Евросепаратизам: јединство преко поделе?

Лондон уводи оштре квоте на улазак у земљу Бугара и Румуна. Шкотска и Каталонија планирају референдуме по питању независности. Немци, Французи и Шпанци су све мање толерантни према чињеници, да њихови порези одлазе на подршку привреде слабијих чланица ЕУ. Јединство Европе, овај понос Брисела, како се чини – пуца на све стране. Коме се исплати сепаратизам?

Кабинет консерватора у Британији разрадио је план квотирања улаза у земљу Бугара и Румуна, пред којима су од 1. јануара, према правилима Европске уније, отворена врата на слободно тржиште рада ЕУ. Према плановима консерватора, Велика Британија може да прими највише 75 хиљада миграната из Бугарске и Русмуније. Букурешт и Софија наравно нису тиме одушевљени: отварање европских врата тамо су чекали од тренутка ступања у ЕУ, 2007. године.

Занимљиво је, да у исто време Брисел мами европским колачићима Украјину. Треба се рачунати са чињеницом, да европски „старци“ штите своје тржиште рада од земаља, број становника којих је готово два пута мањи од украјинског: 7,4 милиона у Бугарској и 19 милиона у Румунији. Са својим димензијама 45-милионска Украјина се никако не уклапа у европска врата. И уопште, сада је већ немогуће дати објашњење, која хипноза је обухватила Евромајдан да се јавила помисао о томе, да ће одмах бити приступачан тај медењак Шенгенске зоне без виза. Ни Бугарској, ни Румунији неће дати да јој се продружи 2014. године. А на који начин Кијев може да да обиђе „шенгенски ред“, а да није ни члан ЕУ – потпуно није јасно.

Гласање по питању независности Каталоније најаљено је за 9. новембар 2014. године. Влада шпанске провинције је донела такву одлуку упркос директној забрани Мадрида. Декларацију о суверенитету парламент Каталоније је донео још почетком протекле године. Међутим Уставни суд Шпаније одмах се изјаснио о незаконитости овог документа. И данашњи корак каталонског министарског кабинета у шпанској престоници је прокоментарисан на исти начин: никаквог референдума неће бити. На шта је „побуњена“ провинција изјавила: може се кренути путем једностраног проглашења независности.

Шкотска ће одржати референдум од одвајању од Велике Британије 18. септембра 2014. године. Тамо су дешавања мирнија, него код темпераментнијих Каталонаца. Званични Лондон свим снагама покушава да ублажи заоштрене националне проблеме: и референдум је дозволио, и пружио Велсу одређену економску аутономију. Келти су узгред убеђени, да ће након што се разиђу са метрополом, живети далеко лежерније. Први министар Шкотске, шеф Шкотске националне партије Алекс Салмонд тврди, да његова земља има добар пример.

– Погледајте другу страну Северног мора. Видећете земљу, у којој нафта и гас имају знатно већи удео у привреди, него у Шкотској. Упркос волантилности такве врсте привреде, Норвешка је једина земља у Европи, која нема дефицит буџета. Она располаже са фондом будућих генерација у износу преко 300 милијарди фунти.

Која је позиција добитничка – оштро „не“ Мадрида или недефинисано „можда“ Лондона, – тешко је рећи. Али ће највероватније Каталонци са Шкотланђанима бити пионири у европској „паради суверенитета“, сматра политолог Леонид Савин.

– Сматрам да ће се питање сада решавати непосредно у Шпанији и Великој Британији. И они могу дати пример другим покретима. Питање чак није у томе колико ће се државе цепати, – постоји могућност да ће се мењати слика Европе. Јер она није маркирана по етничким принципима. На пример, у Румунији постоји огроман простор, где су насељени Мађари. И Мађари стално апелују на ово питање. Са друге стране, могу бити покушаји удруживања земаља. На пример, у бившој Југославији постоје одређени покушају спајања Црне Горе и Србије.

Идеја европске интеграције протекле две деценије је била нека врста борбене заставе Европске уније. Међутим, што више земаља абсорбује Европска унија, то је више на њеном простору територија, које теже независноти. Коментарише начелник сектора одељења европских истраживања Института светске привреде и међународних односа Руске академије наука Константин Воронов.

– Листа не саджи још целу групу територија, које су такође на путу одвајања од метропола. Треба ту додати Гренланд, највеће острво на свету, Фарерска острва (све то припада Данској). Чују се и сепаратистичке тежње, које још немају неки правни оквир – то су Паданија на северу Италије, Баскијска земља у Шпанији, Корзика, Северна Ирска. Заједничко је то, да се све то интензивирало управо у 21. веку, на фону интеграционих процеса у Европској унији.

Проблеми регионалног испољавања националне самоспознаје не морају да мимоиђу и европске гиганте – Француску и Немачку. Паризу непријатности могу обезбедити, осим већ поменуте Корзике, – Елзас и Лотарингија. Берлин има своју главобољу: тамо чак неки угледни поличари сматрају, да Баварија одавно већ треба да прогласи независност.

А у Бриселу, тежње нација самоопредељењу, не изазива нелагодан осећај. Чиновници Европске уније већ су обећали Каталонцима да их приме у ЕУ, у случају победе у спору са Мадридом. Иста обећања су добили Шкотланђани, Фламандци, који теже одвајању од Белгије, становници градова Северне Италије. Према мишљењу неких политолога, „епидемију“ сепаратизма стимулише Брисел. Чиновници Европке уније желе на тај начин, да преузму реалне полуге власти од највећих водећих земаља ЕУ. У данашњем пропорционалном систему доношења одлука, само 4 од 5 европских грандова (Немачка, Француска, Велика Британија, Италија и Шпанија) могу да наметну своју вољу осталим 23 земљама ЕУ. А подела ових грандова на неколико ситнијих „историјских“ држава, може знатно да олакша управљање уједињеном Европом. Тада ће апарат ЕУ најзад добити реалну улогу у општееропској политици.

Андреј Смирнов,