Канадски премијер Харпер прошле недеље је изјавио да је Отава Уједињеним Нацијама упутила пријаву којом тражи да буду проширене границе њеног арктичког подморја
Претпостављајући да је могућ управо такав развој догађаја, Владимир Путин је одмах после Харперове изјаве затражио од Министарства одбране да појача руско војно присуство у Заполарју
Ово значи да Русија мора формирати моћну нову групацију сателита упоредо са повратком својих Оружаних снага на Арктик. А само освајање Арктика, захваљујући томе, може постати снажан покретач развоја националне космонаутике
СССР је дуго био једина држава која је плански изучавала Арктик и накупио је велико искуство у изучавању поларних области. Зато Русија има пуно право да објави: нико од нас не зна више о Арктику. Наравно: то право ћемо морати и да доказујемо и да потврђујемо. И на земљи, и на мору, и у ваздуху
ОВЕ јесени руски медији активно разматрају иницијативу професора Сергеја Медведева да се руски део Арктика препусти међународној јурисдикцији.
Тон овој медијској дискусији одредило је оно што је председник Путин рекао о професору Медведеву, иако је то касније било замењено неутралнијим да се професор „само нашалио“.
Сам Медведев је покушао да објасни оно што је рекао: тврдио је да је предлагао да Русија одустане само од својих ексклузивних економских зона и од индустријске и војне активности на Арктику. Ако је заиста било тако, онда је све још загонетније зато што је Русија све донедавно била последња на списку арктичких држава које су се у том делу света бавиле војним активностима.
У лето 2007. године наши дубоководни апарати „Мир-1” и „Мир-2” први пут су се спустили на океанско дно испод Северног пола и тамо поболи заставу Русије. Тада су да океанског дна били први пут узети узорци тла да би било доказано да је подводни гребен Ломоносова наставак евроазијског континента, а не потонули део Гренланда (у име чега на њега претендује Данска), нити подводни део острва Елсмир (у име чега на њега претендује Канада). Све у свему, тиме је био направљен први озбиљан потез у шаховској партији која започиње на Великој леденој табли Арктика.
Само недељу дана након овог блиставог дебија, канадски премијер Стивен Харпер објавио је да ће његова земља у луци Резолут-беј отворити војну базу у којој ће њена армија увежбавати ратовање у поларним условима, а да ће на северном ободу острва Бафинова Земља, у Нанисивику, изградити дубоководну луку са потребном војном инфраструктуром. Тако је и било: Канада од 2007. сваке године на Арктику изводи војне вежбе.
А у јесен 2013. су у непосредној близини руског Заполарја били организовани највећи војни маневри од времена хладног рата. Под именом „Арктички изазов“, уз ангажовање 90 војних авиона и 2000 војника ратних ваздухопловства Шведске, Финске, а такође САД, Велике Британије и Норвешке. Током тих маневара био је увежбаван сценарио брзог повећавања присуства војно-ваздушних снага САД и њихових НАТО-савезника у поларном и приполарном региону европског театра војних дејстава.
Приближно у то исто време се у нашим медијима појавила информација о предузимању првих корака ради повећавања војног присуства Русије на Арктику.
После 20 година – током којих о стратешком значају тог региона није било ни речи – почело је обнављање мреже аеродрома у Арктичкој зони и било објављено да ће бити формирана војна база на Новосибирским острвима.
„Вратили смо се тамо заувек, зато што је то исконска руска земља“- изјавио је тада заменик министра одбране генерал армије Аркадиј Бахин.
А само неколико дана касније се огласио поменути либерални професор Медведев са својим „провокативним“ предлозима.
Верујете ли да је то била случајна подударност? Ја такође не верујем.
Као што не верујем ни у то да су мирни еколози са ледоломца Arctic Sunrise, који нису ништа слабије утренирани од официра – командоса, покушавали да окупирају нафтну платформу „Приразломнаја“ само због своје љубави према белим медведима.
Игра је, заправо, ушла у нову фазу.
Канадски премијер Харпер прошле недеље је изјавио да је Отава Уједињеним Нацијама упутила пријаву којом тражи да буду проширене границе њеног арктичког подморја. Исту такву пријаву – само добијену од Русије – Уједињене Нације су нам већ неколико пута враћале, наводно због недовољно убедљивих доказа (они узорци тла узети са дна Леденог океана све досад су „на вагању“ у надлежним комитетима УН).
Канада, која претендује и на права над самим Северним полом, можда има веће шансе: она ће током 2014. председавати Арктичким саветом – међународном организацијом за заштиту природе која обједињује осам држава поларне зоне. Наравно, то је формалност, али се – при једнаким осталим условима – може очекивати појава неке врсте „антируске арктичке коалиције“.
Претпостављајући да је могућ управо такав развој догађаја, Владимир Путин је одмах после Харперове изјаве затражио од Министарства одбране да појача руско војно присуство у Заполарју.
Наравно, за то ће бити потребна озбиљна улагања, вероватно десетине милијарди рубаља. Знатан део тог новца вероватно ће бити утрошен на развој сфере која на први поглед има веома далеку везу са Арктиком.
Реч је даљем развоју наше космонаутике.
Коришћење група сателита за дистанционо сондирање Земље – једна је од најперспективнијих и најисплативијих грана савремене космонаутике. У освајању Арктика сателити су апсолутно незаменљиви јер ће обезбедити безбедност транспорта терета Северним морским путем, обезбедити мониторинг промена леденог покривача итд. Нажалост, Русија у овом тренутку располаже само једним апаратом за мониторинг Арктика – поларним нискоорбиталним сателитом „Метеор-М”. Дакле, Русија нема ни један сателит за поларну радарску контролу. Зато се за сателитски мониторинг Арктика углавном користе подаци канадског сателита Radarsat-2 који је био лансиран помоћу руске ракете „Сојуз-ФГ“.
Зависити од космичке инфраструктуре једног од основних супарника – у време када се геополитичко супарништво у том региону све очитије заоштрава – у најмању руку је неразумно.
Још горе, него са мониторингом, ствари стоје са везама. Групација сателита које Русија има на геостационарној орбити данас није у стању да везом обезбеђује њене приполарне области. Да би тај проблем био решен – потребна је цела нова групација сателита везе на високо елептичним поларним орбитама. Програм лансирања тих сателита („Експрес-РВ“) разрађен је још пре пет година, али га је у 2012. години Роскосмос неочекивано искључио из Федералног финансирања до 2015. године.
Пројекту „Експрес-РВ“ сада су се вратили поново, али је његова реализација померена за период 2016-2025 година. Дотад се руски Арктик, што се поуздане везе тиче, може ослањати само на сателитски систем Iridium чија се главна станица налази у САД, а његов један од главних клијената је – Пентагон.
Ово значи да Русија мора формирати моћну нову групацију сателита упоредо са повратком својих Оружаних снага на Арктик. А само освајање Арктика, захваљујући томе, може постати снажан покретач развоја националне космонаутике, за коју је сада главни проблем управо – криза циљева.
„Први принцип суверенитета на Акртику гласи – ко не зна шта са њом да ради, неће му је ни дати“ – изјавио је канадски премијер.
СССР је дуго био једина држава која је плански изучавала Арктик и накупио је велико искуство у изучавању поларних области. Зато Русија има пуно право да објави: нико од нас не зна више о Арктику.
Наравно: то право ћемо морати и да доказујемо и да потврђујемо.
И на земљи, и на мору, и у ваздуху.
Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ, политиколог (Москва)
„Известија“
Факти
