Да ли сте знали да Европска унија није парламентарна демократија?
Европска комисија, извршни орган Уније, има потпуну власт над законодавним процесом … и нико је практично не контролише. Енормна овлашћења и безграничну власт Комисије понекад се покушава оправдати констатацијом да је стање слично кад је у питању било која савремена влада. Но је ли то баш тако?
Не заборавите: увек када извршну власт престане да контролише воља народа – демократија се претвара у диктатуру!
Упознајте право лице Европске уније. Европска унија није посланичка (парламентарна) демократија, него неолиберална федерална диктатура корпоративних интереса. Зашто је она без икакве сумње управо такав политички конструкт објаснићемо у даљем тексту, но како бисмо све то могли разумети најпре се морамо упознати са неким основним појмовима и институцијама Уније.
Париским уговором из 1951. формирана је Европска заједница за угаљ и челик која се састојала од Француске, Немачке, Италије и земаља Бенелукса, Римским уговором из 1957. формирана је Европска економска заједница и Еуроатом, а потом је прикривајући свој темељни циљ, под изликом привредног уједињења, слободног тржишта и сличних флоскула, Европска заједница (касније: Унија) корак по корак провела политичко уједињење, привлачећи у своје окриље европске државе у тзв. петак таласа проширења:
Први талас 1973. – Приступају Данска, Ирска, Велика Британија;
Други талас 1981. – У ЕУ улази Грчка;
Трећи талас 1986. – Долазе Шпанија и Португалија, након чега следи Маастрицхтски уговор 1992. којим се ствара големи федерални политички конструкт назван Европска унија – економска и монетарна унија, јединствена валута, заједничка одбрамбена политика и уводи се грађанство Уније;
Четврти талас 1995. – Улазак Аустрије, Финске и Шведске, након чега Унија организује потписивање још два уговора – оног из Амстердама 1997. којим се наводно јача улога Европског парламента (но не претерано, и никако до степена кад бисмо о ЕУ могли говорити о парламентарној демократији, како ћемо видети касније), те уговора из Нице 2001. којим се због пријема нових чланица мења састав и начин рада институција Уније (нпр. Савјет ЕУ не мора више доносити одлуке једногласно, од Нице је довољна већина);
Пети талас, који се даље дели на два дела – први део 2004. када су под власт Уније потпале Чешка, Мађарска, Пољска, Словачка, Словенија, Литванија, Летонија, Естонија, Кипар (грчки део само) и Малта, те други део 2007. кад су у ЕУ утрпане и Румунија и Бугарска. Главни критеријуми за приступање овој недемократској супердржави су копенхашки критеријуми из 1993. према којима државе кандидаткиње морају испунити за чланство ове услове:
1. политичке – стабилне институције које “гарантују демократију и људска права”;
2. економске – јако “тржишну економију”;
3. правне – кандидаткиње морају бити способне преузети обавезе чланства. Овим критеријумима обично се додају и тзв. мадридски критеријуми из 1995. када је закључено да спровођење свих горњих реформи (политичких, привредних и правних) нужно мора пратити и одговарајуће административно устројство (тј ефикасна државна управа) како би држава кандидаткиња лакше усвојила и спровела огромну ацкуи ЕУ, о којој ће касније бити више речи.
Када се зна да наведеним критеријумима Унија кадшто придодаје још додатних критеријума, попут, рецимо, потпуне сарадње с Хашким судом, онда се види да су темељни критеријуми само политичка демагогија. Има ли бољег доказа за то од Румуније и Бугарске? Је ли Румунија земља са стабилним институцијама? Можемо ли бугарска економија оценити као “јако тржишну економију”? Какве бесмислице.
Како би постала чланицом Уније, земља кандидаткиња пролази процес преговора у којем Унија тренира строгоћу у поступку тзв. скрининг, тј дубинске анализе усклађености законодавства поједине земље кандидаткиње с правним тековинама европских заједница, а који делимо на:
1. експланаторни скрининг – у којем Европска комисија представља ту правну стечевину и доцира земљи кандидаткињи што све мора постићи како би ју задовољила,
2. билатерални скрининг – у којем земља кандидаткиња покорно представља велеважној Комисији тренутни статус свог законодавства (и обећава да ће сваким даном у сваком погледу све више напредују).
Унија то не жели признати, али воља народа земаља чланица нема ама баш никакве шансе да буде преточена у европску норму и праксу. Видећемо у наставку зашто је то тако. Уз то, као и свака голема федерација, ЕУ има веома сложен систем управљања. Узгред, има и монструозну архитектуру – погледајте само ову грдосију од зграде Европске комисије на горњој слици.
ЕУ има 23 службена језика, а ради једноставности комуникације три су радна језика Европске комисије – енглески, француски и немачки. Европска је застава плава са 12 звездица, али то заправо уопште није службена застава Уније. ЕУ има и химну – Бетовенову Оду радости, а тзв. Дан Европе је 9. мај, који у Унији славе зато што је тога дана 1950. године нацистички колаборациониста Роберт Шуман одржао гласовити говор у којем је изнео своје идеје о еуројединству предложивши оснивање Европске заједнице за угаљ и челик.
Чврста бирократска кула
Институције ЕУ су: Европски парламент, Европски савет, Савет (Веће ЕУ или Савет министара), Европска комисија, Европски суд, Европска централна банка и Ревизорски суд.
Правни поредак ЕУ је аутономан и разликује се и од поредака замаља чланица и од међународног права. Његово главно својство је да делује ограничавајуће на правне поретке земаља чланица: ограничава регулаторну аутономију земаља чланица у подручју грађанског, кривичног, радног, па чак и уставног права те ствара обавезе за земље чланице и то за њихове институције законодавне, извршне и судске власти. Овлашћења ЕУ (из којих се види да Унија управља животом становника земаља чланица од колевке до гроба) деле се на искључиве, подељене и комплементарне:
А. Искључива овлашћења обухватају:
1. царинску унију;
2. успостављање правила о тржишној утакмици ради функционисања унутрашњег тржишта;
3. монетарну политику за земље чланице чија је валута Еуро;
4. очување морских биолошких ресурса у оквиру заједничке политике рибарства;
5. заједничку трговинску политику;
6. закључивање међународних уговора.
Б. Подељена овлашћења (то су оне које ЕУ и земље чланице деле, али ипак ЕУ може заузети неко од тих подручја регулације у којем случају чланице губе право да саме регулишу те области) су:
1. унутрашње тржиште;
2. социјална политика;
3. економска, социјална и територијална кохезија;
4. пољопривреда и рибарство;
5. животну средину;
6. заштита потрошача;
7. транспорт;
8. трансевропске мреже;
9. енергија;
10. слобода, безбедност и правда;
11. заједничка безбедносна питања у стварима јавног здравља.
В. Комплементарна овлашћења (у којима Унија има овлашћење подржавати, координисати и допуњавати активности земаља чланица) су:
1. заштита и побољшање људског здравља;
2. индустрија;
3. култура;
4. туризам;
5. образовање, професионално усавршавање, омладину и спорт;
6. грађанска заштита;
7. управна заштита.
Бројне унијске институције
Шефови држава, државни поглавари или председници влада земаља чланица чине Европски савет, које до Лисабонског уговора није било институција ЕУ стрицто сенсу. Председава му Председник с мандатом од 30 месеци и могућношћу једног реизбора. Он представља ЕУ у међународним односима. Савет ЕУ (које се који пут зове и Савет министара) чини 27 министара влада. Оно има основну улогу у економској, спољној и безбедносној политици. Већинско гласање уместо једногласног биће све чешћа појава.
ЕУ има и министра спољних послова под називом Високи представник за спољну и безбедносну политику (уједно потпредседник Комисије). ЕУ има још читав низ институција – централну банку, инвестициону банку, омбудсман, суд ревизора, одбор регија, економски и социјални комитет …
Европски савет, уз потврду Парламента, бира председника Европске комисије, а он сам (уз сагласност Савета ЕУ) бира чланове Европске комисије, а онда Савет именује Комисију по потврди Парламента. Пуно укључених тела, но уз мало лобирања председник Комисије заправо поставља Комисију какву хоће. Само Комисија предлаже законе, спроводи политику, буџет, управља програмима, представља Европску унију у међународним преговорима. Иако је спровођење европског законодавства у правилу препуштена земљама чланицама, Комисија може доносити и проведбене акте.
Сваком члану Комисије припада један или више ресора Комисије, који се називају Општим управама (Дирецторате генерал – ДГ). На челу сваке Опште управе налази се генерални директор, а свака се општа управа дели на управе којима су на челу директори. Посебне јединице чине правна и преводилачка служба Комисије.
Европски комесари су прави владари Уније. Комисија је посве наднационална, а чланове Комисије се обавезује да у свом деловању не представљају земље из којих долазе, тј којих су држављани, да не примају инструкције од својих влада ни од других институција Уније, већ да делују искључиво у интересу Уније.
Парламент или брбљаоница?
Парламент “представља грађане” али, зачудо, не доноси законе нити има моћ предлагања закона! Тек Лисабонским уговором своје овлашћења Савет министара почиње помало делити са Парламентом. То се зове “суодлучивање” (овај ћемо поступак објаснити касније). Парламентарни заступници могу само расправљати о већ предложеним законима и давати своје мишљење о њима, заступајући притом ставове наднационалних европских партија којима припадају. У том парламенту Србија би, уђе ли у Унију, имала вероватно 12 посланика, што у укупном броју од 736 чланова чини 1,6% заступника, а што је мање од просечне статистичке грешке.
Неизабрани европски председник
Унија има вођу, Председника Европског савета. Ко је он? Ко га је изабрао? Председника пола милијарде Европљана не бира народ, њега поставља Европски савет. Ова је функција, уз невероватну особитост Европског парламента да самостално не доноси законе и склоност Европске комисије да се понаша попут совјетског политбироа, сигурно је једна од најнедемократскијих институција на свету. Институција Предсједника Европског већа уведена је тек Лисабонским уговором. Тиме је укинут систем шестомесечног председавања Унијом уз ротацију држава чланица, премда је шестомесечна ротација и надаље задржана у сврху председавања свим конфигурацијама Савета министара, осим када се оно састаје у саставу министара спољних послова.
Председник Европског већа, између осталих овлашћења прописаних чланом 15. Уговора о Европској унији представља ЕУ у међународним односима. Другим речима, грађане Европе представља неко кога они нису изабрали. Први Председник Савета – дотад на европском нивоу углавном непознати фламански апаратчик Херман Ван Ромпуи, ступио је на дужност 1. децембра 2009. године. Његова је месечна плата је била око 30.000 еура.
Пише: Ратко Мартиновић
(еуропскаунија.yоласите)
