатива младих за људска права, Београдски центар за људска права, Санџачки одбор за заштиту људских права…

Сви они служе само своме донатору и политици оне државе одакле новац долази.

Поједини покрети и организације који су разапети на крст због супротног мишљења, са разлогом тврде да је деловање поменутих НВО је у најгрубљем сукобу са интересима грађана Србије и Републике Србије и њеним законима, те да им је, заправо, основни циљ урушавање државног поретка и суверености земље, као и политичка пропагандна за њено територијално распарчавање, приликом које користе најотворенији говор мржње и дискриминацију према Србима у њиховој матици држави.

Водећи са непрегледног списка невладиних организација у Србији на најгрубље начине отворено крше Устав и законе, вршећи тешка кривична дела против уставног поретка.

Према јавно расположивим подацима, у Србији делује више од 5000 страних привредника. Оних који одлучују о економској судбини Србије, који пресудно делују на одлуке владе Србије, има тек двадесетак.

Наважнији међу њима су овде заштићенији од сваког државног службеника, а на услузи им, беспоговорно, стоји комплетан државни апарат, сви државни ресурси, сва потребна логистика, као и финансијска помоћ из буџета. Нигде у свету таквих услова за рад нема.

Али, како је Србија сведена на обичну колонију, све је могуће, па и то да, на пример, директор предузећа „Фијат аутомобили Србија“, Ђовани де Филипс, крајем децембра 2009. године уплати 98 милиона евра и постане већински власник Фабрике аутомобила у Крагујевцу са 67 одсто капитала, а онда Србија као мањински власник даје из буџета овом италијанском бизнисмену најмање 300 милиона евра чистог новца!

Међу најмоћнијим људима који су обележили епоху демократске пљачке у Србији, свакако је и Ћел Мартен Јонсен, директор „Теленора“, норвешког мобилног оператора, која је са Демократском странком и мешетарима из Г-17 отвореном корупцијом дошла до тога да данас обрће милијарде на српском тржишту. За узврат, дружина око Млађана Динкића и Бориса Тадића добила је норвешке пасоше, и стотине милиона на рачунима.

Међу правим „газдама“ Србије, нашла се својевремено и директорка Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), Хилдегард Гацек, дискретна жена која се чувала српске јавности као живе ватре. Од преко две милијарде евра које је ЕБРД инвестирала, углавном у инфраструктуру, енергетику, пољопривреду и компаније, већина од тога је завршила у рукама српских тајкуна и Демократске странке. Пре доласка у Београд, Хилдегард Гацек је 25 година радила у великој Британији, а онда, након пада комунизма, одлази на Кавказ и у Румунију, са задатком да оствари пројекат финансијског поробљавања овог дела бившег источног блока. И делимично успела у томе.

Као ретко ко у поробљеној источној Европи, Србија може да се похвали како у њој столује сама елита међународних трговинских мешетара. Међу њима се година истицао и Скип Борнхитер, иначе регионални директор компаније „Филип Морис“ за југоисточну Европу, који је био и председник Америчке привредне коморе у Србији.

И Бронхитер, као и сви остали који суштински управљају Србијом, диктира правила игре. Између осталог, довољно је моћан да влади Србије сугерише висину акциза на дуван и тиме оштети буџет Србије. Од како су Александар Влаховић и Божидар Ђелић на скандалозан начин продали Дуванску индустрију Ниш овој компанији, Србија је остала ускраћена за неколико милијарди евра прихода.

У јулу месецу 2010. место шефа канцеларије Светске банке у Србији запоседнуо је Лу Бефор. Од тада, његова је реч последња кад је у питању финансирање путоградње у Србији. Али, као и његов претходник Сајмон Греј, који је седео у Београду и одређивао чак и ко ће бити извођач радова, и Лу Бефор верно спроводи политику Светске банке која, заједно са ЕБРД држи више од половине српског дуга под својом контролом.

Србијом директно и индиректно управља и Мајкл Харви, директор Америчке агенције за међународни развој (УСАИД) за Србију. Од 2001. године УСАИД је инвестирао преко 725 милиона долара, али чак ни амбасада САД не зна шта уствари УСАИД ради у Србији, нити где и како троши новац америчких грађана.

Бивши амбасадор Велике Британије у Београду, Мајкл Девенпорт, још од новембра месеца 2010. године, посредно или непосредно кородинира рад поменутих људи. Пре тога, био је директор Директората за Русију, централну Азију и Јужни Кавказ у Форин офису у Лондону. Између 2007. и 2010. саветовао је министре иностраних послова о односима Велике Британије са Русијом и ширим регионом (ту се подразумева и Србија!) и био је задужен за мрежу од 12 дипломатских представништава и са комплетним обавештајним центрима.

Вучић на брифингу код директора МИ6 у Лондону

Нико у Србији, па ни они који су о томе морали да буду обавештени, попут владе или парламента, није обавештена да је Александар Вучић током октобра месеца био „драги гост“ у Лондону, али и да је био „на рапорту“ код шефова британске обавештајне службе МИ&, за који обавља радне задатке. ански „Индепендент“ се потрудио да јавност у њиховој земљи не остане ускраћена за ову информацију, опа је објавио текст чије делове је касније пренео и „Фајненшл тајмс“. Због Србије и српске јавности, Таблоид објављује превод делова његових изјава које је дао приликом његовог боравка тамо…

Знајући да ће то годити ушима МИ6, „Индипендент“ лепо пише о Александару Вучићу као човеку кога на Западу виде као неког ко је спреман да прихвати ризик, као гласника умерености и модернизације, некога ко Србију враћа „у клуб“, у опширном чланку посвећеном, како истиче лист, најмоћнијем политичару у Србији.

У овом тексту урађеном у најбољем маниру глорификатора из МИ6, наводи се да је први потпредседник Владе Србије Александар Вучић је човек кога на Западу виде као неког ко је спреман да прихвати ризик, гласник умерености и модернизације. Наравно, све се врти око рпизнавања Косова, због чега је комплетна британска влада сагласна да Вучића задрже на власти „још мало“, док се избори на Косову не заврше и док не буду јасни резултати њиховог окупаторског посла у српској прадомовини.

Вучић је, подсећа лист, одлучио да ће његова странка, са највише представника у парламенту, за сада наставити да подржава коалицију предвођену премијером Ивицом Дачићем.

„…Он сам ће, наравно, играти велику улогу у предстојећој реконструкцији и наставити да има доминанти утицај на политику владе. Модерна српска верзија Ерла од Ворвика, познатог као творац краљева, је, чини се, поново тријумфовала“, примећује Индипендент. Лист саучеснички указује да је последњих неколико месеци ситуација била грозничава.

„Ишао је (Вучић) на Косово да постигне политичко решење као један од услова за придруживање Србије ЕУ. Исти траг га је одвео у Брисел на састанак са баронесом Ештон, високом представницом ЕУ за спољне послове, доказаним савезником“, пише британски лист.

Према том споразуму, Београд ће прихватити да администрација косовских Албанаца има легално право на читаву територију Косова, мада ће српска мањина имати сопствене полицијске снаге и судски систем, наводи лист.

„Услови нису идеални, али су најбољи које смо могли да добијемо, они су нешто на чему може да се гради будућност. Срби су ме раније радо дочекивали. Истина је да се овог пута нису сложили са свим што сам рекао, али су захвални што ништа нисам крио, отишао сам и објаснио ситуацију директно“, рекао је Вучић за Индипендент.

Када је реч о односима са Британијом, иначе на узлазној линији, он је током недавне посете Лондону имао корисне разговоре са шефом дипломатије Вилијамом Хејгом и министром одбране Филипом Хамондом, као и директорима служби МИ6 и МИ5, Џоном Сојерсом и Ендрјуом Паркером.

Док је био у Британији, отишао је на плодоносан пут у Шкотску како би разрадио детаље са шеиком Мохамедом о томе како да „Етихад“ из Емирата преузме удео у новоименованој компанији „Ер Србија“.

„Британска влада снажно подржава Србију на нашем европском путу и због тога смо им захвални. Везе ће постати тешње и британска влада ће нас сматрати поузданим савезницима. Наравно, разговарали смо и о Косову, нашим разликама из времена рата, али такође и о ономе шта је постигнуто отада. Разговарали смо о војним и политичким питањима и уживао сам у разговорима са Хејгом и Хамондом. Посебно сам уживао у разговорима са директорима Ми 5 и Ми6, имамо заједничке интересе у борби против тероризма“, навео је тада.

Човек спреман да преузме ризик

Чердесетрогодишњи Вучић постао је неко кога на Западу виде као човека спремног да прихвати ризик, а све више и у региону, пише британски „Индипендент“, и додаје да је много радио на својој репутацији као гласника умерености и модернизације потребне да се превазиђу велики проблеми.

Индипендент подсећа да је Вучић недавно осудио масакр које су српске снаге починиле у Сребреници, у којем је страдало више од 8.000 Бошњака, као „стравичан, ужасан злочин који је толико страшан да би свако требало да се стиди што неко, ко је у томе учествовао, припада том народу. “ Али, он је такође истакао да се то дешавало у време када су „Србима одрубљиване главе на Озрену“.

На питање да ли је спреман да оде у Сребреницу да ода пошту настадалима, Вучић је инсистирао да са тим нема никакав проблем. Али, желео би да буде сигуран да његова посета неће бити погрешно интерпретирана и или схваћена као провокација за Бошњаке.

Србија посебно мора да раскрсти са старом навиком да мобилише друштво за рат, као што је чинила толико пута у прошлости често с катастрофалним резултатима: „Леон Панета (амерички министар одбране) је једном набрајао у колико ратова су Американци учествовали. Истакао сам да је Србија могла то боље, а истакао сам и колико смо таквих ратова изгубили“, присећао се Вучић.

„Када су ме упитали да ли је тада било време да преиспитамо нашу стратегију, могао сам само да се сложим. Битке са којима се сада суочавамо нису битке са пиштољима и тенковима, већ са економијом.

Доносимо законе како бисмо убрзали издавање дозволе за планирање, морамо да решимо питање дугова и морамо да се боримо против корупције. Размишљамо о томе да доведемо консултанте из иностранства да раде то, баш као што смо радили са нашом авио-компанијом и Етихадом“, навео је Вучић.

Лист цитира Вучића да размишља о томе да доведе консултанте из иностранства, а један од саветника који се помиње је Доминик Строс Кан, а на опаску да тај човек има својеврстан скандалозан „багаж“, Вучић одговара да и „није реч о његовом приватном животу, већ о стручности коју поседује. “

Један од његових сарадника рекао је касније: „Оно што он ( Вучић) мисли јесте да је ово Србија и да овде пуно људи носи свакакве врсте багажа“.
Лист констатује да Вучића ни сопствени багаж није успорио, напротив: „Сматра се да му даје кредибилитет – трансформација од демагога до демократе прихваћена је као истинска. Остаје да се види колико ће му лако пасти вођење Србије у Европску унију и однос поверења и узајамних предности са својим бившим непријатељима“, закључује британски дневник.

Рапорт редова Вучића

Да је у питању „редован рапорт“ Александра Вучића у Лондону, говори и податак да је почетком године ( 6. и 7. марта 2013.), у својству министра одбране Србије дошао да „положи рачуне“. Британски медији су лаконски написали да је имао „низ састанака“ у Горњем дому парламента, укључујући и онај са лордом Бозвелом који је председавајући, са члановима Комитета за Европску унију, као и са министром спољних послова Вилијамом Хејгом, министром одбране Филипом Хамондом, министром за Европу Дејвидом Лидингтоном, министром за стратегију унутрашње безбедности Ендруом Мурисоном и једним бројем британских функционера из обавештајних служби МИ5 и МИ6. Опет је било Косово на дневном реду, као и „руско питање на Балкану“.

Јужним током до спасења

Противници енергетског споразума са Русијом (и њихови спонозори у Лондону) упорно истрајавају на преварама! Продају НИС-а и даље представљају као пљачку а изградњу гасовода Јужни ток као наставак онога што они зову „енергетски неспоразум“. Чињенице говоре нешто друго. Руси су од највећег државног губиташа направили респектабилно компанију која пуни буџет Србије. Изградња гасовода запослиће 15.000 људи. Када крене реализација припадајућих инфраструктурних пројеката, биће још и више запослених, покренуће се целокупна индустрија: машиноградња, грађевинарство..

Русија је највећи економски партнер Запада, пре свега у Немачкој, са којом је прошле године остварила рекордни обим робне размене од преко 80 милијарди евра. Да није тако, не би ове две земље заједнички учестовале у изградњи стратешког гасовода Северни ток. Ако је партнерство са Русијом добро за Немачку, зашто не би било добро за Србију и за изградњу крака гасовода Јужни ток?

Антируска пропаганда која се данас у режимским медијима (пре свега на РТВ Б92) води око Јужног тока, само је наставак ранијих лажи која се водила око куповине Нафтне индустрије Србије (НИС) од стране руског државног нафтног гиганта Газпрома. Али, као што каже једна изрека, „само је време непогрешиво“.

За пет година колико Газпром управља НИС-ом ова компанија је од губиташа којег су плаћали грађани Србије постала једна од највећих и најуспешнијих компанија у Југоисточној Европи која је само прошле године на име пореза у буџет Србије уплатила скоро милијарду евра.
То је готово 15 одсто целокупног буџета Србије за 2013. годину. Удео ове компаније у нашем БДП је чак 8.3 одсто, колико и целокупне српске пољопривреде!

Б 92 није рекао да је НИС исплатио 12,4 милијарди динара на име дивиденди, што је највише у историји Србије, при чему је републички буџет приходовао око 4,6 милијарди динара. У следеће три године НИС ће у Србију уложити додатних 1,5 милијарди евра што ће бити снажан развојни импулс за целокупну привреду Србије имајући у виду да стотине малих и средњих предузећа раде као добављачи за НИС.

У Србији је намерно створен погрешан утисак да је предузеће „Јужни ток“ искључиво у руском власништву. Највећи акционар „Јужног тока“ је руски Гаспром који има половину власништва у заједничком предузећу али другу половину поседују италијански ЕНИ (20 одсто), француски ЕДФ (15 одсто) и немачки БАСФ (15 одсто). Седиште Јужног тока, чији су власници из Русије, Немачке, Француске и Италије налази се у толико помињаном швајцарском граду Цугу. У истом граду где је основано и заједничко предузеће Газпрома и Србијагаса.

Јужни ток ће се од компресорске станице Рускаја, на обали Црног мора, простирати морским дном дужином од 925 километара, на дубини већој од две хиљаде метара, до бугарске обале, а потом копненим путем у укупној дужини од 1453 километара. Гасовод ће имати четири линије, капацитета од по 15,57 милијарди кубних метара годишње.

Изградња гасовода започета је у децембру прошле године на Црном мору, а завршетак изградње и достизање пуног капацитета од 63 милијарди кубних метара годишње очекује се у 2018. години.

Алтернатива гасоводу Јужни и нафтоводу Северни ток не постоји, будући да је пројекат гасовода Набуко на којем су инсистирале одређене западне земље обустављен због недостатка финансијских средстава.
Према акционом плану почетак изградње гасовода Јужни ток у Србији планиран је за јануар 2014. године (мада ће почети већ у децембру 2013.) а завршетак радова и почетак испоруке гаса очекује се док краја 2016. Дужина трасе гасовода кроз Србију износиће 411 километара, док је очекивани капацитет 40,5 милијарди кубних метара природног гаса годишње.

Од свега тога, Србија ће моћи дугорочно да живи, да пуни буџет и, што је најважније, неће више бити у колони оних земаља које су енергетски незбринуте и чије економије због тога пропадају.

Никола Влаховић

Таблоид