За дочек 1923. године Београђани нису много марили, јер је био пре Божића, 1933. је било свечано, али је црквени празник био најважнији, да би после рата Нова година била централни празник, а Божић је прогнан из штампе.
Дуго после Првог светског рата новогодишња славља су била ретка и неуобичајена. Београђани су до тада навикли да пре Божића посте и да тек од седмог јануара почну да свечаре, галаме и лумпују. Сменом календара 1919. године, када смо укинули јулијански и прешли на грегоријански календар, Српска православна црква наставила је да обележава празнике на дотадашњи начин, па нас је нови календар од тада пре Божића уводио у Нову годину.
Празновање пре рата
Пре девет деценија, 1. јануара 1923. године новине не помињу Нову годину, већ су се на насловној страни потпуно посветиле актуелним политичким догађајима, попут Пашићевог договора са муслиманима, а новинари пишу и о посети краља Петра сиротишту, као и о „жучној расправи на универзитету“. Тек у дну треће стране листа „Време“ стоји кратка вест о прослави Нове године. Истини за вољу, новинари пишу и ово:
„… иако непризната, пошто нам долази пре Божића, званична нова година је дочекана синоћ и код старих Београђана. Свуда је било свечаног расположења и веселости. Најотменији Београд скупио се у просторијама ‘Српскога краља’. У играма и конфетама очекиван је час када ће се угасити светлост, испратити стара и дочекати нова година. Од дама које су биле присутне, истицале су се у елегентним тоалетама г-ђе Пашић, Влајић, Вучо, Делини и г-це Вељковић, Татић, Капетановић, Торбица, Бајлони…“
Зато су о Божићу штампани празнични бројеви за неколико дана, јер се током овог великог празника није радило, а „Време“ је имало специјалне, свечане додатке посвећене овој великој светковини.
Већ деценију касније, новогодишњи написи, али и карикатуре били су обимнији. Новине су приказале свињу на којој је писало „Срећна нова 1933. година“, а поред духовитости фото-репортери су испратили и санкање сва три сина краља Александра. Неколико дана пре Божића, 4. јануара, новинари пишу како „пада цена вина и дивљачи пред Божић“, као и о магли која омета уредан саобраћај београдских трамваја.
У божићњем броју, који је такође обухватао неколико дана, јавности је велики празник честитао краљ, као и патријарх Варнава.
Карикатура из ондашњих новина осврнула се на светску економску кризу из тог доба. Илустратор је представио Америку као зубара, а Европу као пацијента, уз речи стоматолога како ће „извадити све златне зубе, пошто болесној Европи и овако не требају јер неће имати шта да једе“.
Рат и окупација
Окупација и почетак Другог светског рата загушили су домаће листове и у јавност су могли да изађу само новине попут „Новог времена“ под јаком нацистичком контролом. Тако они извештавају после почетка нове 1942. године углавном о актуелним темама. На насловној страни Јозеф Гебелс прети Рузвелту и Черчилу како ће „бољшевичка неман којој су хтели да изруче Европу појести њихове народе“, а већ на другој страни су Геринг и његове заповести.
Тек од треће стране бојажњиво се појављује податак да су „два новорођена мушкарчића први пожелели Београђанима Нову 1942. годину“, а затим се појављује и репортажа о необичном Београђанину, нареднику Црњанском, који се тих дана купао у Сави! У тексту под насловом „Човек који је изгубио календар“ наредник Црњански је сликан како плива у леденој води, док се иза њега виде остаци Моста краља Александра, који је срушен почетком рата.
Па ипак, без обзира на ратно време, значајан део новина био је посвећен ондашњим новогодишњим обичајима, када су Београђани давали огласе у којима су својим рођацима и пријатељима јавно преносили најлепше жеље за наступајућу годину.
И током ратне 1942. године објављиван је посебан божићни додатак, уз наслове како је велики празник обележен „скромно, али свечано“.
Мир без Божића
После Другог светског рата све је постало потпуно другачије. Када данас листамо новине из 1953. године, пре шест деценија, видимо да се однос према празницима потпуно изменио. У односу на новинске написе из међуратних деценија, Нова година постаје неприкосновен празник, а Божића – више нема…
Новогодишњи број „Борбе“ из 1953. године доноси велику фотографију Јосипа Броза Тита за радним столом у свом кабинету и маршалову честитку упућену Југословенима.
Док листамо новогодишњи број овог листа на другој страни нас накратко зачуди фотографија манастира Острог, све док нам текст испод не покаже „политичку исправност“ овог снимка. У тексту пише, поред кратке историје манастира и старих сукоба са Турцима, да је „у последњем рату Пета црногорска пролетерска бригада на том месту опколила и ликвидирала истакнуте вође петоколонаша Баја Станишића и друге“. То је био једини начин да православни храм буде унутар новина, јер неколико дана после Нове године, када је дошло време Божића, овај празник ниједном речју није поменут.
Истини за вољу, број је имао достојанствену црту јер је важан део био посвећен десетој годишњици смрти Николе Тесле, а будући да се овај генијални научник упокојио на Божић 1943. године, и новине су имале црту посебног пијетета.
Већ 1963. године, пре пола века, новине штампане у доба новогодишњих празника обилују романтичним фотографијама завејаног града, али све више је предузећа која закупљују велики новински простор и скрећу пажњу на своје производе. Већ тада је врло атрактиван приказ машине за прање возила, док ондашњи „маркетингаши“, не слутећи данашње забране, кажу како ће „вам аутомобил бити опран док попушите цигарету“.
Тада популарни „фића“ постаје национално возило, а „тристаћ“ („застава 1300“) нека врста „домаћег мерцедеса“.
Тако нас неки обичаји из прошлости данас у великој мери збуњују, а неке би могли, са сетом, да споменемо као „добра, стара времена“, пишу “Новости”.
Зоран Николић
Новости
