Ужичка апокалипса – Где су мужеви, где су очеви, где дедови? Има ли мушке главе у овој Србији и у овом граду да удари шаком о сто!

Ужице је ових дана апокалиптични град

Мислим, одавно је тако али је последњих месеци постало очигледно чак и онима који у смак света не верују. Ако желите да осетите атмосферу потпуне зависности обичног човека од државе и власти (ма каква да је, а лично мислим да човек не сме себи допустити да зависи ни од најбоље власти) и предокус последњих времена, то можете осетити у нашем граду. Можда бисмо ту ексклузиву могли уврстити у туристичку понуду града, поред генијалне идеје Ужичке републике која је већ одавно туристички бренд, као један од умних домета оне и ове власти.

Ево како ствари стоје:

– претходна власт је у предизборној кампањи „направила“ базен о коме је већ толико испричано да је свима мука. Колико он користи најмлађима (и по којој цени) можете се распитати. О квалитету и закулисним радњама можемо само да претпоставимо;

– ту су и вртићи „направљени“ такође у предизборној кампањи, неки до пола а неки комплет али у машти. Зато се мали Ужичани гурају у вртићима па више времена проводе код доктора него у самом вртићу због честих вирусних и других инфекција;

– Ужичани се буквално даве у смогу тако да кад силазите са брда у град имате осећај да идете у сами пакао. И ту опет највише страдају најмлађи. Званичан податак је да преко 300 деце сваког дана прође кроз Диспанзер због проблема са дисањем. Знам да се и стари гуше и, можда ће вам звучати безосећајно, али њих много мање жалим јер им је последњих месеци главна преокупација била враћање вољеног друга Тита у центар града поред свих мука које трпе њихови унучићи;

– јавни превоз је такав да вам нико нити гарантује нити ичим одговара ако закасните тамо где сте кренули, или уопште не стигнете, било због тога што аутобус једноставно није наишао или се успут покварио. Деца из основне школе и по сат и по чекају превоз а за то време су на улици;

– општа пљачка грађана – од пијаце преко бутика „италијанске“ робе а, погађате већ, нарочито дечије је толика да се нама више исплати да одемо у Републику Српску и тамо се обучемо. Код нас чак ни Кинези више нису јефтини;

– ако се неко разболи толико да мора код доктора, бориће се свим силама да га не шаљу у болницу, нарочито не на ортопедију, јер има велике шансе да се кући врати у ковчегу. Дечије одељење важи за најбоље али су потписнику редова и ту познати случајеви класичног лекарског немара који су могли бити плаћени животима деце а, ко зна, можда неки и јесу. Није познато да је за то ико одговарао као што није познато да је иједан доктор одговарао за то што је жене (и мужеве са њима) слао у приватне ординације са лажним дијагнозама гинеколошких заразних обољења. Ово сам и лично доживела и готово да немам пријатељицу која није доживела исто;

– као и сви у Србији, ни ми не знамо шта једемо и вероватно тек нећемо ни знати када нам из Европе буде стизала јефтинија храна;

– и, коначно, мада списак није ни близу краја, ових дана je град, поред већ хроничног недостатка ВАЗДУХА, остао и без пијаће ВОДЕ а ми сви смо добили само штура, контрадикторна и неписмена обавештења о томе шта смемо а шта не. А последњих дана, како је кренуло хемијско пречишћавање, ни на локалним ни на државним телевизијама нисмо могли чути ни реч о томе да ли смемо воду користити за купање и сл., како ће се проблем даље решавати јер је он сталан итд.

И нико, дословце нико, од 60.000 становника до дана данашњег није показао ни минимум љутње, осим када су се у Темпу тукли око флаширане воде, нити страха за своје потомство да макар разбије један прозор на општини. Нико, чак ни они које сматрам душом и интелигенцијом мог народа. Па и Црква коју толико волим и које се нећу одрећи јер понешто знам о Православљу и знам да Цркву води Христос, али њени служитељи упорно ћуте о нашој свеопштој пропасти а и када говоре више бих волела да заћуте.

Нико да викне и затражи комплетну оставку општинске власти, и бивше и садашње, оставку руководства Водовода и Хигијенског завода, и комплетну кривичну и материјалну одговорност истих јер је више него очигледно да нико од њих није радио свој посао а у питању је ВОДА.

Када са неким од суграђана попричате јасно вам је и зашто је тако. Већина ће вам рећи да „не би ваљда они допустили да се народ толико трује“ или „јесу они неписмени и безобразни али шта ми да радимо“ или „ми се овом водом купамо јер да је опасна нешто би нам до сада било“ или наводе милион неких небулозних разлога зашто се све ово дешава а да власт није крива и при том се дословце нико не сети да каже да је то због нас и наших грехова, нико да се запита и каже: шта још треба да се деси да схватим каква је марва села народу на кичму, без људскости, без савести и трунке морала?

Никоме ни на крај памети не пада да се помоли Богу и крене у решавање проблема а ко није спреман да их решава нека се јаче моли и тако помогне и нека престане да краде, лаже, вара, псује, пије…

Неопростива апатија и лаковерност народа која показује да су се Ужичани толико удаљили од Бога да безпоговорно верују људима који им атакују на живот и живот њихове деце. Јер човек у некога мора веровати будући да душу из себе не може да ишчупа. Сви смо постали ситне душе које од својих ситних интереса не виде даље од носа. Како власт, која мисли да је народ стока која ништа боље није ни заслужила од такве сточне елите каква су они, до народа који само гледа како да државу и ближњег превари и да му завуче руку у џеп како би преживео данашњи дан. Па нам се све нешто чини: нека, да се ја снађем а другима како буде, па и ако народ страда ваљда ја нећу, ја ћу се некако провући.

О, стидим се, толико се стидим што припадам овој генерацији Срба и да могу, не бих побегла у иностранство него у време када су овде живели људи!

Ужичани и даље мисле да свако може да ради шта хоће и да за то не одговара ни Богу ни народу, па ни својој деци. И да је мој грех само мој. „Па шта ако прскам башту 30 пута, шта ти имаш са тим? Нема ко да окопава и ради.“ Па онда се све то лепо слије у подземне воде и сви ми лепо то попијемо и поједемо. Нема мог греха, сви су греси наши и сви за њих испаштамо а наша деца најпре. Као што се да приметити.

Где су мужеви, где су очеви, где дедови? Има ли мушке главе у овој Србији и у овом граду да удари шаком о сто и да каже да ово ништа не ваља и да не може тако па макар погинуо? Или вам шаке служе да бијете жене, да се коцкате по кладионицама, а задњице да седите сити и распојасани на свадбама, славама, у предузећима и пијани псујете оца и мајку шефу, попу, председнику, а онда се пред истима згучите понизно до земље а отаџбину браните на форумима уместо да јасно и гласно са сваким ко вам вређа породицу истерате ствари на чистац, речима – ако је човек – или шамарима-ако није.

Или чекате да жене и мајке реше све ваше проблеме? Да вам испричају причу за лаку ноћ у којој ћете поред све своје неспособности ви бити главни принчеви и хероји а онда, поред бесомучног рада за цркавицу, иживљавања на радном месту уз сталне претње да и тај посао могу изгубити (што такође показује да ми мужеве немамо), борбе да васпитају и отхране децу, да вама изгледају лепо како не би сте отишли другој, узму мотку у руке и решавају и ове проблеме.

Срам да вас буде! Јесу ли наша деца сирочићи а ми удовице ако је спало да и ове проблеме решавају жене. И немојте ми се вадити на феминизам. Он је ВАМА учинио највећу услугу и постигао предвиђени циљ а то је растурање наших породица.

Но, после оволико муке коју излих и немоћи и разочарања-шта нам је чинити? Шта предлажем? Пошто смо саме слабе а удружити се не можемо јер време и пажњу дугујемо најпре својој деци, једна ствар увек помаже па ма колико нам била тешка: престанимо да будемо мајке својим мужевима и затражимо од њих да реше проблеме наших породица и то на поштен начин. Ако су људи-послушаће, ако нису-одбијмо им сваку брачну послушност почевши од стола до кревета. За почетак.

Ето, рекох и олакшах својој души. Можда нисам много помогла, нарочито овако анонимно, али се неодступно молим Богу да коначно сване дан и дође слобода у којој ћу моћи да кажем шта мислим и то под пуним именом и презименом без страха да ће се неко због тога иживљавати на мени и мојој породици. И доћи ће, не сумњам, али колико ће недужних до тада страдати због нашег немара?

Огромну наду су ми ових дана улили млади доктори који су упутили отворено писмо несретној Славици Ђукић- Дејановић и који су показали да је омладина боља од својих родитеља, да се не мири са добровољном пропашћу и да зрно доброте и савести у нама није угашено. Наду ми дају и сви они појединци које знам као часне и поштене у својој струци. Нека их све Бог умножи да надвладамо зло!

Мајка

Фејсбук Репортер