Које су историјске поуке Млетачке републике? Постоји ли поред „етничког чишћења“ и етничко „прљање“? Хоће ли се европски народи ујединити на новим основама или ће нестати један по један? Ко су последњи достојанствени људи на земљи?
Поштовани господине Анђелићу, испричајте нам о интелектуалном процесу стварања једног романа, чији циљ није, првенствено, да забави, већ најпре, да нам исприча нешто важно?
– Настојим да моја дела буду најпре лепа, јер лепота, барем према Достојевском, има у овом ружном свету посебну и племениту улогу, па не би претерали када би рекли да је већ њено постојање њена сврха.
Моји романи настају противно свим занатским правилима; стога што ја нисам занатлија, него неко ко даром добија причу коју само треба да заодене у рухо трилера. Микеланђело је говорио како он тек ослобађа оно што је видео заточено у камену. Да је та прича дар, најбоље сведочи податак да је добијам попут божанског хлеба, мане, свакога дана довољно за тај дан, али само повремено више од тога. Када књигу приведем крају, могу да сагледам како сам кроз све фазе рада био вођен савршено прецизно. Хвала Господу на томе.
Након објављеног романа као по правилу помаља се нова прича. Мислим да ће и овог пута бити лоцирана на местима претходне, а открићу вам тајну да је њен протагониста Србин, у кога се заљубљује заносна владарка светских оперских сцена стављајући тиме све на коцку…
Боравили сте у Венецији, седишту тајанствене групе моћника из „Црвеног круга“, проучавали сте документа тамошњег архива, као да пишете научни рад. Јесте ли тамо открили нешто што би помогло у одгонетању мотива и начина оних који стварају и злоупотребљавају, да се послужим једним Вашим насловом, „Капиталистичко зло“?
– У Венецији сам боравио приватно, а осим што сам у друштву једне лепотице присуствовао представи Отела у Палаззо Дуцале(Италијани кажу како се „Отело вратио кући“, мислећи на чувени наступ Мариа дел Монака на истом месту, јула 1966. године), посетио сам и Венецијански архив у потрази за потврдом тврдње коју је изнео амерички историчар Вебстер Тарпли, да су масонске ложе у Венецији постојале више од века раније од оних у Лондону, те да је, малтене, масонерија у Венецији и створена. Наравно да чињенична потврда тако екстравагантних тврдњи не постоји, јер су те тврдње нетачне. Много ми је занимљивији био документ, који сам гледао, о Галилејевом захтеву венецијанском Сенату од 25. августа 1609, да му се призна патент на телескоп те исплати одређена новчана апанажа, о чему су сенатори после расправе гласали већином „за“, али се и ту показала нарав политике и мука памети…
Но, било би премало рећи како је Венеција занимљиво место, она је ближе чуду. Од тога како је настала, а још више опстала и била то што јесте у историјским околностима. Треба подсетити да је Венецијанска република трајала више од хиљаду година, и да је вековима била господар центра познатог света, дакле Медитерана, будући мост преко ког је ишла готово целокупна трговина између истока и запада. Стога је била предметом зависти, мржње и отвореног непријатељства. Непокорна чак и папском ауторитету (Венезиани прима, пои цристиани – Најпре смо Млечани, потом хришћани, на шта је папа одговорио екскомуникацијом две стотине водећих људи Венеције), нашла се 1509. пред опасношћу потпуног уништења када су се све силе тадашње Европе ујединиле против ње. Тај период од готово три века, до 1797. када пада у Наполеонове руке, фасцинантан је. Једини начин да преживи био је геополитика супротстављања непријатељских сила једна другој, мада засигурно не на начин како тврди Тарплијева машта: по њему су и реформација и контрареформација дело Венеције а Лутер и Лојола су били њени агенти, као и Галилеј, Ђордано Бруно, Исак Њутн те Ђакомо Казанова и гроф Каљостро… Све ово, и много тога другог, иде у „заслугу“ гаме мастерс – „шефу венецијанске обавештајне службе“ Паолу Сарпију и његовим наследницима… Заиста добра књига о Венецији је „Историја Венеције“, Џона Џулиуса Норвича (Јохн Јулиус Норвицх: А Хисторy оф Венице, Тхе Пенгуин Пресс, 1982), коју заинтересованима за ову тему најтоплије препоручујем.
Моје осмотриште, као уметника, не следи, по правилу баналне теорије завере, или задате правце. Мој се поглед не губи у хоризонталној равни појавности, он је надилази. Кроз личну драму неколико актера „Црвеног круга“ речено је много тога, заправо све што је требало да се каже, од чега ће сваки читалац узети тачно онолико колико му припада.
Иако потпуно у обличју белетристике, може ли се Ваш последњи роман схватити и као ангажована уметност, тј. има ли за циљ и покретање људи на промишљање, те друштвени активизам?
– Волео бих када бих био толико моћан да најпре оплеменим људе, тиме бих највише учинио за њих.
Ангажмана у њему свакако има, као и у свему што радим. На сву срећу сам писац, а не трговац, па немам потребу да људе убеђујем у било шта осим да их заразим лепотом и смислом. Према многим реакцијама које до мене допиру, изгледа да у томе успевам. Уз ово, најделотворнији ангажман изложен је кроз подуку једног од актера моје књиге, барона Луја Негрела. Ко је читао роман зна о чему говорим, оне који још нису позивам да га прочитају па да ми саопште да ли сам био у праву.
Уметност образује идентитете, субкултурне, генерацијске, али и националне. Има ли, у том смислу, значаја, што овога пута један Србин, осваја француску лепотицу, за разлику од, рецимо, „Стршљена“ где шиптарски убица заводи српску девојку или „Гуче“, која „етничку дистанцу“ савлађује спајањем, опет једне Српкиње и циганског трубача?
– У Србији је само она уметност мезимче медија, власти и одговарајућих фондова која потенцира случајеве које сте поменули, или Србију и српски народ приказује у најгорем светлу. Нажалост таква селективност постаје тренд и према неким другим народима у свету, или пак расама, нарочито белој. У речник светског новоговора је деведесетих година, чему смо, наводно, ми били узрок, ушао термин „етничко чишћење“ а да нико не допушта могућност и обрнутог процеса – етничког „прљања“. Предлажем да на „Ју тјубу“ потражите снимке мени драгог Париза из шездесетих година прошлог столећа и упоредите их са данашњим. Закључак препуштам Вама.
У прилог истинских европских вредности, а не ових извитоперених које нам се намећу, савест ми налаже да Вам испричам анегдоту које сам био учесник: за столом обеда коме је присуствовало заиста вишенационално али европско друштво, споменуо сам податак како се, у нека друга времена, против надируће турске, односно исламске опасности заједнички борила српска, мађарска и румунска властела. Домаћин ми је посве искрено, с тугом узвратио: „А видите, ми смо данас широм отворили врата исламу и чинимо управо све супротно од онога што су они чинили!“
Можда речено заједништво припада минулим временима, али ће пред ужасном будућношћу која се помаља, нека његова форма морати бити реафирмисана. Јер, или ћемо заједнички преживети, или ће један по један европски народ да нестаје.
Дон Антонио подсећа на дон Томазина из трећег наставка серијала „Кум“, постоје ли заиста људи у сиромашним забитима Сицилије и Корзике који имају значајног утицаја на дешавања у којима интерес имају моћни англосаксонски капиталисти и њихови шефови?
– Људи које персонификују дон Томазино или дон Антонио, били су и код нас донедавно образац патријархалног и хијерархијског схватања друштва. То су људи на свом поседу, кога нерадо напуштају; углавном други долазе њима на ноге. Ауторитативни су јер држе доморала, части и задате речи, што им даје право да пресуђују онима који нису такви. То су људи што живе у свом посебном свету, који баш и не воли да има дотицаја са онима изван њега. Један други лик из књиге, Јулиус, премда не живи у брдима већ у барокној палати надомак Ватикана, од исте је сорте. Такви презиру све оно за чим бесловесне масе жуде, од туризма па до истицања богатства и славе. Они нису снобови, они су последњи достојанствени људи на земљи.
За крај, реците нам ко сте Ви, уопште, Предраже Анђелићу? И Ваше књиге, као и чланци, дизајн интернет странице, интервјуи, остављају утисак мистерије, намерне недоречености и неке више свести. О Вама се, у јавности, не зна много, а чини се да Ви о свету знате доста?
– Све што сам написао, проистекло је из мог ума, а како се оно тамо стекло, то је много дубље питање него што се некоме може чинити. Говорио сам кроз ликове које сам створио, тако да ћете ме најбоље кроз њих упознати.
Чувам се да ме не упрља слуз овог времена које оличавају гмизавци однекуд испузали, зато углавном не гледам телевизију, бирам штиво и још више друштво. Не полажем никакву наду да бесловесни, каквих је већина, могу ишта доброг донети, напротив, од њих очекујем само најгоре. Зато не гласам. Озбиљни људи привлаче себи исте такве, ништарије онакве као што су и сами. Али, све ми се више чини да се Човек, супротно пословици, рађа научен.
Разговарао Остоја Симетић
Књугу Црвени круг можете наручити директно на сајту аутора
или телефоном позивом на број 065/435-10-20.