ДУБОКО у муљу, у загрљају давно заборављених богова Дунава и Саве, леже сведоци историје о којима и не сањамо. Стотине потопљених бродова, трговачки товари који никада нису стигли на одредиште, оружје и оклопи витезова које су прогутали вирови. За вечност сачувани на дну моћних река старијих од историје, чекају да их се сетимо и ослушнемо све што о нама могу да испричају.

А мало их се ко сећа. Док шетамо обалама тек нас понека олупина накривљена уз обалу подсети на узбуркане токове Дунава и Саве који су често стварали историју. Већи је, међутим, проблем што о благу сачуваном на њиховом дну не брине готово нико.

– Подводна археологија је област која се у свету развија дуже од пола века, а код нас практично не постоји – прича нам Гордана Каровић, кустос у Музеју науке и технике, председник удружења „Аква ет археологија“ и први подводни археолог у Србији. – Пре десет година успела сам да покренем пројекат истраживања Трајановог моста, највећег античког моста на свету, који је потопљен у Дунаву између Србије и Румуније. Испоставило се да је много више људи у инстранству било заинтересовано за то него код нас. Од тада до данас, готово се ништа није покренуло на пољу подводне археологије.

Истраживање подводних пространстава није тек нечији хир. Државе које улажу у очување сопствене историје добро знају да прекривена водом и наслагама муља, сведочанства прошлости бивају много боље очувана. Већина средњовековних мачева откривених у Србији извучена је из воде. На дну река могу се наћи и многобројни товари које су преносили бродови који могу да буду непроцењиви за археолошка проучавања.
“БЕЛГРАД“ ПОД ВОДОМ ЗАУВЕК сахрањен у речним дубинама Дунава, недалеко од Ритопека, лежи мађарски брод „Белград“. Пловило је када је почео Први светски рат мобилисала Аустроугарска војска. Године 1915. под окриљем ноћи пловио је кроз Србију натоварен тонама муниције и експлозива које је Аустроугарска монархија наменила својој савезници Турској. – Брод би можда и прошао непримећен поред наших батерија да није наишао на мину – прича нам Гордана. – После прве експлозије наши артиљерци засули су га ватром. Читав брод је експлодирао а делове бродова су касније налазили по виноградима Ритопека.

Приче које је успела да отргне од речних бујица, и што је било још теже, од вирова небриге, Гордана ће сакупити у књизи коју би требало да објави следеће године. Зваће се „Приче из корита река“.

– Књига је прво требало да се зове „Изгубљени бродови Београда“, али сам се ипак одлучила за други назив – каже Гордана. – Реч је о историји пловидбе у београдском акваторију од 12. века до данас. Најстарија прича је она о окршају између византијске и угарске флоте у којој је први пут на нашим просторима коришћена грчка ватра. Последњи потопљени брод чију судбину бележим јесте чувени „Ниш“ који је потонуо у највећој цивилној речној трагедији 1952. године код Земуна када је погинуло више од стотину људи. Посебан део књиге биће посвећен речним биткама у Првом светском рату када је и потопљено највише бродова у нашем делу Дунава и Саве. Завршићу књигу шетњом београдским обалама уз које су данас насукани запуштени остаци неких значајних историјских бродова.

Олупине бродова никако не би требало исељавати из центра Београда, уверена је Гордана. То су, каже, урадили Мађари и погрешили.

– Треба их средити и претворити у модерне музеје. Овде се често мисли да је музеј обавезно нешто досадно. Чак и сама реч „музеј“ звучи некако прашњаво. У свету се све више говори о „центрима“. То би могли да буду простори за атрактивне изложбе, али и места где можете да попијете кафу, свесни да то чините на броду који је део историје – каже Гордана.

ДИВЉА АРХЕОЛОГИЈА

– НАЈВЕЋИ проблем и опасност за подводно благо јесу дивљи археолози, рониоци који неконтролисано ваде предмете са дна река и тако уништавају налазишта – каже Гордана. – Пронађене предмете без икаквих последица продају на црном тржишту. Налазишта се уништавају и ископавањима багера који ваде муљ, а да нико не контролише где и на који начин то раде.

Новости