У Београду схватају ко улаже реалан, живи новац, а ко само обећава некакву лепу будућност

420 километара српског дела „Јужног тока“ једина је поуздана инвестиција у земљи у наредном периоду – сматрају експерти-економисти. О Јужном току се говори као о спасењу за српску економију, као о нечему што може да изазове несугласице са ЕУ, и на крају крајева чак и као средство богаћења оних који седе у фотељама на рачун оних који за њих раде.

На ову тему ћемо говорити са експертом руског Института националне енергетике Александром Фроловим.

Како Ви доживљавате примедбе које су изнели службеници ЕУ да Јужни ток, који не предвиђа доступ трећој страни и тарифама које одређује искључиво „Гаспром“, противречи принципима гасног тржишта ЕУ. Истина, министар енергетике РФ Новак, већ је изјавио да обзиром да је „Јужни ток“ транснационална инфраструктура, он никако неће доспети под деловање законодавства ЕУ. Ипак, „остатак остаје“ . Да ли је то сада политички притисак, као одговор на пропаст пројекта „Набуко“? Или су захтеви ЕУ ипак оправдани?

– Према одредбама Трећег енергетског пакета ЕУ, не би требало истовремено градити и достављати. Тако не воле у Европи. Они би хтели да се те две функције раздвоје, како би то наведно довело до оптимизације тржишта. Стварању конкуренције, па тиме и можда снижавању цене гаса и сличним глупостима које се изјављују уз дозу озбиљности. Зашто то тако називам? Ко ће иначе инвестирати у изградњу гигантских цеви без имања гаранција да ће доћи до испорука управо њиховог гаса? Потом, европски службеници говоре: молим вас, ви испоручите 50%, а другу половину неко други. Али „тај неко други“ мора постојати. Што се тиче Јужног тока, Европа вероватно рачуна на Трансјадрански гасовод -ТАР. То је прерађена верзија „Набуко“, која такође рачуна на ресурсе Шах-Дениза, изворишта у Азербејџану. ТАР може да обезбеди до 10 милијарди кубних метара гаса. Али, економска исплативост овог пројекта је под великим питањем, ако се узме у обзир чињеница да се ради о невеликом обиму испорука. Ако већ Јужном току замерају наводно високу цену, то је између осталог и зато што су његове могућности драстично веће.

Примедбе ЕУ не посматрам као врсту одмазде за „Набуко“. Овај пројекат је био својеврсно страшило, а није имао никакву економску базу. То да он неће бити реализован, било је одмах јасно.

Наравно, Европа би хтела да види много испоручилаца и много гаса, али за мало новца, али реалост је другачија. Као што је показало искуство из 2012.године, испоручиоци из Европе су отишли. Управо тај Катар је половину свог гаса „одвео“ у Азију, где се и више плаћа, а уговори су на дуже стазе.

И како је сада Србији, која иако и није члан ЕУ, а ипак мора да слуша одређене критике из Брисела и када се ради о нормализацији односа са Косовом и онда када се ради о енергетици…

Српско кретање ка ЕУ, када политичари говоре да је Брисел једина перспектива, може да се посматра не само као искрено прозападно расположење, већ и као покушај да се делује, фигуративно се изразивши, као између две ватре. У Београду схватају ко улаже реалан, живи новац у економију и инфраструктуру Србије, а ко само обећава некакву лепу будућност. Али та су обећања важна, ако проблематику посматрамо из угла географије: Србија никуда неће побећи са Балкана, око ње су чланице ЕУ и НАТО. Како је показала историја, ове околности не смеју да се забораве.

Власти Србије од 2008.године говоре о стратешкој важности пројекта „Јужни ток“ и енергетских уговора са Русијом уопште. Ипак, неко рачуна да је 51% акција НИС-а, продато за 400 милиона долара, превише ниска цена. Имајући у виду да је до недавно НИС пословао са губицима, да ли је заиста Србија заиста платила високу цену? Либерални политичари сматрају да је свака посета председника Николића Москви заправо опасност за енергетску безбедност Србије…

Јадна Србија, она себе гура у енергетско ропсто… То заиста звучи дирљиво. А ако ћемо озбиљно, онда би требало схватити да Србија нема својих ресурса довољно. Без редовног улагања у обнављање инфраструктуре, производних могућности, геолошка испитивања, али и сасвим банални ремонт, не можете обезбедити ни најосновније потребе. Ако не можете, требало би тражити партнере, а ту Европа неће помоћи, она сама нема ресурсе, а и производња у области петрохемије стагнира у последње време. Раст показује управо Србија и неке Скандинавске земље. Толико што се тиче енергетског ропства.

А сада поводом „јефтиноће“. 400 милиона – то је цена акција. Акције- то је дивно, али Србији је била гарантована још једна ствар- улагање у инфраструктуру. Испада да је реално Русија платила мање од милијарде евра. Да ли је то мало или много за производни комплекс који је заправо био у стању „каменог доба“? Јасно, Русија је поступала из позиција заштите сопствене користи. Али, са друге стране, да ли је ико био спреман да уложи толико новца? Сада је НИС предузеће које у буџет Србије уплаћује највеће суме на име пореза. Планира и нове инвестиције. Нећемо заборавити о улагању у прерађивачке погоне у Новом Саду, где се спремају да отпочну прераду нафтног уља. У Србији постоје нафтна уља што је реткост, до недавно се производило само у Шведској, при чему су сировине увозили из Венецуеле, што је у најмању руку, далеко. У Србији постоје изворишта, сопствена марка, из чега се може правити нафтно уље, односно, држава има уникални производ од сопственог ресурса. Онима који критикују руско-српске уговоре требало би да се сете једне ствари: у ЕУ постоји врло конкретна подела рада. Ни један европска држава неће уступати место другој. Шта би се догодило са српским предузећима ако би Србија приступила ЕУ? Одговор би био: „ Ваша предузећа не одговарају нашим стандардима и еколошким нормама. Имате ли новца за модернизацију? Не? Онда их морате затворити, ево вам мало новца за то.“ Односно, ова предузећа би престала да постоје.

У Србији је спроведена читава информативна кампања у вези са „Јужним током“. Критичаре конкретно плаши то што је Србија једина од држава потписница уговора, која није равноправна са Русијом. Као што је познато, део ОАО „Гаспром“ у заједничкој компанији чини 51%, „Србијагасу“ је остало 49%. Како би требало схватити ту „неједнакост“?

– Лично, не чини ми се да Србија ту нешто губи, ако се узме у обзир све што је горе наведено и још плус кредити за Србију, које далеко не свака држава може да обезбеди. За Бугарску и Словенију нема таквих услова и зато ми се чини сасвим логично да је Србија показала спремност да учини уступке. У економском контексту, у којем се налази Србија, 1% то није нешто око чега би се требало дизати паника.

Недавно је у Србији, издање „Нова српска политичка мисао“ спровело анкету, а исптивао се и однос грађана према „Јужном току“. Велика већина полаже све своје наде на ЈТ, али постоји проценат оних који верују да би изградња оваквог гасовода довела до снижавања цена гаса за Србију није велик. . А да ли је то по вашем мишљењу могуће у перспективи?

– Погледајмо пример Немачке, која ужива преференце. Јер, Немачка је поуздан партнер, ствара заједничка високотехнолошка предузећа. Србија има позицију у том смислу ближе Немачкој – она без обзира на прозападну реторику, хоће сарадњу, руководство државе сматра „Јужни ток“ приоритетним националним пројектом. И потпуно је логично да после реализације пројекта, цена гаса може бити снижена. Шта више, то ће за руски гас бити одличан, директни пут, много бољи од онога који за сад постоји.

Разговрали смо са експертом руског Института националне енергетике Александром Фроловим.

Тимур Блохин,