Планина Тара – Снег нападао и мраз стегао у недрима шумовите Таре, а овдашњи мрки медведи, четрдесетак их је на овој планини, још нису у зимски сан утонули. Већ зевају, што би се рекло, само што у неком свом брлогу нису око склопили. Али трагове им још виђају по овим пространствима.
– Наши ловочувари и други запослени уочавају ових дана велики број медвеђих трагова на подручју националног парка. То значи да један број медведа још није у брлогу, активни су у потрази за храном. Да су ниже температуре, већ би били у зимском сну. У њему остају обично до фебруара. И то није потпуна хибернација, тежак сан: углавном медвед своје функције тада своди на минимум – казује нам искусни познавалац света дивљачи Милан Малинић, руководилац службе лова и риболова у Националном парку „Тара“.
О медведима посебну бригу овде воде већ годинама. Тара је медвеђе царство, подручје где их је највише у Србији. Завлаче се они по њеним дубинама, кањонима, пећинама, окапинама, углавном обитавају на размеђу између кањонског дела и равног платоа Таре. Дању се одмарају, ноћу траже храну (мада се каткад у забити и током дана сретну). Али не гладују, нису ни превише опасни по околину, јер их у националном парку уредно хране.
– На четири хранилишта медведе прихрањујемо, износимо кукуруз, угинулу домаћу стоку и друго, будући да је сваштојед. Ваљда зато последњих година нису чинили веће штете по овом крају. Ређе упадају у торове, а штете по воћњацима и пчелињацима су такође ретке. То, ипак, не значи да медвед неће посегнути за јагњетом у стаду. Природа има своје законе – објашњава Малинић.
У жељи да сазнају куда се крећу и докле допиру овдашњи медведи, у овом националном парку су у сарадњи са београдским Биолошким факултетом још 2006. године отпочели праћење кретања тих животиња уз помоћ сателита, први на Балкану. Част да први добије сателитску огрлицу имао је један медвед назван Милоје, кога су том огрлицом (са батеријом која траје око две године) „маркирали“ и у природу вратили. Милоје је био врло покретљив, мимо свих очекивања научника десетине километара је за ноћ прелазио и у три државе боравио. Потом су и други праћени.
– И сада једног сателитски пратимо. То је медведица Флекица, црна са белом флеком на плећки. Ставили смо јој огрлицу у јуну прошле године и још је носи. Али не иде далеко, јер води двоје својих мечића. Креће се само подручјем националног парка, удаљава 10–15 километара. Ова женка с младунцима не иде далеко од свог „кућног прага” – напомиње наш саговорник.
Подручје Националног парка „Тара“ налази се уз гранични појас Србије са Босном и Херцеговином, подељене реком Дрином или сувом границом код Јагоштице. Медведи у оквиру сезонских миграција и потраге за храном прелазе и тамо и овамо. Каткад и Дрину препливају, јер су, кажу нам стручњаци, добри пливачи. Повремено ове животиње виђају како препливавају језеро Перућац. Слична им је бројност и у дубинама Таре и на оближњим босанским планинама, али им није исто: на подручју Србије је за медведе мирније.
– Од 2002. године, кад му је била смањена бројност, медвед је ловостајем заштићен у Србији. А од 2010. године је постао заштићена дивљач на коју нема лова. Али у Босни није тако: тамо је дозвољен лов на медведе. Тако се догодило да се уз саму границу нашег националног парка, с оне стране државне границе, налази ловиште Каменица којим газдује Шумско газдинство Вишеград, где је могуће медведа ловити. То је, истина, редак одстрел, али га има. Отуда кажемо да је медведима који прелазе на обе стране границе мирније код нас – сумира Милан Малинић.
Б.Пејовић
Политика