И поред веома јасних објашњења појединих питања, људи једноставно не схватају, односно идентификација им не дозвољава објективно сагледавање и разумевање. Медијски манипулатори то добро знају и зато непрекидно, кроз медије намећу ауторитете и догађаје, те креирају трендове са којима се човек индентификује и тако сам себе лишава СЛОБОДНЕ ВОЉЕ јер Идентификација је лажна слобода. То је својеврсна илузија слободе, слика која човеку омогућава да се осећа слободним јер наводно чини оно што жели да чини. Идентификација прва и најпопаснија везујућа сила свести човека која спречава афирмацију Чистог Ума. Али у чему је проблем?
Уместо да пронађе себе, човек се губи у ономе што ради, јер оно што ради, може бити слободно, али човек и даље остаје поробљен. Људи се могу изгубити у ономе што чине чак и ако то није оно што желе, или пак ако је то нешто у вези са чиме немају избора. Када се нађе у том стању, човек свако мешање у оно што ради доживљава као нарушавање своје слободе. Ако на пример спрема доручак у кухињи, бива толико узбуђен, толико се идентификује са оним што ради, да ако мајка или жена уђе у кухињу и каже да то не ради на прави начин, човек постаје љут и осећа се као да је нападнут. Човек сматра да се његова слобода састоји у томе да све ради на свој сопствени начин, али тиме одбацује ону слободу, коју би могао да има. Тако и поред могућности да буде заиста слободан да чини било шта, човек бира да постане роб. Како то функционише?
Када се идентификује, човек уопште више није он, јер је пренео сопствени осећај за реалност на нешто изван себе. Људи се чак и труде да стање идентификације изгледа као нешто вредно, хвалећи се при том како се сламају од посла или троше огромне суме новца на последње, сензационалне – дакле, погодне за идентификацију – техничке уредјаје, одећу, књиге, филмове, изласке у нове клубове… Човек постаје роб свега што ради, бива поробљен и од људи које среће и од ситуација у које улази. И ту лежи тај ужасни апсурд, да у свему томе човек верује да је слободан.
САМООБАНА као робовање лажном систему вредности:
Веома је чест пример унутрашње борбе у којој човек покушава да потисне изражавање неког “негативног” стања, док изнутра кључа и разједа самог себе. Онда после извесног времена избаци све то из себе, не разлучујући да тиме објективно одбацује све оно што је стекао. Онда наступа лажни осећај смирености јер се наводно боље осећа због тога и правда себе говорећи како је само хтео да буде искрен. Меñутим, човек је само допустио да га контролише то “негативно” стање. Допустио је да се наводно осећа добро због тога, а да при том и не слути да је то заправо робовање “систему вредности” у којем полаже право на то да се назива човеком и припадником “система”.
Ево где се то стање идентификације веома јасно изражава. Када је реч о поседовању или било којој форми власништва, идентификација ту долази до своје кулминације. Сваки човек има нешто у свом власништву за шта је закачен или са чиме се идентификује. Уколико постоји било каква опасност да то изгуби, то је у неким ситуацијама гори осећај него да изгуби и самог себе.
Један је веома упадљив пример, из праксе радних група П. Д. Успенског. Разговор се водио о тешкоћама које људи имају у покушају да се сете себе. Успенски је навео да човек мора имати фактор за подсећање, да би се сетио. Најбољи фактор присећања, по Успенском, треба да буде жртвовање нечег што нам је веома драгоцено, односно одбацивање нечег што је са наше тачке гледишта веома вредно. Једна жена је рекла да постаје очајна, јер већ неколико месеци покушава да уради нешто, али је неспособна да уради било шта. Успенски јој је рекао да треба да се осврне по својој кући и надје нешто до чега јој је истински стало и да то жртвује. Изгледала је веома збуњено за тренутак, а затим рекла: “Па, имам веома лепи дрезденски сервис за чај код куће, који сам наследила од мајке и за који сам веома везана.“ Његов одговор је био: “Поломите једну од ваших дрезденских шољица и сетићете се себе.“ Следеће недеље дошла је у истински хистеричном стању и рекла: “Била сам тако узнемирена оним што сте рекли о мојим дрезденским шољицама. Не бих могла да разбијем неку од тих шољица, чак и ако бих тиме спасла своју душу.“ Његов одговор је био једноставан: “Видите ли шта значи идентификација?“
Још је упечатљивије кад се човек идентификује са људима и оним што би могли да мисле или осећају за њега. Довољно је да неко направи најбезначајнији мали гест и човеков унутрашњи свет се пуни свим врстама емоционалних реакција. Било шта на овом свету се може преувеличати до апсурдних размера. Ако је упућена реч критике, човек ће умислити да је омражени прогнаник. Ако ли је пак похвала упућена, одмах ће умислити како је цењен као мудра или као изузетно важна особа. У свим овим примерима, нико други није учинио идентификацију. То чини сам човек. Ако се деси да буде избачен из стања идентификације, то стање ће изазвати један веома непријатан осећај, а то је осећај изгубљености који човек тешко може поднети, јер му је тешко да се суочи са истином.
Када се идентификује, човекова слика о свету је веома мала. Садашњи тренутак се сажима у тачку. А када се потпуно идентификује и постане сасвим изгубљен, тада верује да је у највећем степену слободе и да све види сасвим реално.
Е сад, овде ће неко рећи да је деловање изван сваког система такодје систем и да је не прихватање било које парадигме такодје парадигма. Тачно! Ово је парадокс највиших размера спознаје. Богоспознаја јесте систем, али је неоградјен. Богоспознаја јесте парадигма, али је неусловљена. Богоспознаја је бескрајно путовање душе. Ово потврдјује и недавно открице науцника да је цак и универзум мозда само илузија али да СВЕСТ засигурно није и да она постоји цак и код веома примитивних зивих организама. Објаснити ово савременом човеку би било исто као и покушај де се објасни зашто 1 и 1 нису 2 него две јединице. Не постоји системско објашњење. Па како онда разговарати са човеком који каже: “Ја имам свој циљ”, “Ја сам свој пут изградио сам”, “Ја следим парадигму…”, “Ја радим по систему…”
Да би измерили дубину сопствене идентификације треба да посматрамо своје понашање током свих дневних активности. И шта се види? Види се само константно реаговање. И више од тога, те реакције су већином негативне: страх, љутња, иритација, бес, непријатељство, отпор према ономе што се од нас тражи (или слепа послусност), инертност у већини активности и константни стрес изазван многобројним фрустрацијама, комплексима и конфликтима. И шта се још види? Потпуно идентифи- кован човек са тим унутрашњим стањима. То је реалност.
СУБЈЕКТИВНО И ОБЈЕКТИВНО
Ми свет и догадјаје већином видимо онако како нам то наше очи и остала чула представе. Меñутим то се само тако каже. Наша чула су само органи ума који преносе импулсе који се у уму слажу по одреñеном изграñеном систему, Тако да то заиста можемо назвати “реалношчу“, али се мора рећи да је то “субјективна реалност“. Да би се ви- дело оно што је реално и да би се према томе видела реалност, не смемо бити идентифико- вани, јер у тренутку када се идентификујемо, губимо контакт са објективном реалношћу и сами постајемо своја сопствена реалност, другим речима, негативне емоције су за човека реалне, док год је идентификован са њима.
ОДВОЈЕНОСТ као контрапункт за ИДЕНТИФИКАЦИЈУ
Прва ствар, коју човек мора да уради, пре него што буде у стању да разликује оно што је реално без знакова навода од онога што је реално са знаковима навода, је да мора изградити стање одвојености. Само у стању одвојености је могуће померити центар пажње на посматрача. То је психолоски процес, који није управљен ка мислима, осећањима и сензацијама.
То значи “радити на себи“, при чему човек почиње јасно да разликује два стања: прво у коме је потпуно уроњен у мисао, осећање и сензацију где постаје једно са том мишљу, осећањем или сензацијом, и друго, где је у стању да види то стање и истовре- мено види самог себе. Како достићи ниво опажања, на коме можемо истовремено видети себе и своје понашање?
Треба постати човек број два. Док год смо човек број један наше опажање самих себе ће увек бити замагљено опажањем центра, у коме смо установили центар пажње. Али ни ту није све. Човек број један има чак три центра пажње: физички, емоционални и интелектуални. Човек број два има само један центар пажње – Јаство. Тако се начин, на који опажамо понашање одвија кроз четири центра. Ако је центар физичко биће, понашање је инстиктивно, а ментално опажање на нивоу дебилитета. Афирмација интелектуалног центра води у лудило, док спајање интелектуалног са емотивним ствара халуцинације. Човек број један функционише по принципу сеобе центра пажње те је увек везан импресијом и идентификује се према импресији.
ШТА ЈЕ ЛАЖНА ЛИЧНОСТ
Човек број два је човек, који је путем рада на себи довео сва три центра у балансирано стање, што значи да су њихове функције хармонично координисане да хране његову суштину, тако да може постићи зрелост спознаје. Сада се поставља и питање праве и лажне личности. Шта је лажна личност? Да ли је то човек број један?
Постоји велика разлика измеñу лажне личности и личности. Лажна личност стоји у тесној вези са егом човека, јер човек чини многе ствари да други људи не би шта лоше говорили против њега, или се понаша на одреñени начин, да би други мислили добро о њему. Лажна личност стално изгледа и претвара се да јесте оно што није. Ово је имагинарна личност, јер представља слику коју је човек изградио својом имагинацијом. Са лажном ли- чношћу човек увек тежи да га људи цене због онога што није. Он лаже друге о себи и на крају сам креће да верује у те лажи. Лажну личност је веома теско уништити, јер ју је креирала већина навика центара пажње усклаñена по одреñеном, не ретко, опште при- хваћеном систему.
Наравно, не треба ово супротстављање личности схватити као тежњу ка поништавњу ега. Личност није негативна, нити штетна за човека напротив, она је потребна, али на правом месту. Личност је изражена кроз стечено знање, искуство, обуку коју човек добија, начин на који брине о себи и одговара свету који га окружује. Проблем са личношћу наступа када она одговара на живот без учешћа суштине и преузима иницијативу у било којој активности, коју предузмемо током сваког дана. Седиште личности је у формативном апарату, тако да она већином користи речи и дела да би одговорила на животне ситуације.
Магијски пут нам даје оруñа која можемо користити да обрнемо правац ситуација, тако да суштина може постати активна, а личност пасивна. У магијској пракси је сустина у ста- њу да користи личност онако како је потребно у некој ситуацији. То је стање човека број два, код кога се сви центри опажања налазе у балансу, што значи да све активности предузима право “Ја“ у њему и да су све функције подреñене том правом “Ја“. У тим околностима личност више нема утицај, нити одреñује понашање особе. Лажна лично- ст ће нестати сама од себе у процесу магијске спознаје, јер човек тада више не живи од појавног и више не мора да се претвара да јесте, јер спозната душа заиста “јесте“.
НИВОИ СПОЗНАЈЕ (СВЕСТИ)
Духовна (мисаона а не материјална) спознаја човека постепено уводи свет измењене перцепције стварности где се реалност доживљава на другачији начин и у складу са нивоом спознаје. Тај ниво спознаје је тесно повезан са оплемењивањем енергије. Реалност се опажа у складу са нивоом енергије, коју смо способни да генеришемо, издржимо и одржимо. Дакле свако понаособ дозивљава свет на нацин и у мери коју његов ниво свести мозе да разуме и да поднесе.
Реалност може бити врхунски субјективна за људе, чији је ниво свести (енергије) тако низак, да само своја стања могу да опажају као реална. То је раса “људи робова”, који виде само уз помоћ аутоматске енергије која им је усадјена у свест по систему опште прихваћеног друштвеног колективизма.
Следећи ниво би био ниво сензитивности, на коме човек постаје осетљив на импресије и постаје свестан да их прима. На том нивоу не само да чује, он и слуша, не само да гледа, он и види, не само да једе, већ и куша, не само да додирује, вец и осећа додир. Ово је раса “људи полутана” који своја опажања манифестују кроз стваралаштво у уметности или науци. То је услед тога што имају додатну енергију, организованију него што је аутоматска енергија, која је базирана углавном на реакцијама, привлачности и одбојности, допадању и недопадању. На нивоу сензитивности човек почиње да бива господар својих импресија.
Највиши ниво енергетских уплива је опажање свесних енергија. Ово је ниво спознаје расе људи названих “Магови” Њихова опажања, у којима учествују, почињу да добијају смисао и дају значај њиховом животу. Свесна енергија је веома специјална, јер насупрот ономе што људи називају речима “ја сам свестан“, маг ће рећи “ја учествујем у свести“. Зато не постоји тајна коју маг не може дознати, не постоји ствар коју не може спознати, нити постоји биће које не може упознати.
Постоји још и, такозвана, системска идентификација, а то је сагледавање стварности из перспективе строго одредјеног система вредности, опште прихваћеног друштвеног система и устројства, религијског система поимања света и човека и магијског система или парадигме којем се приступа са пријемчивошћу. Без обзира на ниво толеранције и поштовања других система, на пример религијских, треба ипак реци да је сваки тај систем искључив, у својој односности, и ограничен у својој спознаји. Системи или парадигме, схваћени и прихваћени само као станице на Путу Спознаје отварају Капију Бескрајног Путовања Душе, отварају Капију Богова.
Обзиром на све горе написано цовеку се намеце следеце питање:
СА ЧИМЕ ДА СЕ ИДЕНТИФИКУЈЕМ И КАКВА ЈЕ ПРИРОДА МОЈЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ У РАЗЛУЧИВАЊУ МАГИЈСКОГ И СВЕТОВНОГ?
Добро се замислите овде. Нема тога који мозе рећи: “ја се не идентификујем”.
Без јасне дефиниције сопствених страхова и стрепњи, њихове подробне анализе, није могуће спознати њихове узрочнике, нити их је могуће превазићи. Задржавање страхова и стрепњи. или још горе, њихово потискивање, може одвести у лудило и шизофренију. Зато онај ко зели да крене путем спознаје мора с посебном пажњом одговорити Сопству на ово питање.
И ЗА КРАЈ КОЈИ ТРЕБА ДА БУДЕ ПОЧЕТАК А ЗА ПОЧЕТАК ТРЕБА ДА СЕ ОСЛОБОДИМО СТРАХА:
Време се, говорио је Аристотел, мери кретањем, а кретање временом, јер и време и кретање својства су простора. У простору човек постоји. Он клизи низ падину времена и, клизећи, боји се. Страх га је од промашаја, страх од будућности, страх од смрти.
Али да ли Има много људи који би поштено могли да устврде: “Никад се нисам бојао”? Ако их има, то су мудраци. Аристотел није без разлога ставио мудрост испред свих наука. Зар управо мудрост не проглашава срећу за највиши циљ свеколиког људског делања? Зар управо мудрост не излучује интелигентно делање, као одраз Чистог Ума? Зар управо интелигентно делање не омогућује човеку да истински испуни своју људску судбину? Дајмо, стога, речи Магија значење Трагање за Мудрошћу и продримо у незнанства Тајне науке о Тајнама Природе, “херметичке” науке зване и окултном али, која је таква само за оне који се не усуñују да јој приступе.
Приредила: Љиљана Татић
изводи из клњиге Огледало душе
Бележница
