Почнимо од објашњења: „Шта је ГМО?“ Генетски модификовани организми – то су бактерије, биљке и животиње у које су генетским инжињерингом „уграђени“ односно „уметнути“ гени друге биљке или животиње са циљем побољшавања квалитета њихових својстава. На пример, како би зрно пшенице било отпорније на сушу, у његову генетску структуру се уграђује ген шкорпиона. А како би парадајз или вишња били отпорнији на мраз, у генетску структуру се умеће ген рибе иверак. Звучи добро, једини је проблем, што још увек нико не може са сигурношћу да тврди како ће се овај „пресађени“ ген понашати у другој култури.

Ова технологија генетског модификовања подсећа на одабир, селекцију семена. Одабир бољих и квалитетнијих сорти семена сасвим је прихваћена техника и сви је примењују. Па ипак, где је разлика? У природи се до нових, бољих својстава долази правим одабиром – по принципу „опстаје јачи и бољи“. Селекција нових сорти се добија укрштањем два организма истог биолошког вида и заснована је на природним законима. За разлику од генетске инжењерије, селекција се не меша у генотип организама и не нарушава генски фонд планете.

Независно једни од других, британски, француски, италијански, немачки научници су спроводили истрживања. У том смислу и руске колеге, научници – О.А. Монастирски, А.В. Јаблоков, А.С. Баранов, В.В. Кузнецов, И.В. Ермакова проучвалаи су промене на експерименталним животињама које су хранили генетски модификованим културама (соја, кромпир, кукуруз). Све промене уочене на експерименталним животињама су ако не у првој генерацији, а онда свакако у другој или трећој бивале фаталне. Наиме, експерименти на пацовима из 2006.године, под руководством доктора биолошких наука, горепоменуте И.В. Ермакове, показали су да већ у првој генерацији животиње дају 60% мање потомства. Треће поколење готово у потпуности није било у могућности да се репродукује. Неки научници сматрају да је генетски модификована храна већ сада „кривац“ у 30% случајева од укупног броја свих парова у Европи који не могу да имају потомство. Узнемиравајуће резултате је добио и француски научник Жил Ерик Сералини: употреба ГМ кукуруза – 2 до 3 пута повећава ризик од појаве малигних ћелија. Научни саветник владе Норвешке професор Терје Траавик, који се бави изучавањем генетске инжењерије упозорава на многе непознанице. Наиме, по његовим речима, могућа опасност од ГМ за околину и јесте у томе што се ови организми не распадају, већ се могу неконтролисано размножавати и мутирати.

Лидерску позицију у области генетске технологије заузимају САД, где су прву ГМ биљку створили 1983. године на основу развоја биолошког оружја. Данас су САД, Канада, Аргентина, Бразил, Парагвај, Кина, Индија, Јужноафричка Република државе које узгајају пољопривредне ГМ културе. А главни светски произвођачи ГМ семена су корпорације „Монсантно“ и „ Дјупон“ из САД, затим немачке „БАСФ“ и „Бајер Кроп Сајнс“ …

Они који сматрају да ГМО храна није штетна, као аргумент наводе да би ГМО производи требало да буду видно обележени да би потрошачи знали шта купују. Па ко воли- нека изволи. Међутим, чак и америчка штампа, конкретно, часопис „Scientific American” и аутор Кевин Бонам наводе неколико аргумената који наводе на размишљање. Дакле, која је сврха од етикетирања прехрамбених производа? Што се тиче хранљивости, подаци којима наука, подвлачимо- за сада располаже, говоре да нема разлике између ГМ и обичних пољопривредних производа. Такође, обзиром да је ова технологија релативно млада, наука за сада опет нема доказе како ова ГМ храна утиче на здравље људи у следећим генерацијама. Осим тога, без да смо тога свесни, многе ГМ производе ми већ конзумирамо у прерађеном виду у увозним прехрамбеним производима. Према томе, која је стварна корист од етикетирања ГМО производа?

Чини се да би ипак, бар док наука ову технологију додатно не проучи и не усаврши, паметније било употребу ГМО производа сасвим забранити. У Русији се за потпуну забрану залажу многе друштвене и научне институције, јер понављамо – научно је документовано да је областима где се гаје ГМ усева, дошло до потпуног нестанка читавих група природних становника – инсеката и биљака. Са друге стране на тим пољима су се појавили нови мутантни облици корова и инсеката, а земљиште је остало биолошки и хемијски контаминирано, што је довело до постепеног нестанка биодиверзитета, посебно тамо где су се гајиле ове ГМ културе.

У Русији је дозвољена употреба 14 врста ГМО култура од чега – 8 сорти кукуруза, 4 сорте кромпира и по једна сорта пиринча и шећерне репе – за продају и производњу хране. Ипак у Москви, Нижњем Новгороду и региону Белгорода на снази је закон који забрањује продају и производњу хране за бебе са употребом ГМО. Индустријска производња ГМО није дозвољена.