СРПСКИ ПОСЛОВНИ КЛУБ ПРИВРЕДНИК

У овом удружењу грађана чланарина је 100.000 евра годишње и 10.000 евра месечно. Занимљиво би било знати да ли чланови плаћају чланарине из сопствених џепова или их воде као трошкове пословања. Такође би било занимљиво осветлити логику због које би, поред смањења пореске основе, неко скупо плаћао чланство у организацији која би алтернативним путевима требало да штити интересе људи који су институционално обезбеђени кроз коморско удружење.

На скупштини „Привредник“-а за председника је поново изабран Данко Ђунић („Еки инвестментс“), а у двогодишњем мандату извршне одлуке доносиће и Извршни одбор: Миодраг Бабић („Хемофарм“), Зоран Дракулић („Ист поинт“), Мирослав Мишковић („Делта“), Зоран Обрадовић („Петробарт“), Топлица Спасојевић („ИТМ“) и Драгољуб Вукадиновић („Металац“). У Надзорни одбор реизабрани су: Владимир Чупић (Хипо Алпе груп), Мића Мићић („Јединство“) и Ненад Шаренац („Хајнекен“).

ЧЛАНОВИ

МИРОЉУБ АЛЕКСИЋ, председник “АЛЦО ГРОУП” доо

Рођен је 26.03.1957. у Врању. Дипломирани је инжењер. Прво запослење Мирољуба Алексића је у Пољопривредно-индустријском комбинату Београд (ПКБ). Од 1994. до 1998. године радио је у ПКБ банци. У време Анте Марковића, када је социјалистички систем почео да се мења у капиталистички, Алексић оснива и своју „АЛЦО – Алексић Цомпанy“. Први послови предузећа били су везани за откуп руских потраживања, клириншких долара и есконт меница на територији бивше Југославије, рад са комерцијалним и благајничким записима, и зајмом Републике Србије. Прве четири године пословања фирме, до хиперинфлације 1994. године, доминирали су финансијски послови и инвестиције у властите пословне просторе. 1995. године Алексић оснива „Алцо банку“, а 1998. на јавној лицитацији купује предузеће „Пионир“ у стечају. Следе године инвестирања у „Пионир“, а затим и у хотеле. После продаје „Алцо банке“ белгијској КБЦ банци, „Алцо Гроуп“ данас има четири сегмета: а) производни, који чине 3 фабрике ‘Пионир’-а, ‘Амасис’ из Београда, ‘Хиссар’ из Прокупља, ‘Типопластика’ из Горњег Милановца, ‘Интерсилвер’ из Земуна и ‘Коштана’ и ФОС из Врања; б) трговински, кога чине Цобеx из Београда и ‘Аутопромет’ из Ниша; ц) грађевинарски, који обухвата ‘Наш Стан’ из Београда и ‘Алцо’ као власника некретнина; и д) хотели: ‘Извор’ (Аранђеловац), ‘Слобода’ (Шабац), ‘Торник’ (Златибор) (сви ‘велнес’), ‘Мастер хотел’ у Новом Саду, а у плану је још хотела, укључујући и на Ади циганлији.

1977. године саграђен је у центру Шапца хотел „Слобода”, површине 9.000 квадрата, са 100 соба и 5 ресторана. Августа 2003. године продат је за 25 милиона динара, уз обавезу новог власника да у року од 12 месеци инвестира још 45 милиона динара. Други потенцијални купци елиминисани су под чудним околностима пре аукцијске продаје, и на аукцији је учествовало само предузеће „Амазис”, а његов власник Алексић и директор Денић представљали су два купца само формално. Највећи угоститељски објекат у шабачком крају продат је по цени вишеструко нижој од реалне, а купац није испунио преузете инвестиционе обавезе. Процењена вредност 70% друштвеног капитала хотела од стране Агенције за приватизацију износила је 1.554.374 евра, а Алексић га је купио за 383.670 евра. У том тренутку било је 158 мањинских акционара, радника и пензионера на које је држава пренела без накнаде преосталих 10.965 акција. Процена капитала није извршена реално, већ по књиговодственим вредностима. Хотел је продат по 9,67 пута нижој цени од тржишне, чиме су мали акционари оштећени за преко 1.700.000 евра. Мањински акционари хотела „Слобода” упутили су Одбору за приватизацију Скупштине Србије, премијеру Војиславу Коштуници, председнику Борису Тадићу, Министарству за привреду и Агенцији за приватизацију, захтев за нову процену капитала, ревизију приватизације и раскид уговора са фирмом Мирољуба Алексића, „Амазис”.

МИРОСЛАВ АТЕЉЕВИЋ, председник АЦМЕР-М доо

Највећи акционар Неопланте, са 48,11% капитала, је фирма Неопланта заједно, у којој 78,1% капитала има београдска фирма Ацмер М, а 21,9% удружени мали акционари Неопланте. У Неопланти, друштвени капитал има 16,24%, Акцијски фонд има 16,03%, а Фонд ПИО око 10%, мањински акционари имају 7,51%, а фирма Неоатал 2,13% акција, писало је на сајту Централног регистра хартија од вредности. АЦМЕР-М има 424.255 акција Неопланте као сувласнички удео у Неопланти Заједно доо, из практичких разлога – да би нејавно контролисали 166.885 акција малих акционара у Неопланти Заједно. Тако су створили привид већине у скупштини. АЦМЕР-М ће у погодном тренутку иступити из те “заједнице” али тек када успе да дође до што већег дела од преосталих акција или када на други начин дођу до већинског пакета. У Неопланти Заједно, АЦМЕР-М не мора ништа да “прогурава”. Своју већину АЦМЕР-М постиже на три начина: а) мали акционари наивно су потписали бланко сагласност за одлуке руководства; б) осталим малим акционарима који нису удружили своје акције, подметнуто је да директорици НЕО-НЕЛЛЕ потпишу овлашћење да их заступа на Скупштини, а да им нико није рекао ко је дотична, што је превара и сукоб интереса, пошто им се интереси не подударају (једни би да што скупље продају а други би да што јефтиније купе); ц) из необјашњивих разлога, 16% акција које се воде као друштвено власништво нема представника на скупштини па “већину” практично чини само 42% гласова. АЦМЕР-М тако обезбеђује пролаз својих одлука, а када се појави државни пакет биће јасно да ли су стварно заинтересовани за куповину.

Људи из управе ФК Партизан претворили су клупску касу у приватну касу Жарка Зечевића, Ненада Бјековића, Ивана Ћурковића и њихових помагача. Клуб доводи анонимна појачања, која мало или ништа не коштају, а “без обештећења” пушта најталентованије фудбалере. У првом тиму играју само играчи који имају уговоре са менаџером Микијем Стевићем, Бјековићевим зетом. Деца функционера Партизана школују се на престижним европским колеџима, а функционери Партизана возе се блиндираним возилима и имају по десетину људи у обезбеђењу. У Партизан су 1980.-тих дошли скромног финансијског стања, а данас поседују велика приватна богатства. Како су све то зарадили? Малверзације са трансферима, отварање сумњивих компанија, фонто, бинго, хот-лајн, ауто школе, рент а цар, грађевинска предузећа, рулети, покер апарати ….. све су то делови система Партизана. Уместо навијача, на јужној трибини стадиона су просторије агенције за пружање секси услуга преко телефона. У остваривању идеје упропасти па купи јефтино, управи Партизана очигледно помажу неки државни функционери и пословни људи, не само спортски функционери који имају свој део добити, већ и медији, неки суптилније, а неки отворено као дневни лист Спорт или телевизија СОС. Са предлогом Закона о приватизацији спортских друштава, наши тајкуни поставили су на таблу своје пионе. Да ли су пиони Зечевић и Бјековић, или су то Ненад Поповић, Драган Вигњевић директор ЈП Електромреже Србије, Небојша Вујовић, саветник у Хемофарму, Драгољуб Вукадиновић, председник Холдинга Металац, Драгиња Радоњић, директор М&В инвестментс, Мирослав Атељевић власник АцмерМ, Обрад Сикимић, директор Динерс Цлуб Интернатионал, Душан Ступар, генерални директор Универзал Холдинга, Бојан Радовановић помоћник директора Дипос, Ратко Затезало, директор Петробарт-Авиа, министар Расим Љајић, Манојло Вукотић директор “Новости”, Радмила Бабић, финансијски директор Минел трафо, Душан Павловић, председник УО Центра за путеве Војводине, који делују као ловци. Ко је краљ у овој игри тајкуна из сенке видеће се кад Партизан добије власника.

МИОДРАГ БАБИЋ, председник ХЕМОФАРМ КОНЦЕРН ад

Рођен је 29. априла 1951. у Зрењанину. Корени Миодрага Бабића вуку порекло из села Добрун, код Вишеграда. Рано детињство је провео у селу Лаудановац, код Вршца, где је завршио прве разреде основне школе. Школовање је наставио у Вршцу, па у Панчеву где је завршио средњу хемијску школу. Био је први на такмичењу средњих школи у хемији у Југославији.У Београду је завршио Технолошки факултет, одсек Органска хемија, 1974. Први је у генерацији завршио факултет, са 23 године. На чело погона „Инеx-Хемофарм“ долази 1982. године, у 31. години живота. „Хемофарм“ је био први у процесу приватизације, још 1989. године. У првој фази откупљен је државни пакет акција, у другој фази извршен је откуп акција од малих акционара на берзи(?), а када је укрупњено власништво, у трећој фази нашао се стратешки партнер за преузимање.

У случају докапитализације и приватизације Економија АД из Беле Цркве било је озбиљних злоупотреба које су имале за последицу милионску штету државе и малих акционара, За цео случај 2006. године заинтересовале су се пореске власти у Италији зато што је докапитализацију урадило предузеће у власниству италијанских грађана Марка и Алберта Вакија, који послују у Србији. Овај пословни аранжман био је повод да се покрену предистражне радње пореских органа Италије, јер се ради о милионској финасијској трансакцији. Миодраг Бабић је један од људи из конзорцијума, чији су контакти довели до пословне сарадње са италијанским партнером.

17. јануара 2006. ухапшен је блиски сарадник Бориса Тадића и директор консултантске фирме Божидара Ђелића – Бранислав Анђелић. Октобра 2000. са калашњиковим је “ослобађао” предузећа, Тадић га је водао по свету, као “привредника”, а он и Ђелић јадили су Србију. Долијао је бивши агент удбе при министарству спољних послова и питање је није ваљда да Тадић није знао да му је сарадник, Анђелић, корумпиран? Епидемија необавештености преноси се од Слобе на Коштуницу и Тадића. За изношење пара, фактурама за ‘маркетинске услуге’, терете се само Карићи. Овај метод измислио је Миодраг Бабић: Хемофарм Вршац – Хемопхарм ГмбХ, а онда и Хемопхарм УСА, у коме је Небојша Вујовић. Нису СИД-овци, попут Анђелића, јадили само Мобтел. У пљачки Хемофарма, поред Бабића, учествује удбаш из СИД, ЈУЛ-овац, кум Радета Булатовића, Небојша Вујовић. Од 2003. паре се износе у САД тако што Бабић закључује уговоре са Небојшом Вујовићем. Трансфер новца врши се из ГмбХ ка ДЦ, тако што ГмбХ купује сировине као ‘представник’ Вршца. Вредност сировина је далеко мања од износа који се плаћа из Србије. Кључне личности су Бабић, Никола Станковић и Небојша Вујовић, а Млађан Динкић зна за ово.

Главни титулар ТВ “Авала” је Данко Ђунић, некад Милошевићев потпредседник Владе СР Југославије, а сада, преко својих консултантских кућа, гробар српске привреде. Његов Економски институт је носилац конзорцијума оснивача ове телевизијске куће. Ту је и “Хемофарм” чији је директор Миодраг Бабић. Бабић и Ђунић делују као браћа близанци, па је Ђунић био председник Управног одбора “Хемофарма”, а његов “Дилојт енд туш” је вршио процене вредности те фирме. Исти пар смењује се на месту председника Српског пословног клуба “Привредник”. Бабићев експонент, Небојша Вујовић, некад помоћник савезног министра иностраних послова Живадина Јовановића, сад је шеф испоставе “Хемофарма” у Америци. Не чуди да је Срђан Ђурић са места баш Коштуничиног саветника прешао за директора ТВ Авала.

МИЛИЈА БАБОВИЋ, власник ФАСХИОН ЦО доо

Милија Бабовић је од бутика “Атила” у гаражи породичне куће у Беранама дошао до сувласништва у “Верано групи” (заступник “Пежо”, “Риплеј”, “Левис”, “Бата”, “Сони”, “Горење”, “Армал”, “Гудјир” гума, ВИП рентакар, бензинске пумпе “Циклон”, и 67% акција “Бањалучке банке”). У историји српског криминала највећи откуп за отмицу плаћен је за Милију Бабовића. Земунском клану је преко Милорада Луковића Легије исплаћено десет милиона евра. Те паре предали су Легији лично Жарко Зечевић, генерални секретар ФК Партизан, и извесни Данко Млађеновић, утврдили су УБПОК и Специјално тужилаштво. Милорад Улемек типовао је отмицу Милије Бабовића и Вука Бајрушевића, и од оба откупа узео је половину новца, потврдио је сведок сарадник Дејан Миленковић Багзи на суђењу припадницима земунског клана.

“04. август 2007. Лет из Београда у Глазгов, пред меч… Један до другог сједимо Дарко Панчев и ја. Испред нас главни спонзор “Звезде”… Милија Бабовић…”

“Председника Јелића и славодибитника Марића дочекали су водећи људи ОФК Београда: Мома Минић, Милија Бабовић, Драгољуб Лекић…”

“Нови председник Партизана биће Милија Бабовић… Његов једини услов је да Ненад Бјековић напусти канцеларију спортског директора у којој и даље седи, иако је још у јуну поднео оставку… Бабовић је одустао у корист Караџића.”

Слободан Вуксановић је био пријатељ Драгана Малешевића Тапија. 1999. године, он и Драган Копчалић примљени су у масонску ложу “Побратим”, са задатком да преузму Демократску странку. Проценили су да је својим понашањем током рата Зоран Ђинђић компромитован. “Масонска ложа” приступила је припремама да се преузме положај председника и Слободан Вуксановић је припреман за то. У “масонској” ложи, постао је први надзорник, што је трећа функција, одмах после глумца Микија Манојловића, који је шеф једне од ложа у систему Драгана Малешевића Тапија. Једну од секретарских функција обављао је Душан Забуновић који је 5. октобра заузео Савезну управу царина, а затим подметуно експлозив у посластичарницу код железничке станице, чији власник није хтео да му је прода. “Масони” и Олег Голубовић уложили су у акцију довођења Слободана Вуксновића на чело ДС пола милиона долара. Успели су да придобију већину у руководству странке, али су занемарили Горана Весића, који је бројао гласачке листиће. Ђинђић је остао председник, и акција је пропала. Функцију “грани командера” ложе тренутно обавља Милан Лајхнер. На сахрани је носио Тапијеве беле рукавице и мачеве, и неку ленту. Вуксановић је добио заштитни статус, у смислу објављивања података, од Драгутина Загорца, кума Радета Булатовића, који има функцију чувара мача ложе и који је на сахрани носио Тапијеву слику.

Председник је Уније послодаваца, и бивши шеф Градског одбора Нове демократије, који је најурен зато што је везан за масонску ложу Тапија, конкурентску Михајловићевој. Загорац је, у одмазду, организовао бацање бомбе и паљење Општинског одбора Нове демократије. Загорац је био веома близак са Јовицом Станишићем, поготово кад се Станишићев син забављао с његовом ћерком. Син Станишића био је пилот код Станка Суботића Цанета. Када Цане је продао авион, Станишићев син запослио се код Петра Матића, и вози његов авион. Цане је Жељку Максимовићу Маки организовао превоз из Црне Горе Матићевим авионом, да би се Мака склонио на сигурно.

Слободана Вуксановића у масонској ложи видели су певач Владимир Савчић Чоби, глумац Драган Николић, глумац Драган Бјелогрлић, Вук Бојовић, директор зоолоског врта, новинар Милован Бркић… Тапи је противно масонским правилима приликом иницијације, Вуксановићу доделио трећи степен, а после месец дана, тридесет други степен, што је код правих масона немогуће. Како до јесени 2000. године нису били у стању да склоне Ђинђица, Драган Малешевић Тапи, Коле Костовски и Вукашин Мараш из Црне Горе одлучили су да Слободан Вуксановић иде код Момчила Перишића, са задатком да после извесног времена преузме ту страну. Својевремено Перишић је био веома близак Коштуници, а променио је табор када је осетио да му се љуља положај, а и због неких других разлога, јер му је из Хрватске било обећано ако испослује да му се предају бензинске пумпе “Беопетрол”, које су некада носиле Инину фирму, да ће га ослободити оптужбе за ратне злочине. После су прављене друге комбинације па је Перићић извисио. На крају су Душан Забуновић, Мики Манојловић, Драган Малешевић, Коле Костовски и Жељко Максимовић приступили формирању нове странке чији је председник Слободан Вуксановић.

Циљ је био да се криминалним и “масонским” подземљем уведе нови елемент у већ постојећи обрачун између Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице. Политички простор налазе у Коштуничином политичком кругу, где се ангажују новинари за медијску подршку, попут Милована Бркића и Милорада Црњанина, Александра Тијанића и још неких. Жељко Максимовић Мака био је у контакту са криминалцем из Српског Сарајева, Шкрбом, који кад је у Београду одлази у ФМП, фирму Небојше Човића. Мака је наручио да Шкрба изврши два убиства у Републици Српској. У дневном је контакту са Бајом Живанићем, званим Плави, са Чукарице, криминалцем и везом покојног Аркана, који је пословни партнер Небојше Човића. Баја Плави побегао је после Аркановог убиства у у Атину и у полицијским круговима котирао је као један од осумњичених за заверу против Аркана. Од аркановаца се чуло да су Баја Плави и Андрија Драшковић организатори Арканове ликвидације, и да имају спрегу са људима из Државне безбедности. Поред Андрије Драшковића, Баја Плави је једини преживели из афере Аркановог убиства који је на слободи, а Човићев је најбољи пријатељ. Пред 5. октобар Баја Плави је послао Маку да чува Човића, поготово после отмице Милија Бабовића. Тада је дошло до разлаза између њих, и тада је Баји припао Вераномоторс. Плави и Бабовић данас су непријатељи. Ту лежи кључ отмице Милија Бабовића, о којој Бабовић ћути. Баја Плави сада је везан за Човића, а Милија Бабовић покушава да нађе друге полуге моћи, као Млађана Динкића и Жарка Зечевића. Радомир Живанић, нови власник Верано Моторс, за Марфин фонд (Лаики банка, у којој су завршиле српске паре на Кипру) купио је РК Београд.

МИЛАН БЕКО, ЛАДЕРНА

Рођен је 1961. године у Херцег-Новом. Завршио је Саобраћајни факултет, смер ваздушни саобраћај у Београду, али никада није радио у струци. Радни век почео је у приватној маркетиншкој агенцији „Спектра“, као директор маркетинга. Када је агенција запала у финансијске тешкоће, Беко је откупио „Спектру“ и отворио врата познатој агенцији за тржишне комуникације „Огилви енд Мејдер“. Кад му је „Спектра“ постала тесна, основао је фирму „ДиБек“, која је трговала производима од дрвета, храном и била дистрибутер више познатих фармацеутских фирми. Као сувласник „ДиБек“, Милан Беко, никада није био формални члан неке странке, али је добар пријатељ свих властодржаца: Мирјана Марковић, Милорад Вучелић, Јовица Станишић, Слободан Радуловић, Златан Перучић, Срђан Николић (бивши министар трговине који је затворио новобеоградски бувљак да „ДиБек“ не би имао конкуренцију)… Један од најбољих пријатеља му је Данко Ђунић, некада утицајни потпредседник савезне владе. 1997. године Беко улази у републичку владу и то представља као патриотски чин. Био је министар за својинску трансформацију и Милошевићев човек за осетљиве економске трансакције. Италијански дневник „Република“ писао је да је он главни Милошевићев банкар у продаји „Телекома“. Беко је тада 683 милиона марака пребацио у врећама из Атине у Београд. По продаји „Телекома“ Беко одлази за републичког министра без портфеља. На том месту се не задржава дуго, јер добија задатак да води крагујевачку „Заставу“. Последња Бекова функција у Милошевићевој власти је савезни министар за привреду. Милан Беко је 18. октобра 2000. вратио посланички мандат ЈУЛ у Већу грађана Савезне скупштине, и огласио да се повлачи из политике, којом се наводно није бавио.

Милан Беко има акције фирми „Медтрејд Интернешенел“ са Бахама и „Медтрејд Интернешенел“ из Либерије, у чијем су власништву „ДиБек“, „Рапид“ и „Димонт“, фирме које су пословале у Југославији. Комисија за испитивање злоупотреба у привреди најављивала је да ће пленити имовину његове фирме „ДиБек“, јер није платио 1,1 милион марака пореза на екстрапрофит. Екстрапрофитерској комисији Беко није био нарочито интересантан, иако је 1997. године Беко био српски преговарач у продаји 49% Телекома италијанском Стету и грчком Отеу. Телеком је продат за око 1,3 милијарди марака. Беко је дао налог да се новац од продаје Телекома уплати у малу грчку банку где су рачуне држале српске оф шор фирме. Даље кретање тих средстава би је за истражитеље Хашког трибунала један од кључних доказа да држава управља са 8 оф шор компанија јер је новац од продаје Телекома завршио на тим рачунима. Премијер Зоран Ђинђић наложио је да се саслуша Беко у вези са продајом Телекома, најављивана је и наплата екстрапрофита од Бека, односно његове фирме ДиБек, али није се десило ништа од тога. “Причало да је он био један од битних учесника операције „Телеком“, али тај случај обрађује МУП Србије”, рекао је секретар ове Комисије, Слободан Лаловић. Комисија је у случају приватизације фирме „Рапид“ утврдила да „Медтрејд Интернешенл“ и „Дибек“ нису унеле паре. “Пронашли смо да је власништво тих фирми 37%, а не више од 50%, односно да нису власници Рапида. Већинско власништво је вероватно признато зато што је Беко стајао иза посла”, објаснио је Лаловић.

Средином децембра ФПП Балкан лимитид, иза ког стоји Милан Беко, саопштио је да има око 57% акција Књаз Милош. Месец дана касније појављује се као суинвеститор фирма Салфорд и најављује да неће бити конкурент већинском власнику. Иза ФПП и Салфорд стоје исти људи, а Милан Беко је био консултант и Салфорд која представља инвестициони фонд са Гибралтара, који се појавио у приватизацији млекара у региону. У фебруару, ФПП је препустио управљање фабриком Књаз Милош Салфорду, који има око 38% власништва. Занимљиво је да је секретарка Комисије за хартије од вредности која прво није казнила ФПП, а затим јесте казнила конкурента, Оливера Савовић, раније радила као један од директора у фирми Дибек, Милана Бека. Беко је 2005. преко инвестиционог фонда Wорлдфин повезаног с ФПП Балкан лимитид приватизовао Луку Београд. Мали акционари тог предузећа доказују да су оштећени јер је приватизација извршена по вишеструко нижој цени. Ексклузивно земљиште у центру Београда завршило је код новог власника иако није било предмет продаје.

Док се чак и о Мишковићу, иако избегава јавност, много тога зна, о Милану Беку нема много информација, па су медији у недостатку правих информација, принуђени да се служе описом “сенка”. Постао је познат деведесетих када је ушао у Владу Мирка Марјановића, задужен за приватизацију. Под његовом влашћу обављена је продаја дела “Телекома”, што је у буџет Србије унело 1,5 милијарди марака. Са министром за економске односе са иностранством, Данком Ђунићем, сматран је за неку врсту реформисте у режиму Слободана Милошевића. Ни он ни Ђунић, као ни Мишковић десетак година раније, нису дуго остали у Влади. Крајем деведесетих, као председник УО “Заставе”, није успео да пронађе стратешког партнера. На изборима 2000. кандидовао се за посланика на листи ЈУЛ-а, али је по објављивању резултата вратио мандат. Од тада повезује се с више приватизација, али се не зна шта он стварно поседује. Приликом куповине “Књаза Милоша”, када је из игре избацио Дивца (као и у “Новостима”), био је званично саветник инвестиционог фонда ФПП Балкан лимитид, али се причало да је његова улога много значајнија, јер се после приватизације често појављивао у овој фабрици воде. Сличну улогу одиграо је и у сукобу “Делте” и “Меркатора”. Најпре је учествовао на тајном састанку када су премијер Војислав Коштуница, Слободан Радуловић, Мишковић и он договорили да “Ц маркет” преузме конзорцијум српских бизнисмена, преко “Пример Ц”, Слободана Радуловића. Потом је, са Мишковићем, преко фондова са егзотичних острва, покушао да преузме “Меркатор”, али нису успели.

ВЛАДИМИР ЧУПИЋ, председник ИО ХYПО ГРОУП АЛПЕ АДРИА

Дипломирао је на Економском факултету у Београду. Од 2007. године председник је Извршног одбора Хyпо Алпе Адриа Банк ад Београд, банке (кћерка фирма Хyпо Алпе-Адриа-Банк Интернатионал АГ из Аустрије), задужен за управљање и развој пословања са привредом, послова управљања средствима, правних послова, интерне ревизије, финансијске контроле и инвестиционог банкарства, маркетинг, и за развој кадрова и надзор ризика пословања банке.

Био је директор Агенције за приватизацију, саветник министра за привреду и приватизацију у Влади Републике Србије, и руководилац у Делоитте & Тоуцхе, Београд. Од маја 2003. до децембра 2006. године био је члан Извршног одбора Хyпо Алпе-Адриа-Банк а.д. Београд. Члан је Председништва Савеза Економиста Србије, Пословног саветодавног већа Пакта за стабилност југоисточне Европе, Српског Пословног Клуба “Привредник”; Гувернер Америчке привредне коморе у Србији, члан У О Металац ад, потпредседник Смучарског савеза Београда и члан УО ЈСД “Партизан”.

Говорећи о акционарима “Дијаманта”, Владимир Чупић је рекао да су предузећа обавезна да Агенцији за приватизацију, у чијем је саставу тада био привремени централни регистар, доставе ажуриране књиге акционара. Све промене у књизи акционара, морају се правно образложити. И у претходном Закону о приватизацији је прописано на који начин се може доћи и како са може манипулисати акцијама, тврдио је Чупић, али није коментарисао дешавања у зрењанинској уљари.

Млађан Динкић, који у Министарству за економију и регионални развој управља са шест подресора и исто толико агенција, то није доста, већ је и председник Скијашког савеза Србије. На функцију у Извршном одбору довео је свог страначког апаратчика Сашу Витошевића, некадашњег савезног министра пољопривреде. На чело Скијашког савеза дошао је са места првог човека београдског скијашког савеза, а ускочио је на место министра за рад Расима Љајића, који се баш због превише обавеза повукао са чела Савеза. У свом првом обраћању Динкић је поручио да му је жеља да Србија са Бугарском организује Зимске олимпијске игре 2022. године. И потпредседници Савеза познати су политичкој јавности. То су бивши министар за економске односе са иностранством Горан Питић и ТВ водитељ Петар Лазовић, који је близак Велимиру Илићу. Остала два потпредседника су Сандра Штајнер, функционер “Теленор”, и економиста Небојша Савић. „Видим три потенцијална извора финансирања: за основно одржавање савеза то је буџет града и он мора бити већи. Даље, размотрићемо могућност да јавно предузеће Скијалишта Србије део прихода од ски паса издвоји за младе таленте…, а трећи извор финансирања ће бити спонзорства… и ја ту очекујем помоћ од потпредседника Чупића, директора Хyпо Алпе Адриа банке и мислим да са таквим тимом можемо да подигнемо буџет Скијашког савеза Београда“, рекао је Динкић.

Новембра 2001. године помоћници министра за приватизацију Горан Петровић и Владимир Чупић потврдили су да ће се РК “Београд” приватизовати по посебном програму и да нема говора о стечају, у коме је највећи поверилац била Беобанка. Али 4. јануара 2002, самовољом гувернера НБЈ, Динкића, ликвидиране су 4 велике српске банке, међу којима и “Беобанка”.

Људе из утицајне МКГ изненадила је улога београдске филијале светске ревизорске куће Делоитте Тоуцхе. Приватизацију Србије воде људи који су били запослени у овој фирми. Из Делоитте Тоуцхе у српску владу дошли су Александар Влаховић (министар приватизације), Гордана Матковић (министар за социјална питања), Слободан Милосављевић (министар трговине), Горан Питић (министар за економске односе са иностранством), а у Агенцију за приватизацију дошли су бивши службеници ове куће, директори Владимир Ћупић, па Мирко Цветковић.

И Синиша Мали, бивши директор за тендере, и потоња директорка Катарина Тончић дошли су из ове ревизорске куће, као и саветник у агенцији, Горан Мрђа. Иза послова Делоитте Тоуцхе у Србији стоји директор за централну Европу Данко Ђунић. У Агенцији за приватизацију скончала су најбоља српска предузећа. Неподношљив притисак политичке олигархије мало је ко могао да поднесе. Цветковић је од 2003. до 2004. године као први човек Агенције за приватизацију учествовао у најмање 88 сумњивих приватизација. Један од његових највећих грехова је то што је док је био на челу Агенције истовремено био извршни директор фирме ЦесМекон, коју је Агенција често ангажовала, што је сукоб интереса.

Владимиру Чупићу, тадашњем извршном директору Агенције за приватизацију нешто крупно отргло се контроли. ЦесМекон је за рачун државног пакета акција урадио пресек имовине АД Грађа са 31.12. 2001. године. Мирко Цветковић је у то време био извршни диркетор те консултантске фирме. АД Грађа је за само пола године приказала пословни минус, па је Богдан Петровић, одговорни руководилац Агенције за приватизацију, на захтев купаца о судбини губитка, послао налог директору Ћулибрку, који није одговорио Агенцији о висини дуга, мада је документ био спреман. Почетком деведесетих у Економском институту у Београду Влаховић је био асистент Мирку Цветковићу за кога је тада сматрао да је “патријарх консултантских послова” у Србији. Није чудно што га је министар Влаховић узео за свог заменика, а касније поставио за директора Агенције за приватизацију. Низ послова на почетку транзиције у Србији више је обављао Цветковић. За претпоставити је да Мирко Цветковић није покварио односе са Влаховићем и друштвом из Економског института, у који је Цветковић дошао када се у њега утопио Институт за економику индустрије, а ни када су напустили државну службу 2004. године. За те институте радили су сви који су давали софтвер свим српским владама последњих деценија: Ђунић, Савић, Цвијетичанин, Бајец, Лабус, Питић…. Репутацију консултанта број један, Мирко Цветковић је имао и у консултантској фирми Звонка Никезића, ЦесМекон.

ЗОРАН ДРАКУЛИЋ, председник ЕАСТ ПОИНТ ХОЛДИНГС Лтд.

Зоран Дракулић је рођен у Љубљани 1953. Његов отац био је пуковник ЈНА. Од треће године живи у Београду, где је похађао основну школу, Земунску гимназију и дипломирао на Правном факултету, 1978. године. Био је успешан спортиста, државни јуниорски првак у пливању прсним стилом, репрезентативац а касније и тренер пливачке репрезентације. Каријеру је, одмах по дипломирању, почео у државном спољнотрговинском гиганту Генексу 1978. Од 1982. до 1989. био је финансијски директор Генексове компаније у Либану, “Југо-Араб”. Због рата у Либану, фирма је пресељена на Кипар и била је једна од прве три оф-шор компаније у тој земљи, одакле је покривала Блиски исток. По повратку са Кипра, 1989, постављен је за заменика директора Генекс банке, где је имао интензивне контакте са водећим банкама и финансијским институцијама, а био је укључен у берзанске трансакције робнне и монетарне и трговину дуговима на секундарним тржиштима.

ВУК ХАМОВИЋ никад није објаснио порекло свог капитала. Био је финансијски директор у ‘Енергодати’, са Зораном Дракулићем је основао фирму ‘Јупоинт‘, а затим напустио тај ортаклук. Неки причају да је за владавине Слободана Милошевића, кад због санкција наше фирме нису могле да послују, на приватан рачун његовог оца Радета Хамовића пребачено 500 милиона долара државних пара. Вук је рођен у Београду 1949. године. Његов отац био је начелник ГШ ЈНА, и увео је младог Хамовића у структуре свих Република СФРЈ. Од 1968. достудирао је на Економском факултету у Београду. На постдипломским студијама специјализовао је моделе вероватноће и магистрирао је 1974. Одмах се запослио у Енергопројекту и након 10 година напредовања постао је председник информатичког огранка – Енергодате. За време његовог вођства Енергодата је развила први домаћи систем персоналних рачунара, ТИМ 011. За време рада у Енергопројекту пуно је путовао широм света, стичући искуства у структурирању инвестиција и финансирању комплексних финансијских трансакција. Његово напуштање државног сектора привреде коинцидирало је са отварањем југословенске привреде за приватно предузетништво. 1987. основао је приватну компанију за инжињеринг у области наплате међународних потраживања, што се показало као добар потез јер је “Милнах” структурирала профитабилне трансакције које су решавале проблеме спољних дуговања земљама и компанијама, широм света. Након две успешне године у “Милнах”, напустио је фирму и постао саоснивач “Ист Поинт Холдингс”. У периоду 1989.-1992. Вук је имао велики успех у трговини међународним секундарним дуговима и на клириншком тржишту, кроз пребијања дугова различитих земаља бившег совјетског блока у трансакцијама на западним финансијским тржиштима. У том периоду Вук је дискретно био активан и против Милошевићеве власти у Србији, у ком периоду је суосновао лист “Време”. Након што није успео покушај Милана Панића 1992, који је Хамовић подржавао финансијски, Вук је напустио Београд, и преселио се у Лондон. Те године продао је свој удео у Ист Поинту свом партнеру, Дракулићу. Вук је почео да ради за “ГМЛ Интернатионал”, фирму за инвестиционо банкарство, саветујући централно и источноевропске владе о дуговима. Као акционар и директор, под окриљем ГМЛ урадио је током 1990.-тих више трансакција. У другој половини деведесетих спровео је неколико трансакција дугова у енергетском сектору. Из ове идеје развио се, 2000. године, ЕФТ, који је формирао са партнерима из сектора енергетике и финансија. Вук Хамовић живи у Лондону, а отац је до смрти 2002. године живео у Словенији.

Ист Поинт Холдингс основан је јуна 1990. на Кипру, а касније су отваране фирме и представништва по свету, прво у Београду, па у Москви и даље се ширило одатле, у 12 земаља. Ист Поинт је индустријска и рударска фирма али се бави и трговином берзанским робама, обојеним металима, житарицама, племенитим металима, нафтним прерађевинама, текстилом итд. У Србији, Ист Поинт је инвестирао у производне компаније и млинове и бродарство. Компанија је развила добре односе са Светском банком, Европском банком за обнову и развој и водећим европским комерцијалним банкама.

Зоран Дракулић је био укључен у политику кроз финансирање ДСС, до октобра 2000. године. Некадашњи финансијер Демократске странке Србије, Зоран Дракулић, умео је да наплати своју подршку Коштуничиној партији. Док је након обарања Милошевића био у милости ДОС, куповао је по Србији, за багателу, профитабилна предузећа. Није ништа градио, нити отварао нове фабрике, само је куповао оно што је вредно и што доноси лаку зараду.

НИКОЛА ШАИНОВИЋ, једно време човек бр. 2 у Србији, не само да је могао унапред да зна за сукоб са НАТО-ом, већ је, у Рачку, имао утицај на почетак. Зато је и пре и све време санкција форсирао производњу у РТБ и наставио ранију прераду нуклеарног отпада, да би обезбедили милијарде долара “црних” фондова за куповину људи из појединих странака, отварање приватних банака на Кипру, у Москви, Атини, Солуну, Клагенфурту, Трсту, Цириху и Србији и откуп предузећа. Током санкција РТБ је производио много бакра, а октобра 2000. ДОС је затекао скоро уништен РТБ и рударство. Што се нуклеарног отпада тиче, да ли је случајно Шаиновић постао председник Савезне комисије за радиолошку заштиту? И по изручењу Хагу, и даље је званично остао на тој функцији. Мање проблема било је са изручењем Милошевића него Шаиновића, које се одужило преко годину дана. Наша власт није помишљала да га ухапси због привредног криминала и организоване инфлације, а српски министри давали су гаранције Трибуналу да се врати кући до почетка суђења.

Крајем 1988. Југотехна и Југометал понудили су РТБ-у 10.000 тона концентрата бакра, у коме је било преко 500 килограма отровне живе и директори РТБ одбили су да га купе. Фирма “Марк Рич” понудила је касније, преко Генекса, РТБ-у тај исти концентрат. Директор комерцијалних послова РТБ, Милија Грујичић, одбио је да потпише налог, па је средином 1989. уговор склопио Нинослав Цветановић. Након овог посла фирма Марк Рич, до тада пред банкротом, отвара нове филијале: Вест Поинт, Ривиеру и Гленкор у Њујорку, Ист Поинт у Лондону, филијале Гленкора у Лондону и Швајцарској, филијале Ист Поинта на Кипру и Југославији, Ју-Поинт у Београду итд.

Што се РТБ-ових директора и осталих учесника тиче:
– Јова Милошевић, генерални директор, отишао је за представника РТБ у Букурешт;

– Нинослав Цветановић га је заменио (у време ДОС био је саветник генералног директора);

– Никола Шаиновић је метеорском брзином напредовао до човека бр. 2 у Србији;

– Томица Раичевић је променио неколико функција, од привременог директора Политике до министра вера у Влади Србије;

– Коста Прстић (кум проф. Кнежевића и Шаиновића) постао је помоћник министра за енергетику и рударство у Влади СР Србије (и остао до почетка 2001);

– Михаило Килибарда је постао представник РТБ-а у фирми Марк Рич у Лондону;

– Проф. др Раде Чолић добио је место шефа представништва РТБ-а у Лондону;

– Зоран Младеновић (у Бору познат под надимком “Зоки Мунђа”) постао је директор маркетинга РТБ, акасније представник РТБ у Лондону и Цириху;

– Проф. др Чеда Кнежевић је постао први ДОС-ов председник Управног одбора РТБ. Његов рођени брат Рака Кнежевић (таст бившег министра здравља, Обрена Јоксимовића), својевремено је био начелник СУП-а у Бору;

– Др Филимоновић из Зајечара, који је јавно оправдавао куповину таквог концентрата, постао је министар здравља у Влади СР Србије;

– мр Мирослав Јаковљевић, тадашњи директор Југоинспекта у Београду, задржао се на тој функцији. Бивши ректор, проф. др Рајко Врачар, и бивши министар унутрашњих послова Србије, Радмило Богдановић, остваривали су висока примања као чланови Управног одбора Југоинспекта (без одлуке Скупштине Југоинспекта). Када су се због тога побунили неки њихови радници из Бора (чланови Синдиката Независност) добили су отказ.

– Генекс су убрзо напустили Станоје Барлов (кум проф. Чеде Кнежевића из РТБ-а), Милош Перовић и Зоран Дракулић и сва тројица су добили посао у филијалама Марк Рич.

Тадашњи генерални директор Генекса Мики Савићевић (који је средином 80-тих уговорио извоз Југа у Америку) у време ДОС-а, као потпредседник ДХСС, постао је председник Управног одбора Заставе. Поново се обраћа старом партнеру, Бирклину, из Америке, да се обнови извоз аутомобила и да та фирма откупи Заставу. Његов шеф партије, Владан Батић, министар правде, није се питао како је Зоран Дракулић за само десет година постао један од најбогатијих Срба и спонзор неколико странака у Србији и Црној Гори (из тих разлога је савезни министар здравља извршио самоубиство у Мадриду).

– Срби су прошле деценије купили руднике и флотацију бакра у Казахастану (у којој ради бивши управник борске флотације). Та фирма дала је понуду да откупи цео РТБ, или бар погоне за прераду бакра. Као њени власници, спомињу се Бора и Марко Милошевић, Шаиновић, Мики Манзаловић (до пензије, представник РТБ у Москви). Вероватно је Марко случајно нашао уточиште баш у Казахастану. Ти исти људи, Борка Вучић и директори Југобанке (међу којима и генерални директор РТБ после октобарских промена Бора Стојадиновић) одиграли су одлучујућу улогу у оснивању Вексим банке у Москви, преко које су у време санкција прошле стотине милиона долара РТБ-ових пара.

– Сека Манзаловић, супруга Микија Манзаловића, има банку на Кипру, која је у време ДОС-а време дала банкарске гаранције Митилинеосу из Грчке у трговини са РТБ. Она је предложила да откупи велики хотел на Борском језеру (који је својевремено пројектовала). Митилинеос је одједном “процветао” и постао већински власник Трепче. Митилинеос и Гленкор постали су власници рудника олова и цинка и флотације у Зајачи и Сребреници и концентрат шаљу у “Зорку” из Шапца на прераду. Они зарађују, а “Зорка” раубује опрему и трује град.

Основана је филијала Дракулићевог Ист Поинта у Београду, под именом Ју Поинт.

РТБ дугује Ју Поинту 26 милиона долара (до данас се не зна по којој основи)?!

РТБ дугује Гленкору из Швајцарске 4.000 тона бакра (око 6,5 милиона долара)?!

РТБ дугује Митилинеосу бакар, сребро и злато за више од 8 милиона долара?!

Митилинеос, Ист Поинт и Гленкор преговарали су да узму руднике бакра РТБ под концесију, закупе бар једну линију у Топионици и купе неке погоне прераде.

Дебис (лажно представљен као део концерна Мерцедес-Крајслер), у време Милана Бека и Немање Колесара, био је у завршној фази преговора да закупи борску Топионицу и обезбеди преко 100 милиона долара кредита за нову технологију. До тада је давао РТБ-у концентрат бакра на прераду, као “трећа рука”, после Гленкор и Ист Поинт.

Зоран Дракулић ставља “шапу” на обојену металургију, од Ђевђелије до Бања Луке. Фирма Марк Рич је власник још неколико великих фирми у Америци, Енглеској, Швајцарској, на Кипру, у Македонији, Републици Српској и СРЈ. Власник фирме (Марк Рич) је познат као трговац прљавим концентратима и оружјем. Све ово. само је део последица куповине концентрата са живом у току 1989. године. Очигледно није била у питању само жива. Десет хиљада тона тог концентрата вредело је око три милиона долара. Чак и да су тај концентрат добили на поклон од правих власника и продали га нама, три милиона долара су мале паре да се толико послова оствари, поготово у фирми која је пре тога била пред банкротом. За остале милијарде долара нико их из Србије не прозива. “Срби су највећи непријатељи српског народа”. У такве спадају Милошевић, Шаиновић и најважнији чланови СПС, ЈУЛ и СРС, и свако ко им се придружио из ДОС.

ДАНКО ЂУНИЋ, председник Српског пословног клуба и Економског института

Данко Ђунић је рођен 1949. године у Херцег Новом. По образовању је доктор економских наука. За време Слободана Милошевића, његови пријатељи из Црне Горе узели су у своје руке сву имовину Србије. Борка Вучић је контролисала банке, уз помоћ др Миодрага Зечевића, Данко Ђунић постао је потпредседник савезне владе за економске односе са иностранством, а Милан Беко почео је распродају српских предузећа. Ђунић је за потпредседнка владе дошао из америчке ревизорске куће “Делојт & Туш”. Ревизорска кућа, након увида у пословање одређене фирме, под пуном одговорношћу гарантује за успешност својих клијената. С печатом “Делојт & Туш” и потписом Данка Ђунића, четири највеће српске банке (‘Беобанка’, “Београдска банка’, ‘Југобанка’ и ‘Инвест банка’) добиле су потврде да послују с великим кредитним потенцијалом. На основу оваквих налаза банке су улазиле у аранжман са страним партнерима и давале гаранције за кредите нашим предузећима. Када је дошла нова власт, гувернер Динкић послао је те 4 банке у стечај. Ђуниц није се узбудио, наставио је да се бави бизнисом и постао директор своје фирме за источну Европу. Кадрови “Дилојт енд Туша” распоређују се на кључна места: Гордана Матковић за социјална питања, Александар Влаховић преузима Министарство за приватизацију, Горан Питић ресор за економске односе са иностранством, Владимир Чупић је директор Агенције за приватизацију. У овој агенцији запошљавају се Синиша Мали и Катарина Тончић, а из ревизорских кућа “Цес Мекон” и “Цитадела” долазе Мирко Цветковић и Јелена Миленковић. Симболично, у истој згради налазе се и Министарство за приватизацију и “Дилојт енд Туш”. Ђунић је као ревизор учествовао у приватизацији ‘Југопетрола Котор’, “Сартида” и “Заставе”. Данкова супруга, Пава Зечевић (сестра Жарка Зечевића), водила је Акцијски фонд из Грчке и увозила је скупу половну опрему.

Са благонаклоним односом власти према високом криминалу, Србија нема изгледа да постане чланица заједнице европских земаља. Влада покушава да замаже очи европским изасланицима и народу, хапшењем ислужених лопова, али највећи остају под окриљем државе, а пре свих Данко Ђунић, гробар српске привреде, у сенци. Начин на који се спроводи разбојништво над Србијом и њеним грађанима не може се подвести под нормалане начине богаћења амбициозних појединаца. “Дилоит & Туш” је најстарија ревизорска фирма на свету али партнерство са Ђунићем срозава им углед.

Ђунић је својевремено откупио Економски институт у Београду и тај потез, као и начин на који је то урађено, био је дуго скриван. Економски институт је 1991. године, као позната истраживачка кућа, пронашао стратешког партнера у америчкој фирми Дилоит & Туш. Уговор о партнерству за централну Европу потписан је 1997. године. Мада је седиште ове компаније у Прагу, филијала “Дилоита” за централну Европу ради под окриљем “Дилоит Туш Томацу” која има 120.000 запослених и пружа услуге половини највећих светских фирми у 150 земаља. Београдски “Дилоит”, који је црна овца по професионалности, хара српском привредом. Просек старости запослених у београдском “Дилоит” је 32 године. Ђунић је закључио да ће млади “стручњаци”, жељни брзе зараде, без сувишних питања следити његове инструкције приликом процена српских предузећа која иду на тендер. Те процене ће бити намештене на вишеструко умањену вредност у односу на реалну. То је начин да се одбију потенцијални купци, а Данко свом клијенту прикаже право стање ствари и да се куповина предузећа по тако повлашћеној цени вишеструко исплати, уз провизију ономе ко то среди. Данко заради и од државе која плаћа непрофесионалне консултантске услуге његових фирми и од купаца у чију корист пакује извештаје. Данас се као генерални директор београдског “Дилоита” води Милош Мацура, док је Данко Ђунић почасни председник. У централи из Њујорка нису могли да дају одговор Таблоиду о статусу Данка Ђунића, па су питање проследили у Праг. Из те филијале, Џемс Волтон је одговорио мејлом: “…хтео сам да проверим Данков статус у “Дилоиту”, јер неко време лично нисам упућен у наше послове у Србији. Данко је запослен у “Дилоиту” и његова титула је почасни председник. Менаџер наших послова у Србији је Милош Мацура…”

Демократска странка Србије своје критике усмерила је највише на корупцију у приватизацији, коју је спроводио Александар Влаховић, некада запослен у консултантској фирми “Дилоит & Туш”, која је имала кључну улогу у овом процесу. Није јасно зашто Бубало ништа није променио у приступу приватизацији. “Дилоит” и “Економски институт” и даље су врата до врата са Министарством привреде. Александар Влаховић и Горан Питић били су Ђунићеви ученици, а том тиму прикључио се Предраг Бубало. Министар Бубало примећен је, како, у тренерци и са тамним наочарима, улази у кафић “Ке паса”, код Кнез Михајлове улице и састаје се с Данком Ђунићем. Оваквим сусретима може се објаснити како је, на пример, војни део Аде циганлије, где је Веслачки клуб “Партизан”, Ђунић припојио себи.

Један од случајева сукоба интереса Данка Ђунића је то што је као председник УО “Хемофарма” радио ревизорске услуге тој фармацеутској кући. Ђунић је пријатељ са Миодрагом Бабићем, директором “Хемофарма”, са којим је основао пословни клуб “Привредник”, који окупља дискутабилни крем српске транзиционе елите, а Бабић и Ђунић смењују се на месту председника Клуба.

Као потпредседник савезне владе, Ђунић је успео да осигура позиције у свету, тако што је критиковао Милошевићеву владу и односио државна документа. Скоро две деценије, уз помоћ свог шурака, генералног секретара ФК “Партизан” Жарка Зечевића, Данко је преко своје фирме “Дилоит” правио лажне ревизије за предузећа, која је касније откупљивао са Жарком и његовим људима. По доласку ДОС-а на власт, из Ђунићевог економског института и “Дилот&Туш” у Министарство за привреду и Агенцију за приватизацију одлазе његови поуздани људи, Александар Влаховић, Мирко Цветковић, Синиша Мали… Министар Влаховић поверава послове ревизије државних и јавних предузећа својој бившој фирми, а Агенција за приватизацију прихвата их беспоговорно и – пола Србије купила је та иста група људи, такорећи без уложеног динара.

Када је Војислав Коштуница преузео власт, поставио је адвоката Бранка Павловића за директора Агенције за приватизацију. Убрзо, под притиском свог окружења, које предводи шеф кабинета, Баранин, Александар Никитовић, смењује Павловића, који је постао препрека да Ђунић, са својом мафијом, Вуком Хамовићем, Војином Лазаревићем, Александром Никитовићем, постане власник већине српских банака, компанија, осигуравајућих друштава и спортских клубова. Захваљујући банди Данка Ђунића, уз његове ревизорске налазе којима је умањио вредност за неколико пута, купљена су многа стратешка српска предузећа, уз провизију за господина Ђунића. Ђунићева банда је обезбедила Албанцу из Швајцарске Беџету Пацолију да покупује по Србији пумпе и значајане компаније и уведе албански капитал у Србију. Захваљујући премијеру Коштуници, кога је једино занимало како да опстане на власти, банда господина Ђунића успела је да потпуно изолује Србију. Нема руских, немачких и других инвеститора. Све је продавала и покуповала Ђунићева екипа и вратила је Србију у средњи век. Успела је да је потпуно опљачка, изолује од утицаја светских компанија и европског тржишта. Данко Ђунић је Александру Никитовићу предао два милиона евра, наводно, да преда премијеру Коштуници као Ђунићев “знак мале пажње за пружене услуге”. Са својим шураком Жарком Зечевићем Ђунић је склањао све који су указивали на њихова (не)дела.

Група српских интелектуалаца одлучила је да у САД покрене поступак против америчке ревизорске куће “Дилоит & Туш” из Њујорка, за стотине лажних ревизорских налаза своје филијале у Београду. Формално – правно питање одговорности америчке компаније за штету коју је учинила њена фирма из Београда могло би да се покрене и пред српским судовима, али због утицаја Ђунића и Војислава Коштунице, поступак би унапред био осуђен на пропаст. Група адвоката прикупља овлашћења оштећених да покрену неколико поступака у Њујорку, који би најстарију ревизорску кућу на свету натерали да утврди одговорност почасног председника њихове фирме у Београду, Данка Ђунића.