РЕЗУЛТАТ БРУТАЛНЕ ЕУ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ: Словенија немачка колонија

Словенија је након отцепљења и уласка у ЕУ доспела на дно Европе у економском и политичком смислу, оценио је  словеначки социолог Растко Мочник.

Социолог Мочник је, гостујући на РТС, подсетио да је у некадашњој Југославији Словенија имала привилегован приступ тржишту од 20 милиона људи.

Према његовим речима, Словенија је сада југ Европе, неразвијена попут Шпаније, Португала и Грчке.

У традиционалној европској конструкцији, која је имала за циљ да створи заједничку привреду на истом нивоу и да подиже стандард неразвијених земаља, због светске економске кризе та концепција је промењена, сматра Мочник.

Како је објаснио, ЕУ сада функционише по принципу колонија у којој развијене привреде, попут немачке, француске и скандинавских земаља имају привилегован приступ у медитеранским земљама, додавши да је Словенија данас немачка колонија.

„Можете погледати статистику. Наш привилегован партнер у спољној трговини је Немачка, размена је неједнака. Значи, новопроизведена вредност иде из Словеније у Немачку“, тврди Мочник.

Он је владу ЕУ оценио као комесарску која није под демократском контролом, додавши да Словенија није значајан политички фактор у таквој заједници.

„Једна држава са два милиона и са не баш јаком економијом, са економијом која је пропала у последњих 10-15 година, не може баш да гура своје у Бриселу. Типичан однос је да је словеначка индустрија постала подизвођач великих транснационалних компанија са седиштем у Немачкој или Француској“, сматра Мочник.

Како предвиђа Мочник, у Европи ће доћи до сукоба развијених капиталистичких земаља са вишком капитала и неразвијених које траже тај капитал.

Према његовим речима, капитал долази само да би створио профит, односно да „уведе једну прилично бруталну експлоатацију“, због чега ће неразвијене земље пре или касније доћи у ситуацију да потраже европску алтернативу.

Према његовом мишљењу садашња Европа ствара проблеме које није кадра да решава на прихватљив начин, већ то чини брутално што, како сматра, доводи до опасних ситуација и народног бунта, „а сад ко ће профитирати од тог народног бунта отворено је питање“.

Излазак из економске кризе Мочник види у стављању финансијског тржишта под контролу за шта је потребан „јак, међународни, светски играч“, односно Европска унија.

„Она је довољно јака и привредно и политички да би могла да утиче на светска финансијска тржишта“, сматра Мочник и додаје да то не би могла да учини ниједна држава посебно, попут Немачке или Француске.

Говорећи о нестанку СФРЈ, словеначки социолог је као главног кривца за распад некадашње Југославије означио Устав из 1974, истакавши да парламентарна демократија касних 80-их не би више могла да функционише у тадашњој држави, „јер су све политичке снаге већ биле груписане национално“.

Како је објаснио, да је ситуација била нормална, Словенци који су напустили последњи конгрес Савеза комуниста Југославије у Београду 1990. одмах би отишли у Загреб, Скопље, Сарајево и Титоград да траже савезнике и створе политичку алтернативу, али то није учињено, јер је у том тренутку „већ било немогуће организовати политичку снагу на федералном нивоу“ што је, како је рекао, услов да једна федерација функционише.

Упитан да ли за Србију постоји алтернатива уласку у ЕУ, он је подсетио да је након распада СФРЈ Словенији улазак у ЕУ представљан као једини могући пут, као и да би та држава врло тешко опстала ван ЕУ, што не мисли за Србију.

Мочник Србију види као „јачу и позиционирану“, али ипак додаје да она „у сваком случају треба да се интегрише, а не нужно на исти начин на који се Словенија интегрисала“.

ИНТЕРВЈУ:

Многи људи у Србији, када виде протесте у Словенији помисле: „Ето, то је због тога што сте се отцепили из оне земље и сада вам се враћа“. Ви нисте били баш заљубљеник тада у отцепљење Словеније, али да ли се те две ствари могу довести у везу?

Ја сам био против разбијања Југославије и још увек мислим да је то била велика историјска грешка. Прошле суботе словеначки економиста Макс Тајникар написао је један чланак о делу где прави паралелу између словеначког отцепљења и садашње ситуације и каже: Словенији није било довољно добро да буде север Југославије, да има привилегован доступ на тржиште од 20 милиона људи, а сада у Европи, она је заправо југ. Ми смо неразвијена земља у европској конструкцији, а и европска конструкција се променила у ово време кад смо ми унутра. Она традиционална европска конструкција, њена намера заправо била је да подиже стандард ових неразвијених, као што су биле Португал, Шпанија и Грчка и стварање заједничке привреде која би више-мање била на истом нивоу. Међутим, због светске кризе и због тога што Европа и Америка губе светски примат у привреди, а и политички, можда чак и у војном погледу, Европа је ушла у кризу и променила је концепцију.

Шта је сада концепција?

Сада је концепција унутрашње колоније. Развијене привреде као што су Немачка, Француска или скандинавске земље, створиле су унутрашње колоније у медитеранским јужним земљама до којих имају привилегован приступ, јер је то једно привредно подручје у великом делу, једно моментално подручје.

Чије је Словенија колонија?

Немачка. Можете погледати статистику. Наш привилегован партнер у вањској трговини је Немачка, размена је неједнака. Значи, новопроизведена вредност иде из Словеније у Немачку.

У време бивше Југославије, словеначки интелектуалци су се веома, крајем 80-их, противили Београду као неком ауторитарном центру. Да ли то значи да сада постоји иста та елита која се противи Берлину, ако је тачно ово што кажете?

И ауторитаризам, ако га је уопште било у Југославији, није био ништа, био је фолклор у односу на оно што имамо данас. Данас имамо комесарску владу, влада у Бриселу није под демократским надзором, под контролом. Она је влада која ради са другим владама, процедуре су више-мање тајне дискусије. То је влада која производи законе, који се зову директиве, баш отворено.

Као ЦКСК Југославије, који преноси на Централне комитете република?

То да, само ипак је било другачије. Прво су постојале националне партије где је требало доћи до консензуса. Друго, комунисти нису увек изгурали своје, јер је била јака економска елита.

Сада не можете да изгурате своје у Европској унији?

Једна држава са два милиона и са не баш јаком економијом, са економијом која је пропала у последњих 10-15 година, не може баш да гура своје у Бриселу. Типичан однос је да је словеначка индустрија постала подизвођач великих транснационалних компанија са седиштем у Немачкој или Француској.

У то време, пошто је овде актуелно да се говори да ли Европска унија има алтернативу, да ли је Словенија имала алтернативу у односу на Европску унију или је то био једини пут којим је могла да се креће?

Било је представљено као да је то једини пут. У оно време Европа је била нешто друго или је барем изгледала много хуманије, боље за ове мале привреде. Ја мислим да би Словенија врло тешко опстала ван Европске уније. Нисам сигуран да то исто важи за Србију или Хрватску, јер су оне јаче и позициониране тако да у сваком случају треба да се интегришу, а не нужно на исти начин на који се Словенија интегрисала. Сада, ипак, улази и Хрватска.

Србија се такође нада.

Србија се нада.

Такође, и Босна. Цео Западни Балкан себе види у Европској унији.

Да, да. Ако ће екс-Југославија ући у Европску унију, онда би можда постојале наде да се Европска унија промени. Јер Европска унија као идеја је рационална. Само што треба две ствари да уочи. Прво, да не може више да влада светом, друго, да не може да конкурише Кинезима, који имају другачије стандарде, ниже наднице, много бруталнији капитализам него што је наш, који ми сада не волимо, али је ипак још релативно благ у односу на трећи свет или Кину.

Да се вратимо на протесте у Словенији. Одакле крећу ти протести, ако могу фигуративно да се изразим, из главе, из срца или из стомака?

Ја бих рекао из стомака и из срца, а глава тек почиње да размишља, јер криза која је ту са нама од 2007. и 2008. прилично је упропастила словеначку привреду и сад имамо више него 120 хиљада незапослених радника и радница. То јесте шок. Садашња влада, влада премијера Јанше, врло је брутална. Пређашња влада, коју је народ срушио, јер је имала врло лоше статистике, није имала подршку, је ипак била много блажа и водила је рачуна да не може ићи фронтално против народа. Јанша се веже за европске хегемоније снаге и он мисли да није народ тај који га држи на власти. Мислим да је погрешио, да та рачуница не иде и због тога је дошло до тих манифестација. Због ароганције и неспособности власти.

Може ли се променити нешто док глава не почне да размишља, да ли стомак може да донесе добру промену?

Не може. Проблем је у томе да су садашње манифестације против целе политичке класе. Није само та влада изгубила легитимитет, него цела политичка класа јер су у исто време објављени корупцијски скандали и у опозицији и у коалицији. Тако да ове манифестације иду против целе те политичке класе, касте и алтернативе нема.

Зар то није мало наивно гледање на политику? Када се каже сви политичари су лоши, некако звучи, кад и сами кажете да нема алтернативе, да није ту неки узрок мало другачији?

То је идеална ситуација за ауторитарне варијанте. Када се дигне неко и каже ја имам план. Ако је та особа харизматична, она може да узме власт и да добије неки мандат који може да буде прејак и који може водити ауторитаризму.

И ствара нову политичку класу која се после извесног времена поново трансформише у оно што имате сада.

Да, да. Код нас у Словенији је редослед прво популистичка побуна, онда ауторитаран режим. Код нас је редослед обрнут, ми већ имамо ауторитаран режим и због тога је дошло до ове народне побуне. Због ароганције и неспособности власти и због пљачке. Види се да су пљачкале и једна и друга страна. Тако да је сада једна врло отворена ситуација. Могу да кажем да постоји слободно изражавање у Словенији, кога пре тога није било. Сада је опет све отворено, можете с врло радилкалним идејама да изађете у јавност.

Али, то можете у целом свету с интернетом, с Фејсбуком, Твитером, тај канал само у врло затвореним државама не постоји.

Да, да. Али, ипак су новине и телевизија нешто друго него Твитери.

Али, не можете да задржите информацију. Раније сте могли да спречите да нека истина дође до народа, сада не можете да спречите. Друго је сад да ли ће добити тај простор.

То се слажем, а друго је то да сада можете и неортодоксна мишљења да пласирате у јавност, што до сада није био случај.

Кад кажете пре, на шта мислите?

Мислим на независну државу Словенију од 1991. па напред.

Мислите пре десетак година да није било могуће пласирати такве ствари?

Ја сам био цензурисан.

Ако бисте добили власт у Словенији на један дан шта бисте урадили, распустили странке или расписали изборе?

Ја бих распустио странке и онда ставио неке услове које странке могу да се кандидују на изборима и то би био више моралне или конфликт интереса, тај тип регулација.

Зар није и сада на снази нека врста диктатурае пролетеријата? На изборима су најбројинији сиромашни, они одлучују ко ће да их води.

Ту имате пуно парадокса. На пример, социолошки гледано, људи који подржавају Јаншу су они који највише трпе од његове политике. То су људи са ниском спремом, индустријски радници, људи у мањим местима и крајевима, баш они које највише погађа садашња политика ограничавања дохотка.

Зашто су онда они толико уз Јаншу? Шта је то што он нуди и што они препознају?

Због тога што политика није рационална делатност, то је ипак нешто, као што сте рекли, где стомак и срце раде, а глава евентуално, а не нужно.

Хајде онда мало још ирационалније, да се вратимо на СФРЈ. Шта је тој држави недостајало да би опстала увођењем парламентарне демократије, ако је то било на реду?

Парламентарна демократија у касним 80-им не би више могла да иде у Југославији, јер су све политичке снаге већ биле груписане национално. Била је једна теорија већ 80-их година да је Југославију упропастио Устав из 1974. Ја сам сад близу те тезе. Ако узмете овај последњи конгрес Савеза комуниста Југославије, који су Словенци разбили, да је била ситуација нормална, Словенци који су изашли са конгреса Југословенске партије, они би одмах ишли у Загреб, Скопље, Сарајево, Титоград – да траже савезнике да створе неку политичку алтернативу. Они то нису урадили, они су се вратили у Љубљану. У том тренутку је већ било немогуће организовати политичку снагу на федералном нивоу, а то је услов да једна федерација функционише.

Хоћете да кажете да са нашим свим садашњим заједничким искуствима, са коалицијама политичким које се једва саставе у свакој од бивших република, да би било могуће направити коалицију на федералном нивоу рецимо 2013. у некаквој имагинарној опсталој Југославији?

Ја бих другачије поставио то питање. Ја мислим да ће се у Европи поставити питање конфронтације између развијених капиталистичких земаља које имају вишак капитала и ових неразвијених које имају мање капитала и које траже да тај капитал дође, а тај капитал долази само да би створио профит, и то не само седам или осам одсто, него 15, 20, 25 одсто. Значи, овај капитал који долази из такозваних развијених капиталистичких земаља из центра долази ту да уведе једну прилично бруталну експлоатацију. И ове ће земље пре или касније бити у ситуацији када ће рећи или ће их њихови народи навести да кажу, сад то не може да иде и да траже европску алтернативу. Тако да мислим да ће се то питање пре или касније поставити у оквиру Европе.

Где видите Словенију у тој подели на експлоататоре и експлоатисане?

Словенија је југ. Словенија је данас у ситуацији Грчке, Португала и Шпаније.

Јесте ли усамљени у том мишљењу или је више људи који верују у то што кажете?

Па видите, управо манифестације су помогле да се памет мало брже креће. Ја сам био још пре пола године или годину дана усамљен у тој теорији. А сада је то прилично усвојена теорија.

Али, ако нема резултата, ако се нешто не промени, то остане у домену теорије и можда као нека ствар на маргини. Мислите ли да ће бити иза ових протеста неких озбиљних политичких промена у самој Словенији? Не говорим сада о коалицији, говорим о промени друштвеног система, шта год то значило.

Ја мислим да ће бити промене, али да се неће одмах испољити. Што значи, ми ћемо још имати две-три владе које ће бити овакве са малом подршком, компрадорске, да употребим тај израз, значи које ће служити вањским интересима, више него властитом народу. Али се мења клима, атмосфера се мења. Некако мирише на касније осамдесете године. Људи су више скептични, нема више догматског веровања у исправност онога што власт каже. И у касним осамдесетим је у тај вакуум онда пала националистичка идеја. Данас не може више.

Мислите?

Не може, због тога што је националистичка идеја та која нас је довела до ове ситуације.

А може ли да се наметне фашистичка идеја? То је једна од ствари на коју врло често упозоравате, да у ситуацији када неко каже – не треба нам идеологија, потребни су нам програми које ћемо спроводити, вама увек као да се пали неки аларм, запитате се да иза тога одсуства идеологије заправо није идеологија фашизма?

Ја сам написао ту своју књигу – колико сте фашизма имали у раним деведесетим годинама, мислим, реално постојећи фашизам у Хрватској, у Србији, у Босни, а и у Словенији, овако је то почело. Али ја мислим да заправо опасност од фашизма данас није реална зато што је фашизам како се каже, један колатерални резултат или производ националне буржоазије. Ми данас немамо више националну буроазију у овим земљама. Односно, барем у Словенији, национална буржоазија је доживела историјски пораз. Она није успела да створи националну привреду, и сада, као што изгледа, преузима власт оно што се у социологији и економији зове компрадорска буржоазија, оно што познајемо из Јужне Америке. То су локални агенти страног капитала чији је задатак да одржавају социјални мир и организују околину која може прихватити стране инвестиције. Значи, то је више некаква полицијска функција и то је једна класа која није продуктивна. Они не умеју да организују националну привреду. Они су само агенти страног капитала. Ја мислим да се сад мења ситуација у Хрватској и Словенији у том смислу. То не значи да неће моћи да дође до ауторитарних режима. У Јужној Америци имали су генералске хунте, у неком периоду врло често и то је била општа појава. Али мислим да онај фашизам који познајемо историјски сада више нема социјалног основа јер нема више националне буржоазије.

Али зар осиромашени народ који само тражи правду и воли да то праведно решење буде брзо, а поготову га је могуће национално организовати у националним државама, зар то није предуслов за неку врсту фашизма?

То би био онда ауторитарни режим са популистичком подршком који наравно може да буде и расистички и страшан…

Антиимигрантски, што је такође једно од све чешћих питања…

Наравно. Имигранти, они су оно што се у марксизму зове резервна армија беспослених. И њих привуку кад су привреди потребни, а онда их избаце. То се ради данас у Словенији, то се ради у целој Европи. Све то може да буде, али неће бити фашизам у смислу Мусолинија или Хитлера јер немамо довољно јаку ни националну привреду, ни националну буржоазију. То може да буде неки Видела или неки грчки пуковници као што су били. За људе који живе у таквој ситуацији разлика између фашизма и ауторитаризма може бити врло мала.

Како бисте онда описали покрет као што је Златна зора у Грчкој, где она припада у тој подели? Кад кажемо фашизам, не мислимо на оног који ће да изазове нови светски рат, већ на некога ко ће рецимо да ствари промени на неки начин који не мора да буде пријатан свима?

Наравно. Златна зора јесте фашистичка формација. У Грчкој постоји национална буржоазија, она их је чак и увела у ову ситуацију сада. Они би могли изаћи из Европске уније или барем из еврозоне и они би могли створити једну затворену привреду на ниском нивоу, више-мање самодовољну, а њихов би извоз био туризам. Тај сценарио би ишао.

Ако им се опросте дугови.

Због тога би они и дошли на власт. Јер би они одбили да плате, они би их затворили и то би било врло незгодно, за људе који би тамо живели, страшно.

Али сада је примамљиво. Звучи као решење проблема. Нећемо да плаћамо дугове који су нам лажно наметнути, или на превару створени, и желимо да се ослободимо тога јер можемо сами да функционишемо боље. Зар то није управо оно што је дигло чак и људе као што су Мусолини и Хитлер пре осамдесет година?

И фашизам и нацизам су настали из пораза. Италија је формално била победница, али заправо је била поражена. Аустријанци, односно царство их је сломило. То је један сценарио који је могућ, који је незгодан, а који садашња Европска унија изазива. Јер оно што они раде грчком народу је бесконачна ароганција и неразумевање, тврдоћа према људима. Тако да ја мислим да је у Грчкој ствар отворена, јер ипак мислим да Златна зора нема шансе, да ће бити ипак нека социјалистичка варијанта која ће на крају победити.

Значи да верујете да ипак овај концепт Европе може да реши крупне проблеме који се пред њим налазе без таквих драматичних ломова?

Мислим да овај концепт, да ту ставим акценат, овај концепт садашњи, то што се сада збива у Европи, ствара проблеме а није кадар да их решава, односно решава их на један брутални начин који води у врло опасне ситуације. Ситуације у којима постаје народни бунт једна реална опција, а сад ко ће профитирати од тог народног бунта, отворено је питање.

Шта би био Ваш предлог, може ли се из ове финансијске кризе изаћи тако што ће се ремонтовати привреда или је потребно потпуно променити мотор и рећи ова идеологија постлибералног капитализма не функционише, треба нам нешто друго. Притом, то није уопште лако увести, претпостављам.

После економске анализе које предлажу алтернативе. Моја идеја је да прво треба финансијска тржишта регулистати, ставити под контролу. За нешто тако вам треба један јаки, међународни, светски играч и Европска унија јесте такав играч. Она је довољно јака и привредно и политички да би могла да утиче на светска финансијска тржишта. Американци ће бити против тога. Наравно да ће Кинези бити неутрални и рећи, нека се пождеру међусобно, а ми ћемо профитирати. Али, проблеми су толико глобални сада, да једна мала држава као што је Словенија или чак и Србија која је већа, па ипак још премала, чак ни Француска…

Економски је мања од Словеније.

Добро, али потенцијали су ипак већи. Да ниједна земља, чак ни Немачка, ни Француска, сама за себе не може да промени глобални курс. А Европска унија би могла. Поготово ако би дошло до неког компромиса са САД. Нешто што би требало Европа да запамти – да она не може више да се такмичи за светску власт, за светску превласт, за хегемонију. Европа нема шта да ради са војним интервенцијама у Африци или у Ираку или у Авганистану. То су прошла времена, то је само губљење новца и губљење времена. То је радила Шпанија у 16. веку и из највеће државе у свету, из империје постала је неразвијена земља. И то ради данас Европа, то раде САД. Промена перцепције властите улоге у свету је нешто што је битно за Европу данас.

Јесте ли оптимиста да то може да се деси? А да притом, ви кажете да Брисел вама, над вама комесарски влада.

Не са овом гарнитуром у Бриселу, ни са овом гарнитуром у Љубљани.

Што значи да треба да се побунимо против политичке елите на европском нивоу?

То би било идеално, то би био један добар предлог. Али, видите, ја бих цитирао Браудела. Браудел је проучавао радни капитализам у медитеранском басену и каже када је Италија изгубила могућност, кад се није могла више такмичити за хегемонију, јер је центар привреде прешао из Медитерана на Атлантик, дошла су сретна времена за Италију. Није било више ратова у Италији, први пут су они привређивали довољно хране да себе прехране, није било потребно увозити храну. И дошла је велика ренесанса, 16. и 17. век. Губљење хегемоније није нужно нешто несретно, нешто слабо, поготово не за људе.

Ту сте сада скривено рекли и да је политика изолације добра, ако се Италија затворила у себе и успела да буде самодовољна, да ли би то значило да и у данашњој Европи у оваквим случајевима вреди рећи…

Није, тада Италија се није затворила него је била способна да се прехрањује, а њена култура је тада процветала по целој Европи.

Да ли је могуће данас урадити сличну ствар унутар Европске уније која каже не можете да урадите тако нешто, него морате да учествујете у заједничком пројекту?

Прво, Италија није знала шта ради, па је ипак то урадила, а ми данас знамо шта треба да урадимо тако да имамо шанси. Друго, Брисел ништа не ради за шта не добије консензус свих влада. Што значи да, ако ми нападамо властите владе и променимо те владе, и у Бриселу би требало другачије да одлучују.

Брисел слуша у таквом случају или не?

Прво треба да се сложе све владе чланица, тако да не можемо ми да нападамо Брисел, кад знамо да се наша влада сложила са тим.

Које је онда решење?

Решење је опозиција према садашњој политици Европске уније у целој Европи.

У данашње време интернета, друштвених мрежа, захтева да све буде кратко, јесте ли ви у стању да своје мисли свртите у 140 карактера колико вам Твитер тражи и да ли ће то такође бити идеолошки проблем у будућности?

Ви превелику наду стављате у нове технологије. Наиме, увек су постојали политички слогани и они који су били кратки и ударни били су најбољи. Твитер још може то да ради. Ово што се иза слогана ради, то је ипак ствар интелектуалног рада и за то треба употребити неки други формат.

Нисте у страху да ће то бити угрожено?

Не, не.

Танјуг,РТС,Вестинет.рс